foto: predsedništvo srbije

Autor

tv manijak >

Kako smo prekrstili papu

Kada sam pomislio da je trend menjanja imena završen, Vučić je otišao u Vatikan

Način na koji se na televiziji izgovaraju imena političara neobično je važan.

U mini seriji The Loudest Voice, koja je nedavno prikazana na HBO-u, možete se uveriti u ovu činjenicu. To je priča o kontroverznom medijskom demijurgu Rodžeru Ejlsu, koji je stvorio mrežu Foks njuz i u velikoj meri definisao glas konzervativne Amerike. Čovek koji je pripremio javnost za Donalda Trampa i koji je shvatio da za pobedu na izborima ne morate imati podršku stranke, već podršku televizije. Njegova karijera je, doduše, prekinuta optužbama za seksualno uznemiravanje i preranom smrću.

Svim kolegama koje se na bilo koji način bave medijima toplo preporučujem ovu seriju. Među ostalim biserima, ovaj vrhunski manipulator je u dva navrata svom snagom pokušavao da spreči izbor Obame za predsednika SAD. Jedan od propisa za sve voditelje i prezentere bio je da ga oslovljavaju uvek i svuda isključivo sa "Husein Barak Obama". Ova praksa je primenjena da bi se gledaocima iznova i iznova u glavu usađivala slika muslimana koji će biti predsednik Amerike. Pristrasnost Foksa je bila tolika da se Obamin štab uporno žalio na tretman u medijima, baš kao i Tramp danas na CNN. Ime je, dakle, nešto od čega počinje identitet ličnosti u medijima.

Situaciju sa imenima političara imali smo i kod nas u nekoliko navrata. Ambasador SAD je bio žrtva takvih manipulacija, jer je pri njegovom imenovanju nastala podela oko transkripcije prezimena na srpski jezik: Skat ili Skot, pa su mediji, zavisno od odnosa prema Americi, koristili jednu od verzija. U ovom slučaju, s vremenom je izgovor prezimena postao irelevantan, a mnogo važnije je bilo i ostalo ono što je on imao da poruči našim političarima. U ovu polemiku se predsednik Vučić nije uključivao.

Ovom prilikom bih izbegao primer Sebastijana Kurca, čija promena prezimena po padežima i danas zabavlja publiku, a Ivicu Dačića posebno.

Međutim, u slučaju predsednika Kine ime je postalo ponovo važno. Taman je zaboravljena polemika oko engleske transkripcije, a suočili smo se sa neuporedivo komplikovanijim problemom. Kineski predsednik je godinama u našim medijima oslovljavan kao Si Đinping. Međutim, kako je srpsko-kinesko prijateljstvo postajalo čelično, naš predsednik je počeo da insistira na pravilnom izgovoru imena kineskog kolege. Tako smo upoznali Ši Đinpinga. Priznajem da bih sa rezervom prihvatio pravilan izgovor nekog Kineza u zemlji sa ogromnim brojem jezika i dijalekata. Tada smo preko noći, naročito u medijima koji nekritički prate Predsednika, mogli da proverimo pravilo kako sa stepenom bliskosti pokazane prema režimu Si prelazi u Ši. Istini za volju, na Vikipediji je i dalje kao najčešća verzija ostala ona na koju smo navikli – Si Đinping. Do sledeće posete Kini.

Kada sam pomislio da je trend menjanja imena završen, Vučić je otišao u Vatikan. Tada je preko noći papa Franja postao Francisko. U ovom slučaju, ako se vratimo do izbora aktuelnog pape, u našim medijima se pojavila preporuka o transkripciji njegovog imena. Lingvisti, ali i Vatikan, predlagali su shodno jeziku, nekoliko varijanti imena. Prema Vikipediji, u srpskim medijima se papino ime pojavilo kao Franja i Franjo. Normativni lingvista Ivan Klajn preporučuje samo prvi oblik – Franja. Osim ovih imena, papa je u medijima oslovljavan i sa Francisko ili Frančesko, mada neuporedivo ređe.

Za mene je bio fascinantan taj prevrat i prekrštavanje pape koje se horski pojavilo jednog jutra kada je Vučić otputovao u Rim. Najčudnije je što je ta promena trajala samo nekoliko dana, i ovih dana je Francisko ponovo Franja.

Ako pažljivije pregledate i stranicu Vikipedije o papi, primetićete da se pokušaj promene imena desio baš u vreme posete Svetoj stolici, a zlobnici će reći: u sedmom minutu Drugog dnevnika.

Ova promena, ma kako bizarna bila, pokazuje nam barem dve stvari. Prva je test uticaja na medije, koji će preko noći papagajski ponavljati sve ono što im se kaže. Da se razumemo, ovakvu promenu pamtim iz vremena kada je Boris Tadić dao ostavku i raspisao istovremeno parlamentarne i predsedničke izbore. Naime, sledećeg jutra u svim medijima (opet dirigovano iz Kabineta) osvanuo je eufemizam za ostavku "skraćenje mandata", što se horski ponavljalo naredna dva dana. Usput, na tim izborima je Boris pukao, što je takođe nauk za one koji žele apsolutnu kontrolu.

Druga stvar, koja je pomalo zastrašujuća, jeste potreba da se političari bave neverovatnim detaljima. Neko nije želeo vest u kojoj bi se Vučić susreo sa Franjom, pa još katolikom. Glupost, jer je ovakav Franja neuporedivo korektniji prema Srbima od njegovih prethodnika i nema potrebe da ga "detuđmanizujemo" promenom imena. Konačno, on je ime izabrao odajući počast svom uzoru, svetom Franji Asiškom, zaštitniku sirotinje, a koliko mi je poznato, u Srbiji ga još ne zovemo Francisko Asiški. Do sledeće posete.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net