Ključna reč: nametanje

Nedavno promovisani Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika izazvao je komentare javnosti i lingvista. Lingvisti zameraju autorkama Priručnika Hristini Cvetinčanin Knežević i Jeleni Lalatović da nameću pravilo koje jeziku nije prirodno, a njih dve optužuju društvo da nametanjem muškog roda u jezičkoj komunikaciji pospešuju neravnopravnost polova u Srbiji.

Kad se kaže „priručnik“ ja pomislim na prevaru. Kao, neko je nešto sažvakao umesto mene, a ja treba samo da zinem i progutam. S obzirom da živim ovde gde živim, prirodno je što mi Priručnik deluje kao najobičnija forma, kao samo još jedan check mark i pokriće za Evropljane ako nam zatraže dokaz da poštujemo rodnu ravnopravnost, a ne iskrena namera države da sprovede u delo član 15 svog Ustava kojim „jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti“, čije je Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost jedan od inicijatora i realizatora Priručnika.

Dakle: živo me zanima kako će taj neko „odozgo“ da me navede da sad odjednom počnem da govorim oftalmološkinja, optometristkinja, ovlašćena računovotkinja, padobranka, pešakinja, plaketarka, podešavačica, poglavarica, trenerka, urologica, vodičkinja, vojnikinja, vozačica… (pogledaj rečnik na kraju Priručnika) zato što nema razloga da da učestvujem u kvarenju i ruženju sopstvenog jezika. (Bajdvej, kako se Priručnik uklapa u akciju očuvanja i čuvanja srpskog jezika koju sprovodi Ministarstvo kulture i informisanja? Nije se oglasilo, da li to znači da ga podržava?) Slažem se sa autorkama Priručnika da jezik mora da prati društvene promene, što znači i one koje se kreću u smeru rodne ravnopravnosti, ali samo i isključivo pod uslovom ako ga to neće pretvoriti u Frankenštajna. Zar nam iskustvo suseda Hrvata nije dovoljan nauk?

Autorke tvrde da bi češća i doslednija upotreba rodno osetljivog jezika doprinela stvaranju atmosfere u kojoj se žene ne osećaju manje vrednim ili nedoraslim u odnosu na muškarce koji se bave istim zanimanjem kao one. Sumnjam da bi se neka advokatica osetila manje vrednom kad bi je neko nazvao advokatom, a svi znamo da pol nije stavka prilikom postizanja rezultata (vidi Demi Mur u filmu G.I. Jane). Žene koje Beogradom voze gradske autobuse i tramvaje rade svoj posao isto onoliko dobro koliko ga rade njihove kolege, ali i obrnuto – i oni rade dobro koliko i one. Da mene neko pita o ovome, rekla bih da obaveza po kojoj se ginekološkinji ne sme reći da je ginekolog ističe i insistira na razlici između polova. Ne uklanja ih.

Jezičke norme su stvar dogovora između društva i stručnjaka, što znači da je shvatanje muškog roda kao rodno neutralnog, kao što je to sada kod nas, stvar konvencije a nije omalovažavanje ženskog dela čovečanstva i diskriminacija. Tim povodom autorke Priručnika pitaju zašto se nismo dogovorili da ženski rod bude podrazumevajući za oba pola i navode primer ljubljanskog Fakulteta umetnosti koji je doneo odluku da će u svojim zvaničnim dokumentima naredne tri godine koristiti ženski gramatički rod kao neutralan.

Pitanje je na mestu, naravno. Šteta što se nisu raspitale kakvi su rezultati ljubljansog eksperimenta, pa da znamo da li jezik ubrzava put ka ravnopravnosti polova, kao što poručuje Priručnik, ili nam je do tog cilja ipak neophodna i mala pomoć države.