Ni jedna vlast nije htela "s popovima" da se kači, neke jer su ionako njihove, druge jer od njih isuviše zaziru, ni jedna opozicija nije to htela takođe

Kad već – manje svečano a više radno – obeležavamo 1500. broj Vremena, hajde da se malo poigramo – zamislimo da je neki (ne)srećnik pao u komu tada, pre 29 godina, kada je izašao prvi broj ovog nedeljnika, i da se iz kome probudio, recimo, baš ove nedelje. I zamislimo da je, gonjen neizdržnom radoznalošću, odmah krenuo u šetnju gradskim ulicama. Naravno, rotkve strugane što bi neko posle 29 godina ležanja bez svesti mogao tek tako, hop-hop, da krene u šetnju kao da je bio samo malo zalegao posle ručka, ali ovo je samo zamišljanje, dakle, šta nas briga...

Kakve bi, dakle, gradove taj naš radoznalac video? Koje bi razlike uočio u odnosu na poslednju epohu koju pamti? Gradovi nisu toliko veći – ako su uopšte – koliko su natrpaniji i svakako neuredniji; doduše, bolje su osvetljeni (u međuvremenu smo malko zaboravili da je socijalizmom iz nekog razloga dominirala čkiljava poluosvetljenost). Ima novih stambenih naselja ohoho, ali su nekako neubedljiva; ona iz njegovog doba drže se bolje jer su bolje pravljena, ma koliko loše bila održavana. Ali, generalno, šta je uopšte radikalno novo, drugačije, po čemu bi namernik iz prošlosti bio siguran da je u drugoj epohi? Po dvema stvarima. Jedno su tzv. velike poslovne zgrade ("novac u rukama"), koje su odmenile derutna fabrička postrojenja – zgrade u kojima se mnogo radi, a baš ništa se ne proizvodi. Drugo su, hm – crkve. Pravoslavne onamo, katoličke onamo. I džamije tamo gde treba, gde je porasla potražnja. Ima moj kolega Jurica Pavičić jedan sjajan, subliman esej o tome, o metastaziranoj sakralnoj gradnji kao znamenu postsocijalističke, postratne, postjugoslovenske epohe. U poređenju s vremenom sutona socijalizma, naš bi radoznalac, verujem, ubrzo zaključio otprilike ovo – ogologuzio je ovaj narod, i prozlio se, i kao da je malko i zatupeo (pamet je valjda pohranio u sokoćala koja zove "pametni telefoni") ali iznad i ponad svega se obožio, čudo jedno! Gde god su paranebeski preduzetnici ugledali slobodnu livadu, tu su zapandrčili kakav "verski objekat" (dakako, samo onih dominantnih denominacija), valjda da se nađe u nevolji i iznudici stanovništvu predugo izlaganom duhovnom postu.

U početku je, čini se, novostečena pastva iskazivala koliko-toliko entuzijazma za ovo nabujalo religijsko neimarstvo, naročito u krajevima u kojima je histerični ateizam-po-zapovesti obnoć zamenjen isto takvom pobožnošću (recimo, neki demografski specifični delovi Vojvodine tu su pravo ogledno dobro). Posle je toga manje-više nestalo, ali su religijski graditelji nastavili punom parom. Moglo im se, naime – zaimali su neoporezovanih para kao blata, a i stekli su društvenu moć sasvim blisku nedodirljivosti, manje-više svugde od Sutle do Vardara. Ko bi im se uopšte usudio suprotstaviti, ko bi im stao na put, ko bi im rekao da je dosta bilo i da bi Srbija, Bosna, Hrvatska i ostali potkontinentalni bantustani mogli sad opet, za dobrodošlu promenu, malo da grade škole, bolnice, biblioteke, socijalne stanove? Ili čak, smešno je reći, fabrike? Prave, ne one gde odrasli nose pelene. Ni jedna vlast nije htela "s popovima" da se kači, neke jer su ionako njihove, druge jer od njih isuviše zaziru, ni jedna opozicija nije to htela takođe, da ne bi izašla na zao glas kod duhom najpotrebitijih, čije je ionako carstvo nebesko.

A onda su, pisao sam kadgod o tome, u jednom skopskom kvartu građani ustali protiv još jedne crkve u komšiluku uskliknuvši s ljubavlju – nemojte više, ako boga znate! Pa se onda isto desilo i u jednom zagrebačkom kvartu. A sada se dešava u Beogradu, čuj sada, već par godina unazad građani naselja Stepa Stepanović blokiraju radove i na sve načine biju bitku da im se prvo izgradi sve ono što im je obećano kada su kupovali stanove – pre svega vrtić i Dom zdravlja, pa onda ako baš preostane mesta i novca za crkvu, videćemo... Megjutoa, crkveni preduzetnici navalili da grade sada, odmah i ne mareći za cenu, a od onoga što je prostom, žalosno neduhovnom puku preče – ni traga ni glasa. Nemaš knjige ni doktora, ali šta te briga – tu su zvona i praporci... Pa je građanima Stepe malo tuklo trpilo, pa su rekli da to tako ipak neće moći, pa makar morali lično, svako od njih, po jednu ciglu da obnoć razgrade od onoga što navalentni "duhovnici" obdan sazidaju... Ovo natezanje još traje i potrajaće verovatno, ishod je umereno neizvestan, ali, ma koliko bilo nedvosmisleno ko je ovde jači, tj. obdareniji društvenom mišićnom masom, stvar je osetljivija nego što se na prvi pogled čini. Da sam ja netko, ne bih se kačio s građanima koji toliko obeute da – uprkos već višedecenijskoj indoktrinaciji mračnim sujeverjem – postanu skoro sasvim normalni, dakle imuni na unjkavu demagogiju profesionalnih prodavaca metafizičke bižuterije.

Zato su pobunjeni građani Stepe – bili oni privatno ateisti, vernici ili ravnodušnici – moji društveni i kulturološki junaci za ovu jesen, utoliko pre što su suštinski usamljeni u ovoj prevažnoj borbi. Vlast sigurno neće stati uz njih, ali neće ni opozicija, ovakva kakva je, u rasponu od odvratno oportunističke do otvoreno mračnjačke. Oni, dakle, nemaju nikoga do jedni druge, ali zapravo baš oni i baš tamo na toj svojoj ledini biju jednu od fundamentalnih civilizacijskih bitaka, mnogo širih i većih od Stepe, od Voždovca, od Beograda i od Srbije. Ako ih ostavimo same, ne moramo uoopšte da se raspitujemo kome zvono zvoni – zvoni nama. Odakle? Iz najbližeg komšiluka, u kojem ionako ubrzo neće ostati nikoga i ničega drugog.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net