Pazite kako se prezivate

Na udaru propagandne mašinerije vladajuće klike, ove nedelje se, bez nekog posebnog povoda našao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Danijel Sinani. Njega je 30. septembra u ranim jutarnjim satima verbalno i posredstvom nacionalne frekvencije napao Milomir Marić. U emisiji „Dobro jutro, Srbijo“ (koje crno dobro), Marić je osetio potrebu da se udubi u prezime profesora Sinanija i elaborira njegovu javnu ulogu, sve se pitajući da li je Sinani Albanac ili možda ipak Goranac.

Nemam pojma šta je Sinani po nacionalnosti, niti me zanima. Znam da je profesor na katedri za etnologiju i antropologiju, znam da je prodekan za finansije Filozofskog fakulteta, a sad, kad je u centru pažnje javnosti, saznala sam i da je predsednik Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Takođe, znam da je sa rektorkom Univerziteta u Beogradu Ivankom Popović uložio trud i napor da nedavna blokada Rekotrata bude okončana dijalogom sa studentima i okončanjem ovog vida studentskog bunta. E, da, znam i da je veče pre Marićevog govora mržnje gostovao u „Utisku nedelje“.

Da smo normalno društvo, kao što nismo, ozbiljno bismo se zapitali šta bi Milomiru Mariću i čime je Danijel Sinani zaslužio opasku o tome kako nije u redu da on drži moralne lekcije po Srbiji jer „kad bi na Kosovu to radio neki Srbin, Haradinaj i Tači bi ga streljali“. Dobro, Marić je naklonjen vlastima. Rektorat su blokirali studenti iz Pokreta „1 od 5 miliona“ koji su protivnici vlasti. Sinani je pomogao da protivnici vlasti odblokiraju Rekotrat. Kad bi bilo prostora za šalu, mogli bismo da kažemo da je uradio nešto u interesu vlasti, zar ne? Jer, ništa tokom tih 12 dana blokade nije ljutilo vlast kao činjenica da je Rekotrat „pod opsadom“. Problem je u tome što, iako su i rektorka i profesor Sinani uspešno rešili krizu, to vlastima i okolnim satelitima nije dovoljno. Njih dvoje naprosto nisu dovoljno.

Šta to znači? Pa, ne može se, dragi ljudi, više u javnom prostoru biti smiren i staložen. Šta biste vi, da budete normalni? Ne budite smešni. Ne dolazi u obzir da nastupate samo u ime institucije koju predstavljate, u ovom slučaju Unverzitet u Beogradu. Nije dovoljno da razgovarate sa „blokaderima“ i da smirenim razgovorom dođete do rešenja, pa se još i rastanete u miru. Ne, ne… Mora to jače. Mora da se pokaže ljutnja, agresija, mora da se kaže da si s njima ili protiv njih, treće nema. Jer ako nisi rekao da si apsoluto neopozivo i nedvosmisleno protiv studenata i za politiku napretka i procvata koju sprovodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ako nisi vikao, gestikulirao i vređao, to, žao nam je, nije dovoljno. Odakle, uostalom, tom Sinaniju ideja da se ponaša normalno?

Dijalog i rešavanje konflikta nisu normalni u vučićevskoj realnosti. Nova normalnost, mejnstrim takoreći, jeste Milomir Marić i njegovo prebrojavanje krvnih zrnaca i preispitivanje prezimena, njegova nesposobnost da misli dalje od nečijeg imena, pa je tako bubnuo da Sinani predaje albanski. Jer šta bi drugo mogao sa takvim prezimenom, je li… U tom smislu, iako razumljiva, tužna je potreba profesora Filozofskog fakulteta da u reakciji na Marićev nastup naglase kako je Sinani zaslužan što je Unesko na listu svetskog nematerijalnog nasleđa iz Srbije uvrstio porodičnu slavu, kolo i pevanje uz gusle, inače jedina tri elementa iz Srbije na ovoj listi. Ali, to je samo tužno.

S druge strane, strašno je ne samo ono što je Marić rekao, nego i način na koji je to rekao. Taj šeretski, nonšalantni ton kojim izgovara nešto što bi moglo da ugrozi nečiji život, e to je ono čega treba da se plašimo. Jer, nenormalno je novo normalno.