foto: marija janković

Intervju – Ivanka Popović, rektorka Univerziteta u Beogradu >

Potrebno je mnogo strpljenja za nestrpljenje mladih

"Ne može jedan pojedinačni slučaj da ugrozi ugled Univerziteta, ali svakako može da bude jedna opomena da moramo dobro i savesno da radimo. Što se tiče spornog doktorata Siniše Malog, sa sigurnošću mogu da kažem: taj slučaj će biti rešen"

Retko se događa da jedna institucija i osoba koja je vodi dobiju ovoliku pažnju javnosti kao što je to slučaj sa rektorkom Univerziteta u Beogradu Ivankom Popović. U medijskom smislu, može se reći da je ovo "rektorkina nedelja". Gostovala je na brojnim televizijama, bila u emisiji "Utisak nedelje", dala intervju za "Blic" i druge štampane medije. Povod je nedavna, uspešno okončana blokada Rektorata, tokom koje su studenti iz Pokreta "1 od 5 miliona" tražili od Ivanke Popović da na Radioteleviziji Srbije predloži premijerki Ani Brnabić smenu ministra finansija Siniše Malog zbog sumnje da je plagirao doktorat na Fakultetu organizacionih nauka. Iako je trajala 12 dana, blokada je završena na način koji smo zaboravili ili ga bar odavno nismo videli – dijalogom i dogovorom. Ivanka Popović izjavila je tada da profesori treba uvek da budu na strani studenata. U društvu koje je sebe dovelo do tačke kada je jedino bitno odabrati stranu, ovo je protumačeno dvojako. Jedni rektorku slave kao heroinu, drugi je provlače kroz tabloidno blato i šalju joj javne poruke neprimerenog tona, treći bi želeli da se ona "jače" opredeli jer im ovo nije dovoljno. Za to vreme rektorka poručuje da je prioritet sačuvati ugled i autonomiju Univerziteta u Beogradu, nastupa odmereno i bez povišenih strasti, čime istu tu autonomiju demonstrira ličnim primerom.

Ekipu "Vremena" Ivanka Popović dočekuje u svom kabinetu u Kapetan Mišinom zdanju, zgradi koja je od izgradnje 1863. prvo bila sedište Velike škole, a potom, od 1905. Univerziteta u Beogradu. "Između ostalog, i kad sedite ovde, postane vam jasno zašto moramo da čuvamo Univerzitet", kaže nam rektorka pre zvaničnog početka intervjua. Tradicija i kontinuitet važni su kada je reč o najuglednijoj obrazovnoj instituciji u zemlji, a Univerzitet u Beogradu, prvobitno osnovan kao Velika škola, postoji tačno 211 godina. Ivanka Popović došla je na čelo ove institucije pre samo godinu dana i tada je kao svoje glavne prioritete izdvojila transparentnost u radu, preispitivanje sprovođenja Bolonjske deklaracije i pravljenje dugoročne strategije razvoja univerziteta. Upravo zbog toga, ali i zbog činjenice da je sve drugo što se događa na Univerzitetu i sa Univerzitetom palo u drugi plan pred nedavnom blokadom, u razgovor sa rektorkom Popović fokusiramo se na sve ono što nije dobilo dovoljno pažnje tokom poslednjih nekoliko nedelja.

"VREME": U svakom javnom nastupu ističete da je instituciju Univerziteta u Beogradu važno čuvati. Gde je danas mesto Univerziteta i njegove autonomije?

IVANKA POPOVIĆ: Univerzitet u Beogradu radi za javni interes. On je javno dobro i mora da obezbedi pokrivanje svih relevantnih tema i obrazovanje struka bitnih za Republiku Srbiju. U tom smislu, on funkcioniše kao javno dobro. Univerzitet pripada svima. U interesu svih nas je da ga očuvamo kao mesto gde se stvara znanje i gde se čuva poverenje u to znanje, koje oni koji su završili studije na Univerzitetu u Beogradu mogu da koriste i prenose dalje. Svakako, ovo nije jedini univerzitet u zemlji, ali sa 100.000 studenata iz cele zemlje, on je najveći. Ti ljudi će se vratiti u svoje sredine i tamo koristiti znanja stečena ovde, te je u tom smislu on važan za čitavu zemlju.

Kada govorimo o 100.000 studenata, nedavno ste se osvrnuli na njihov položaj i zaključili da nije lak. Šta su najveći izazovi studenata Univerziteta u Beogradu?

Studenti su zaista suočeni sa raznim izazovima koji im otežavaju studiranje i naša su saznanja da većina studenata danas, uz redovno studiranje, mora i da radi. Paralelno raditi i studirati nije efikasno rešenje. To remeti njihovo studiranje, zbog toga mnogi gube status budžetskih studenata, time se period studiranja produžava, padaju na samofinansiranje. Tako studiranje postaje ne samo duže, nego i skuplje, jer moraju da plaćaju i školarinu. Naravno da je školovanje koje se izvede u kontinuitetu efikasnije i, mislim, za studenta korisnije. Nadam se da možemo ponovo da obezbedimo uslove koji će omogućiti taj način optimalnog studiranja.

O uzrocima kako je do ovoga došlo nemamo ni vremena ni prostora da pričamo, niti sebe smatram kompetentnom da govorim o uzrocima takvog stanja, ali mogu da ga konstatujem, jer imamo istraživanja o položaju studenata. Veći broj studenata u Beogradu, a pretpostavljam i u ostatku Srbije, sada mora samostalno da zarađuje jer ne može da obezbedi podršku sa druge strane. Povećanje broja stipendija, kredita i drugih vidova finansijske podrške moglo bi da obezbedi efikasnije studiranje. Ali mislim da je najvažnije da se mladi ljudi što pre osposobe za profesije koje su odabrali, da realizuju svoje profesionalne želje i namere, a samim tim i da doprinesu društvu u kojem živimo.

Ovaj razgovor vodimo 1. oktobra, tačno godinu dana od vašeg stupanja na rektorsku funkciju. Tada ste kao jedan od prioriteta najavili preispitivanje sprovođenja Bolonjske deklaracije. Šta su najveći izazovi tog procesa?

Bolonjska deklaracija je dokument od jedne i po kucane strane. Ona nam daje samo smernice kako treba da izgleda savremeno visoko obrazovanje. Nacionalni sistemi onda treba da to prilagode svojim potrebama. Cilj je da visoko obrazovanje u Evropi bude jedan povezan sistem gde se diplome i titule stečene na bilo kom univerzitetu mogu izjednačiti sa kvalifikacijama potrebnim u drugim zemljama Evrope. To je jedan zaista demokratičan plan koji obezbeđuje mobilnost kadrova kroz Evropu.

Od usvajanja Bolonjske deklaracije u Srbiji, to je delimično ostvareno. Međutim, ono što otežava njenu implementaciju jeste činjenica da uspešno sprovođenje bolonjskih principa zahteva odgovarajuća ulaganja.

U kom smislu?

"Bolonja" je sistem koji zahteva blisku saradnju studenata i predavača, rad u malim grupama i stalno praćenje napretka studenata. To ne znači da sa studentima treba da rade samo profesori, nego čitav nastavni kadar univerziteta, saradnici koji će se posvetiti studentima. To je nešto što obezbeđuje bolji akademski uspeh, a nažalost, ti ljudi ne mogu da budu volonteri. Mi uglavnom imamo rad u velikim grupama i nedovoljan broj nastavnika za potrebe sprovođenja bolonjskih principa. Trebalo bi zaposliti još ljudi, koji čak i ne moraju da budu sa punim radnim vremenom. Ne može se očekivati da neko radi besplatno. Potpuno sam svesna da sredstva iz budžeta Republike Srbije treba da podmire i druge potrebe. Niko ne želi da iz budžeta dolazi do preraspodela koje bi išle na štetu drugih kategorija. Samo, smatram da će naše visoko obrazovanje biti uspešno onoliko koliko u njega ulažemo. Verujem da je dugoročni interes ove zemlje da imamo što veći broj visoko obrazovanih ljudi.

Plagijati naučnih radova i odsustvo akademske čestitosti u javnosti se smatraju najvećim problemom Univerziteta u Beogradu. Međutim, da li je ta slika realna ili imamo svega nekoliko spornih slučajeva, pa među njima i ministra finansija Sinišu Malog?

Ja ne smatram da je pitanje plagijata na Univerzitetu u Beogradu tako veliki problem. Uspostavljene procedure koje smo usvojili pre nekoliko godina daju rezultate i mi smo uočili neke primere akademske nečestitosti i na njih smo na vreme reagovali. To je normalan deo funkcionisanja univerziteta koji vodi računa o kvalitetu radova. Naravno, jedan slučaj koji je dobio ogromnu pažnju javnosti jeste važan, ali nije ključan da bi odredio sudbinu Univerziteta u Beogradu. On je više simboličan nego što suštinski utiče na budućnost ovog Univerziteta. Za nas su procedure koje prate te tokove i koje se odnose na sve studente i ostale članove akademske zajednice ono što određuje sveukupni kvalitet našeg rada. Znači, ne može jedan pojedinačni slučaj da promeni bilo šta, ali svakako može da bude opomena da moramo dobro i savesno da radimo.

Što se tiče spornog doktorata Siniše Malog, sa sigurnošću mogu da kažem: taj slučaj će biti rešen.

Na opšte iznenađenje javnosti, nedavnu blokadu Rektorata uspeli ste da rešite jednom davno zaboravljenom metodom – dijalogom sa studentima iz Pokreta "1 od 5 miliona". Kako je tekao taj proces iz vaše perspektive?

Prvo, kada se razgovara, neophodno je da se dve strane saslušaju i da se dobro čuju. Potrebno je mnogo strpljenja za nestrpljenje mladih ljudi. Strpljenje je neophodno da bismo došli do kompromisa. Mi smo sa studentima u tome uspeli. Nisam uspela ja sama, nego uz pomoć velikog broja kolega iz akademske zajednice. Uspeli smo da dođemo do zajedničkog jezika sa studentima i da uspešno privedemo dogovor kraju. Nadam se da će ovo biti primer dobre prakse i za druge da se dijalogom može doći do dogovora.

Gostujući u "Utisku nedelje" naglasili ste važnost normalnosti i pristojnosti u javnoj komunikaciji. Vi se, uprkos komentarima na vaš račun koji dolaze od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pa i premijerke Ane Brnabić, i dalje vrlo čvrsto držite tog principa, pa odgovarate odmereno i pristojno, čak i kad oni pokazuju tendenciju ka povišenim tonovima i neobičnim analogijama.

Mislim da je jako važno da napravimo razliku između onoga što je privatna komunikacija i onoga što je javna komunikacija. Naravno da je u privatnoj komunikaciji dozvoljeno izražavanje emocija i emotivniji nastup, u krajnjoj liniji, privatan razgovor dozvoljava više slobode i manje odgovornosti za izrečeno. Kada je u pitanju javna komunikacija, mislim da smo svi dužni da iskažemo poštovanje prema sagovornicima i da poštujemo javnost pred kojom vodimo razgovor. Mi ne moramo da se složimo, ali moramo da vodimo razgovor u kom ćemo na tolerantan način izneti svoje stavove, a onda neka se javnost opredeli koji stav joj više odgovara. Ili, ako je u pitanju javni dogovor, da se zaista dođe do pravog dogovora. Ali pre svega, mislim da smo dužni da negujemo komunikaciju koja ne raspiruje sukob. Dužni smo da negujemo komunikaciju koja obezbeđuje rešavanje problema.

Vi se tih principa vrlo čvrsto držite čak i sada kad se prosto oseća pritisak ili, bolje reći, želja javnosti da se opredelite, odaberete stranu, kažete za koga "navijate". Koliko je strpljenja potrebno za to, naročito ako druga strana pokazuje povišenu emotivnost?

Naravno da je potrebno strpljenje, ali zaista mislim da je naša dužnost da u javnom diskursu moramo da ostanemo mirni, da svoje stavove iznosimo isključivo argumentima i da drugu stranu ubedimo u ispravnost svojih stavova opet isključivo argumentima.

Da li vi u svakom trenutku imate svest da govorite u ime Univerziteta u Beogradu, a ne u svoje lično ime?

Apsolutno. Govorim u ime Univerziteta i bilo bi vrlo neodgovorno sa moje strane da u ono što govorim uđu neki lični momenti.

Kad god nešto okupira veliku pažnju javnosti, nešto drugo ostaje u senci. U tom smislu, šta su najbitniji procesi na Univerzitetu u Beogradu, koji trenutno ne dobijaju dovoljno pažnje?

Pa zapravo, Univerzitet u Beogradu je pred jednom velikom promenom. Ova dešavanja su potpuno gurnula u stranu jedan strateški bitan događaj koji se desio sa Univerzitetom i koji će suštinski odrediti njegovu budućnost u sledećih deset, dvadeset, pa i trideset godina.

Reč je o strateškom partnerstvu koje smo mi sklopili sa šest drugih univerziteta u Evropi u okviru jednog evropskog programa stvaranja takozvanih "mega-univerziteta". Mi smo zajedno sa Univerzitetom u Oslu, Arhus univerzitetom iz Danske, Katoličkim univerzitetom u Luvenu u Belgiji, Pariskim univerzitetom iz Francuske, Kings koledžom iz Londona i Humbolt univerzitetom iz Berlina sklopili jedan savez. Pokazalo se da smo vrlo željeni partner u tom savezu zahvaljujući svom ugledu. To znači da ćemo u narednim godinama stvarati zajedničke studijske programe, imati pojačanu mobilnost, interakciju i saradnju između pojedinih službi koje organizuju univerzitetski život. To je jedno neverovatno osnaživanje Univerziteta u Beogradu i podsticaj da on unapredi svoj rad. Uz to, ovo je i retka privilegija, jer ovakvih saveza u Evropi ima malo, a oni će u budućnosti imati ključnu ulogu u visokom obrazovanju.

I na kraju, koja je danas misija univerziteta, to jest, da li je ona isključivo prosvetiteljska ili sa modernim tokovima mora da bude proširena?

Univerziteti nisu isključivo nacionalni. Oni mogu biti regionalni, pa i lokalni. Mislim da univerziteti kao institucije uopšte ne treba da brinu za svoju budućnost jer će ta prosvetiteljska misija uvek biti neophodna. Nikakva onlajn obuka ne može da zameni komunikaciju između učenika i učitelja, to ne može da nestane. Ono što moramo da uzmemo u obzir jeste da različiti univerziteti imaju različite misije i one mogu da budu od nacionalnog, regionalnog, lokalnog značaja, mogu da budu istraživački orijentisani ili fokusirani na neke druge potrebe zajednice. Na osnovu toga oni grade svoju misiju i viziju. Sve te misije i vizije su podjednako važne kada se stave u odgovarajući kontekst. Budućnost visokog obrazovanja je zagarantovana jer je neophodno da ljudi budu sve obrazovaniji da bi mogli da odgovore na izazove savremenog doba.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> "Naša je dužnost da u javnom diskursu ostanemo mirni, da svoje stavove iznosimo isključivo argumentima i da drugu stranu ubedimo u ispravnost svojih stavova opet isključivo argumentima"

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net