foto: tanjug / bojan stekić
Istorija nasilja

Pozorište – 53. BITEF (1) >

Niske istine i velike iluzije

Prvi deo festivala protekao je u znaku preispitivanja zajednice, pitanja odgovornosti članova zajednice za nasilje koje se vrši u zajednici i u ime zajednice, i različitih pristupa uključivanju publike u teatarski čin

Na 53. Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu sve je precizno osmišljeno. Bitef se odvija pod geslom "Počnimo ljubav iz početka". Festivalski plakat ima na crvenoj osnovi crveni tanjir i dva noža (umesto viljuške i noža) što daje utisak da se čežnja za ljubavlju meša sa osećanjem zebnje zbog mogućeg nasilja. Uostalom, pesma Beti Đorđević Počnimo ljubav iz početka nije vesela već govori o ljubavi koja je prošla i koju jedna žena očajnički pokušava da vrati. Selektor i umetnički direktor festivala Ivan Medenica u katalogu piše da se festival tematski (o)kreće oko pitanja raspada zajednice i pokušaja obnove, a što se forme tiče, u fokusu je imerzivno pozorište. Zaista, prvi deo festivala, od uvertire 17. do 21. septembra, protekao je u znaku preispitivanja zajednice, pitanja odgovornosti članova zajednice za nasilje koje se vrši u zajednici i u ime zajednice, i različitih pristupa uključivanju publike u teatarski čin. No, krenimo redom.


PROLOG

Na prošlogodišnjem Bitefu veliko oduševljenje izazvala je predstava Rimini protokola Zaostavština, komadi bez ljudi koja je dobila i Grand prix "Mira Trailović". Ove godine Rimini protokol je realizovao projekat Beograd na daljinski (koncept Štefan Kegi, režija Anton Roze). Projekat je počeo kao prolog festivala i nastavio da se odigrava sve do kraja ovogodišnjeg Bitefa. Insistiramo na reči "odigrava" a ne prikazuje jer je cilj imerzivnog pozorišta da publika od gledaoca i konzumenta postane aktivni učesnik u događanju. U imerzivnom pozorištu govorimo o događanju jer pozorišta u smislu dramskog pozorišta u pozorišnoj sali i nema, a nema ni pozorišne sale, već je uglavnom reč o sajt-spesifik (site-specific) projektima. U projektu Beograd na daljinski publika/izvođači povedena je u šetnju gradom – od Novog groblja do terase na krovu Doma sindikata. Vodio nas je sintetički glas preko slušalica, nalik na onaj iz programa za navigaciju. Dok smo hodali poznatim ulicama i sagledavali naš grad iz novog ugla, automat nam je u slušalice šaputao pitanja i opservacije autora u vezi sa: našim odnosom prema smrti; učestvovanjem; nama kao usamljenim individuama; nama kao delu grupe; nama kao delu pozorišta; suštinom pozorišta; odnosom tehnologije i pojedinca; našom zavisnosti i strahom od tehnologije; (ne)spremnosti da osetimo trenutak u kome smo. "Problem" (pod navodnicima jer je reč o nameri, a ne o omaški) ovog pristupa je u tome što sve zavisi od toga koliko ste spremni da se upustite i prepustite i da sebi sami stvorite ugođaj. Ako niste, onda možete biti razočarani, pa čak i frustrirani (automat tu i tamo govori da ste deo njegovog stada!). Jednostavno, došli ste u pozorište, a pozorišta nema to jest ima, ali samo ako ste spremni da sebe tretirate kao aktera pozorišnog čina.


POČETAK

Prva predstava je Orest u Mosulu u režiji Mila Raua i izvođenju NTGenta. Milo Rau prvi put dolazi na Bitef, a njegovu predstavu smo gledali na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. On pravi angažovane predstave zasnovane na sučeljavanju i preplitanju dokumenata i fikcije. Bez mnogo dociranja i optuživanja Milo Rau suočava publiku sa niskim istinama u njenom odnosu prema fenomenu koji je tema predstave. Inspiraciju za Oresta u Mosulu reditelj je pronašao u Eshilovoj Orestiji. To je jedina sačuvana starogrčka tragička trilogija koja govori o tome kako je prekinut lanac zločina u porodici Atrida. Milo Rau je postavio pitanje ko bi danas mogao biti Orest, gde se danas stvara lanac zločina i može li se on prekinuti. Sa svojom ekipom otišao je u Mosul, grad koji stoji na ostacima drevne Ninive i koji je poslednjih godina brutalno stradao u sukobima ISIS-a s jedne i iračke vojske i SAD s druge strane. Dok slušamo stihove koji slikaju stradanje Troje, gledamo tužne slike devastiranog savremenog grada i potresna svedočenja o stradanju nevinih ljudi. Pred očima gledaoca preklapaju se dokumentarni snimci razorenog grada, snimci predstave izvedene u Mosulu sa predstavom koju glumci igraju pred nama. Sve je praćeno jednostavnom ali uzbudljivom muzikom, a gluma je bez zrna patetike. Orestija se završava oslobađanjem Oresta, a Milo Rau postavlja pitanje postradalim građanima Mosula da li bi bili spremni da oproste vojniku ISIS-a. Milo Rau nas suočava sa saznanjem da iako se dičimo sposobnošću da praštamo, ta vrlina brzo nestane kada lično iskusimo patnju. U predstavi su posebno uzbudljivi momenti kada se scene iz Eshilove tragedije stavljaju u savremeni milje. Npr. lažljiva, licemerna porodična večera u čast povratka Agamemnona nakon koje sledi ubistvo, ili ubistvo Egista i Klitemnestre od strane Oresta i Pilada u ekskluzivnom odmaralištu u Iraku. Ponovno ispisivanje, reinterpretiranje, rewriting je način na koji se pristupa tekstu u nizu predstava na ovogodišnjem Bitefu i o tome ćemo posebno govoriti.

foto: tanjug / andrija vukelićMladež bez Boga


DRUGI DAN

Umetnički direktor i selektor Ivan Medenica napravio je jako dobru dramaturgiju festivala koja obuhvata i glavni i prateći program. Nakon prologa i otvaranja, drugog dana mogli smo da proverimo kako domaće pozorišne snage odgovaraju na pitanja iz koncepta festivala. Tačno u podne u UK Stari grad performansom je otvorena jubilarna 20. Bitef Polifonija na kojoj će nastupiti čitav niz umetnika, pedagoga i mladih stvaralaca iz zemlje i regiona. Popodne je u Bitef teatru bio filozofski teatar (dijalog Srećka Horvata i pisca Normana Olera) posvećen vezi nacizma i narkotika. Uveče su u glavnom programu izvedene dve predstave: Zašto je poludeo gospodin R? u režiji Bobe Jelčića JDP-a i Mladež bez Boga Boruta Šeparovića u izvođenju ZKM i Montažstroja iz Zagreba (gostovanje u Ateljeu 212). O ovim predstavama smo već pisali tokom prethodne pozorišne sezone, pa ćemo o njima ovde govoriti isključivo iz ugla koncepcije festivala. U obe predstave teži se angažovanom pristupu gledaocu, ali se načini dolaska do cilja razlikuju. Zašto je poludeo gospodin R? je predstava u kojoj se ispituje odnos publike i umetnika prema pozorišnoj iluziji. Razotkrivanje pozorišne iluzije postaje način da se razotkriju tri velike iluzije našeg doba: iluzija o kapitalizmu po meri čoveka, iluzija o socijalističkoj Jugoslaviji kao zlatnom dobu i iluzija o prosperitetu savremenog srpskog društva koji samo što nije počeo, a koji nam se svakodnevno servira iz medija. Sve te iluzije služe tome da od nas samih sakriju užasno saznanje o ogromnoj agresiji i totalnoj destrukciji koja čuči u društvu koje se samoobmanjuje iluzijama o sebi, sopstvenoj i tuđoj prošlosti i mogućoj budućnosti. Bobo Jelčić vraća naše pozorište njegovoj bazi, a to je glumac školovan na tragu Sistema Stanislavskog koji zna šta je pozorišna iluzija, kako se stvara i kako razbija. Nasuprot tome, Borut Šeparović veoma insistira na primeni novih tehnologija, a njegovi izvođači su sasvim mladi glumci. Koristeći video, reditelj ispituje odnos čoveka i njegove medijske slike: savremeni mediji dovode do otuđenja; igranje video-igara podstiče otuđenog pojedinca da sa "upucavanja zombija" pređe na ubijanje stvarnih ljudi. Dakle, posledica otuđenja je nasilje. Mladi koji igraju u predstavi Mladež bez Boga obraćaju nam se neposredno sa željom da nam pokažu kako se iz lične frustracije lako kliza u totalitarizam i kako su društvene mreže postale moćno oružje u rukama ekstremne desnice.


TREĆI DANOSTERMAJER

Trećeg dana gledali smo Istoriju nasilja u režiji Tomasa Ostermajera i izvođenju Šaubine am Leniner Plac iz Berlina. Pre petnaestak godina Ostermajer je oduševio našu publiku postavkom Nore kada je klasičan Ibzenov komad smestio u savremeni kontekst. U Istoriji nasilja on polazi od savremenog romana Eduarda Luija u kome autor iznosi svoju životnu priču. Na Badnji dan uveo je u svoj dom u Parizu nepoznatog alžirskog mladića u koga se zaljubio, a onda ga je mladić opljačkao, silovao i za malo ubio. Kroz intimnu ispovest analizira se odnos zajednice prema nasilju. Žrtva nasilja u očima sopstvene zajednice je "kriva" za to što joj se dešava (naročito ako je gej orijentacije, a posebno ako je stupila u kontakt sa pripadnikom druge kulture i drugačije boje kože). Veštom i suptilnom upotrebom videa (ovo je treća predstava u kojoj video igra značajnu ulogu) reditelj nam omogućava da uđemo u "glavu" žrtve i shvatimo kako nasilje rastače ličnost. Glavni junak vodi očajničku borbu sa osećanjima povređenosti i poniženja. Prateći pokušaje glavnog junaka da prevaziđe traumu, reditelj otkriva niske istine o savremenom društvu: netrpeljivost provincije prema velikom gradu, nepoverenje neobrazovanih prema obrazovanima, hladnoća sistema pred fizičkom i emocionalnom patnjom jedinke i nadasve iluzija urbanog čoveka da može živeti svoj život neometano i da se razgovorom može izgladiti sukob.

foto: siniša trifunovićTartif


A ONDA

U glavnom programu festivala četvrtog dana su prikazane dve predstave. Na sceni "Raša Plaović" nigerijska trupa Kompanija Q izvela je plesnu predstavu Yuropa (koreografija Kuduz Onikeku) u kojoj je putem plesa, muzike i videa iskazana drama izbeglica iz Afrike onako kako su je razumeli i doživeli umetnici iz Afrike. No, koliko god bila jasna i dirljiva, ova predstava je bila tek uvod za glavni događaj večeri – predstavu Srpskog narodnog pozorišta Tartif u režiji Igora Vuka Torbice na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Reč je o savremenoj adaptaciji tj. rekontekstualizaciji Molijerovog Tartifa. U ovoj komediji pisac se obračunao sa "povlašćenim porokom" francuskog društva, s licemerjem crkvenih profitera. Igor Vuk Torbica postavlja pitanje šta je suština savremenog licemerja. To je kukavičluk i izbegavanje da se problem nazove pravim imenom te bežanje u samozavaravanje i samoobmanjivanje. Odlično je zapaženo da je u realnom životu na Balkanu problem često u odbijaju da se uđe u sukob sa onim ko brutalno radi u ličnu korist, a protiv interesa zajednice. Zbog toga se svi bave izvrdavanjima, obmanjivanjima, zamajavanjima, samoobmanjivanjima, potiskivanjem i više od svega normalizovanjem nenormalnog. Savremeni Tartif (Saša Torlaković) koristi kvazipsihologiju, new age filozofiju i veru radi sticanja vlasti. Na prvi pogled, takav čovek može delovati kao budala, ali on brzo zavlada zajednicom jer nema ko da mu se suprotstavi. Jedina koja mu pruži otpor je Dorina (Hana Selimović). Ona je kod Molijera služavka zdrave pameti, a ovde tetka na lekovima koja nije u stanju da podnese normalizovanje nenormalnog, ali ni da se izbori sa licemerjem čitave porodice. U svojoj nemoći i nervozi, ona se stalno obraća publici kao svedoku i jemcu svoje zdrave pameti pokušavajući da isprovocira njenu reakciju i reakciju ukućana. Dorina je usamljena u svojim naporima i Tartif je na kraju zadavi, a zatim aranžira sliku harmonične porodice okupljene oko trpeze. Ispod trpeze leži mrtvi zdravi razum i moral – Dorina. U poslednjem trenutku glumci podižu stolnjak i okreću se publici kao da je nemo pitaju: Hoćete li vi uraditi nešto u vezi sa ovim?


SVE U SVEMU

Savremene predstave, bilo da su imerzivne ili dramske, prepoznaju se po rediteljskom konceptu. Reditelji su ti koji donose koncept kojim animiraju i provociraju i publiku i izvođače. U tom i takvom rasporedu snaga tekst predstave nastaje ponovnim pisanjem (rewriting) pozorišnih komada ili romana. Video i zvuk su veoma često važni koliko i tekst, dok je glumac izvođač rediteljskog koncepta, mada u imerzivnom pozorištu to može biti i publika. Tako je širom Evrope pa i kod nas. Tome u prilog govori prva polovina festivala u kome se pre svega govorilo o rediteljima (Milo Rau, Bobo Jelčić, Borut Šeparović, Tomas Ostermajer, Igor Vuk Torbica), a tek onda o svemu ostalom. Tome u prilog govori i činjenica da dve predstave kojima se domaće pozorište suvereno predstavilo na Bitefu – Zašto je poludeo gospodin R? i Tartif nismo videti na Sterijinom pozorju. Nismo ih videli jer su ove predstave formalno nastale na osnovu inostranih dramskih tekstova koje su postavljene tako da suštinski i sasvim precizno budu drame našeg trenutka. Međutim, kada poredimo različite predstave, moramo da primetimo kako naša publika poštuje i ceni rediteljski koncept i bira predstave koje će da gleda na osnovu imena reditelja, ali se i dalje pre svega oduševljava raskošnom glumačkom igrom koju su na ovom Bitefu priredili Boris Isaković kao Gospodin R, Saša Torlaković kao Tartif i Hana Selimović kao Dorina.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net