Biografija na lični način >

Apologija književnog pustinjaka

Sin Džeroma Dejvida Selindžera, Metju (na slici), u iščekivanju štampanja neobjavljenih dela velikog pisca, o svom ocu

"Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la Dejvid Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari", jada se nesrećni tinejdžer i glavni (anti)junak Holden Kolfild na početku kultnog romana Lovac u raži američkog pisca Dž. D. Selindžera objavljenog 1951. godine.

Ovaj neobični uvod u roman mogao bi da bude odlična sinteza piščevog odnosa prema biografskom žanru. Već duže vreme broj biografija o Selindžeru premašuje njegov neveliki književni opus, a piščev privatni život ne prestaje da izaziva interesovanje čitalačke publike. Čini se da mit o njegovom eremitskom načinu života u šumovitoj nedođiji Nju Hempšira mnogo više golica maštu čitaoca negoli samo njegovo književno delo. Naime, Džeromu Selindžeru se na vrhuncu književne slave smučilo fanfaronstvo marketinške književne mašine te se tako iz rodnog i frenetičnog Njujorka 1953. godine povukao u izolovani Korniš, Nju Hempšir. U međuvremenu je objavio novelu Freni i Zui (1961), dok je knjiga koja sadrži dve priče, Podignite visoko krovnu gredu, tesari i Simor: Uvod, prethodno tiskane u "Njujorkeru", izašla 1963. Poslednju pripovetku Hepvort 16, 1924 nedeljnik "Njujorker" je objavio 1965. i od te godine Selindžer više ništa nije objavio, iako je pisao svakodnevno, do kraja svog dugog, neobičnog života.

U Milanu je nedavno, povodom novog, osavremenjenog prevoda Lovca u raži (prethodni datira iz 1961. godine), boravio piščev sin, glumac i producent Metju Selindžer, koji mi je tom prilikom poverio:

"Zaboravite na sve biografije o Dž. D. Selindžeru: neke mu pristupaju idealizujući ga, a gotovo sve su pune netačnosti i koještarija. Mog oca nijedan novinar nije uspeo da intervjuiše; članci o njemu su puni izmišljotina. U njima su svedočili ljudi koji nisu poznavali mog oca, na primer vlasnik novinarnice u blizini naše kuće ili poštar koji je izjavio da je s mojim ocem do duboko u noć pio skoč. Ali moj otac uopšte nije voleo da pije skoč! Odrastao sam slušajući gomilu gluposti vezanih za usamljenički život koji je odabrao moj otac: pisali su da je u Kornišu gajio pse čuvare, da je bio naoružan, da je podigao električnu ogradu oko kuće... A ta ograda, drvena, zapravo je postojala zbog mene i moje sestre Margaret, kako ne bismo izlazili iz dvorišta dok smo bili mali. On nije želeo da bude pustinjak, jednostavno je odlučio da napusti rodni Njujork i njegovu književnu scenu, koju je doživljavao kao napadnu i koja mu je odvlačila pažnju. Želeo je da se osami i potpuno posveti pisanju na svom izolovanom imanju okruženom šumom. Tamo je naposletku i živeo, kako je to odlično definisao Holden Kolfild, glavni junak njegovog romana Lovac u raži, "daleko od bilo kakvih glupavih razgovora sa bilo kime".

Met Selindžer je visok, sredovečan gospodin svetloplavih očiju. Nije od oca nasledio markantnu i melanholičnu fotogeniju, ali je zato nasledio retki kvalitet da sa neverovatnom pažnjom sluša svog sagovornika. Priča tiho, sporo i oprezno, pogotovu o temama koje se tiču privatnog života Dž. D. Selindžera i njegove neobjavljene književne zaostavštine. Njegov put u Italiju je ujedno i misija u kojoj želi da ispravi sve namerne i nenamerne netačnosti vezane za izolovani život njegovog oca i da obelodani najvažniju vest radoznalim selindžerolozima: "Reći ću vam sledeće: da, moj otac nikada nije prestao da piše, i da, sve će biti objavljeno!", smeje se Met Selindžer.

Iz brojnih piščevih biografija svakako nećemo saznati kako je Met doživljavao svog oca jer on o tome nikome ništa nije pričao. Ipak, njegova sestra Margaret Selindžer je 2000. godine objavila svoja sećanja vezana za detinjstvo. U knjizi Lovac na snove Margaret je optužila svog oca zbog despotskog odnosa prema njenoj majci i eremitskog i bizarnog načina života kakav im je on, iz svojih sebičnih razloga, nametnuo. Tu knjigu joj otac nikad nije oprostio, a zbog nje ju je i Met okarakterisao kao "neuračunljivu osobu". Međutim, kako je Met Selindžer gledao na svog intrigantnog oca? "Nisam ga nikad doživljavao kao poznatu ličnost. On je za mene bio jednostavno otac: voleo sam ga jer je bio pažljiv, jer je imao sjajan smisao za humor i prijatan glas i talenat da priča dobre priče. Želeo sam, zapravo, da sačuvam sliku koju sam oduvek imao o njemu. Kada bi moj otac razgovarao sa nekom osobom, izgledalo je da za njega postoji samo ona. Imao je toliko toga da kaže i ponekad je bio očajan što nije nalazio prave reči u koje će da odene svoje misli. Uživao je u istraživačkom procesu pisanja: izlazio bi iz svoje radne sobe užarenog, zacakljenog pogleda, ponekad bi se smejao ili bi nam, pun zaraznog entuzijazma, nešto od napisanog pročitao. Knjige je doživljavao kao svoje prijatelje, tačno je znao koja bi mu poslužila u određenom raspoloženju, čak i koji odeljak iz knjige mu je potreban. Razgovarali bismo o raznim temama vezanim za politiku, filozofiju, religiju, duhovnost. Moj otac je bio duhovna osoba, ali nije verovao u kult ličnosti. Njegov karakter je najizrazitiji i najistinskiji u knjizi Freni i Zui, tamo treba da tražite suštinu njegove ličnosti", kaže Met, koji je i sam relativno kasno pročitao knjige svog oca. Vidno zabavljen, Met nastavlja: "‘Krajnje je vreme da pročitas njegove knjige’, dobacila mi je sestra Margaret pred moj odlazak na koledž. I tako sam pročitao Lovca u raži, i mnogo sam se smejao dok sam je čitao. Sestra me je upozorila da će u školi neizostavno pričati o njegovim knjigama, pa sam tako, dok sam čitao deo iz knjige gde se pominje prostitutka, zamišljao pitanje profesora: ‘O čemu je to tvoj otac pisao? Šta sa njim nije u redu?’ A zapravo nije uopšte trebalo da brinem zbog toga jer nijedan profesor taj deo knjige nije analizirao. Godinama sam verovao da je to zbog toga što su bili uviđavni prema meni, a onda sam shvatio da jednostavno nisu želeli da rizikuju da opovrgnem njihovo mišljenje."

Mnogi Selindžerovi biografi su se, na neumesan i banalan način, bavili traumom koju je pretrpeo u Drugom svetskom ratu. "Način na koji tragamo za lepotom promeni se zauvek po završetku rata, i ja verujem da se niko iole inteligentan nije vratio iz rata nepromenjen. Još ako je taj neko dodatno osetljive prirode, sve to doživljava mnogo dublje. U jednoj biografiji se tvrdi da je Lovac u raži roman o ratu, ali to je patetično. Moj otac je ovu knjigu napisao pre nego što je rat počeo, a on je samo potvrdio svoja osećanja vezana za prirodu ljudskog bića. I pre rata je znao šta su ljudi u stanju da učine, a zatim je u ratu to isto i doživeo. Postoji velika razlika između shvatanja i doživljavanja. U ratu je zamrzeo zimu, video je mnoge koji su umrli od hladnoće. Govorio je da nikada više neće trpeti dve stvari: da čeka u redu za bilo šta i da mu bude hladno. Stoga je uvek nosio šal oko vrata i imao kamin u svakoj prostoriji. Kraj rata je dočekao u bolnici, izmučen ratnom neurozom, koju su neki biografi tumačili kao nervni slom. Jedne godine sam na univerzitetu iznenada dobio visoku temperaturu i završio sam u bolnici. Otac me pozvao telefonom i rekao mi: ‘Ma, to je odlično! Slušaj, i ja sam u ratu uradio sličnu stvar. Nisam više bio u stanju da slušam naređenja, vapio sam za tišinom i čistom posteljinom.’ Ne verujem da je doživeo nervni slom jer ga poznajem dovoljno dobro, znam šta mi je ispričao", pojašnjava Met Selindžer.

Književna zaostavština Dž. D. Selindžera sastoji se od mnoštva nesređenih rukopisa koje je ostavio za sobom tokom 45 godina neobjavljivanja. Po proceni Meta Selindžera, na njihovo objavljivanje će morati da se čeka od tri do deset godina. "Moj otac nije želeo da njegovu zaostavštinu preuzmu akademski profesori niti izdavači, nije imao poverenja u njih, govorio je da oni ne znaju da slušaju. Stoga sam se ja latio posla: organizujem i sređujem rukopise, ništa ne dodajem niti oduzimam tekstu, ne korigujem i ne dopisujem, jednom rečju ne bavim se editingom. Moj otac je pisao knjige koristeći dve pisaće mašine, a između pisanih redova bi ostavljao širok prostor u koji bi rukom upisivao ispravke. Kako ne postoji softver koji bi sve to mogao da digitalizuje, primoran sam da prekucavam ručno sve ono što je moj otac napisao. Ali, to mi ne pada teško, naprotiv, uživam u tome! Sačuvao sam i pismo koje mi je poslala jedna starija, bolesna žena. U njemu piše da ne bi želela da umre pre nego što pročita neobjavljene rukopise mog oca. Ta njena iskrena ispovest mi je podsetnik da što pre završim taj ogromni posao, ali pošto na tome radim sam, potrebno mi je još neko vreme."

Po izričitoj želji Dž. D. Selindžera, na koricama njegovih knjiga nema nikakvih slika; nije dozvoljavao da se na osnovu njih snimaju filmovi niti da se izvode pozorišne predstave. Jedini film koji je prihvatao bio je onaj koji bi čitalac zamišljao dok bi čitao njegove knjige. Čak nije voleo da čuje da se njegove knjige čitaju naglas. Mislio je da je i prevođenje njegovih knjiga na druge jezike "neka vrsta neiskrene i osiromašujuće izdaje. Bio je protiv svega što bi se isprečilo između njega i njegovih čitalaca. On je odnos između pisca i čitaoca smatrao svetinjom i bilo kakve interpretacije njegovog dela su mu ličile na skrnavljenje. Selindžer se za života iz petnih žila trudio da niko ne komercijalizuje njegova dela jer je želeo da ostanu devičanski čista, za svakog čitaoca ponaosob", zaključuje njegov sin Met.

Objavljivanje do sada nepoznatih Selindžerovih dela biće, nije teško pretpostaviti, svetski hit i tema o kojoj će mnogi želeti nešto da kažu. Biće to novo otkrivanje Dž. D. Selindžera.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net