karikatura: vladimir radibratović

Autor

lični stav >

Trg – ni manja reč ni veća bruka

Urbanističko-arhitektonski aspekt čitave priče o Trgu Republike mogao bi da se provuče i sa prelaznom ocenom uz brojne veoma ozbiljne primedbe. Onaj moralni aspekt, izražen u neverovatnoj količini utrošenog novca, svrstava čitav poduhvat u veliku bruku i sramotu

Svedoci smo ovih dana nove gradske sportske discipline: ko može više i dalje da pljune po Trgu Republike. Tema je veoma privlačna i veoma slojevita po raznim aspektima, pa joj je teško odoleti i ne uključiti se. Naročitu pažnju privlače glavni protagonisti, investitori iz gradske uprave koji su se na ovom svom ostvarenju pokazali kao vrlo razuđene ličnosti, čak bi se moglo reći renesansne, sve vreme ističući svoje poznavanje raznih veština. Najdalje su odmakli u vršenju mutnih radnji koje su doprinele da ovu našu Upravu grada Beograda globalna mreža Transparency International između 27 evropskih prestonica svrsta na najnižu lestvicu nalupavši im sve same nule za tajnovitost njihovih mahinacija.

Građani Beograda se opravdano pitaju odakle im pravo da nas tako brukaju u svetu. To pravo im svakako nije dato pobedom na prošlogodišnjim izborima. To pravo su sami sebi bahato i bestidno – nasilnički prigrabili.

Kako god, urbanističko-arhitektonski aspekt čitave priče mogao bi da se provuče i sa prelaznom ocenom uz brojne veoma ozbiljne primedbe. Onaj moralni aspekt, izražen u netransparentnosti, neverovatnoj količini utrošenog novca, neopravdanoj dužini trajanja radova, time izazvanoj nemoći u organizaciji saobraćaja, neprihvatljivim izmenama osnovnog projektantskog koncepta autora i u parametrima urbanističkog komfora u krajnjoj materijalizaciji, nažalost, svrstava čitav poduhvat u jednu veliku bruku i sramotu.

Kao prvo, postavlja se pitanje kako je uopšte rekonstrukcija Trga dobila pravo prioriteta u gradu čija je ukupna infrastruktura u stanju raspadanja? Kako to da igranke sa popločavanjima trgova budu važnije od kanalizacije, vode, struje, saobraćaja pre svega? Kada se o ovakvim stvarima odlučuje nema prirodnijeg nego da se za to pitaju građani. Nažalost, svedoci smo najbanalnijeg urbanističkog egzibicionizma i ogoljenog populizma koji nanose nenadoknadivu štetu ovom gradu, koji njegova uprava tretira kao plen dobijen na izborima i nanosi mu nenadoknadive štete na dnevnoj bazi. No i tome mora jednom doći kraj.

Svakim danom odzvanja prva rečenica koja se izgovara u predstavi Zlatka Pakovića Vox Dei: "Dali smo im opšte dobro na čuvanje, a oni su ga prisvojili".


OKRUŽENJE

Preteruju ovih dana pa kažu da je Trg sablasan, da je prevelik i prazan, da je nefunkcionalna betonska ploča. Gradski trg koji sa jedne strane kroz brojne bašte kafeterija i restorana izlazi na centralnu gradsku pešačku zonu, a sa druge na mali park, i sa koga se direktno ulazi u najveće gradsko pozorište i najvažniji, nacionalni muzej – nikako se ne može nazvati nefunkcionalnim. Ne može se nazvati ni preterano velikim jer je on ostao u svojim ranijim dimenzijama glavnog gradskog trga i skoro svi glavni gradovi Evrope, od Helsinkija i Kopenhagena na severu do Sankt Peterburga na istoku i Atine na jugu, imaju mnogo veće trgove. Ovaj naš je ovog puta smisleno učinjen praznim pa su okolne zgrade koje ga okružuju postale vidljivije a time i važne i nekako lepše. Tako su zaslužile da im se pokloni i malo pažnje.

Po nalogu kneza Mihaila Obrenovića 1868. godine podignuta je zgrada Narodnog pozorišta po projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog nakon realizacije plana regulacije Varoši u šancu Emilijana Josimovića iz 1867. godine, i na taj način otpočelo je formiranje glavnog beogradskog trga koji je tada dobio ime Pozorišni trg.

Muzeum Serbski osnovan je 1844. godine i to ukazom Jovana Sterije Popovića, tadašnjeg ministra prosvete. Na mestu nadaleko čuvene kafane "Dardaneli" 1903. god. podignuta je zgrada koja je prvo služila Upravi Fonda, a kasnije Hipotekarnoj banci. Godine 1952. u nju se uselio Narodni muzej. Zgradu su projektovale arhitekte Andra Stevanović i Nikola Nestorović nakon pobede na konkursu.

Palata Reuniona, u kojoj je bio smešten čuveni bioskop "Jadran", podignuta je 1931. godine po projektu arhitekte Ivana Belića a za potrebe tršćanskog Jadranskog osiguravajućeg društva.

Zgrada Doma štampe završena je 1961. godine po projektu profesora arhitekte Ratomira Bogojevića za potrebe Kulturnog centra Beograda i Saveza novinara Srbije.

Zgrada nekadašnjeg Jugoeksporta izgrađena je 1923. godine po projektu beogradske filijale češkog arhitektonskog biroa Matije Bleha i prvobitno je bila banka, a sada je hotel "Centar".

Poslednja građevina u okviru Trga, tzv. Staklenac, izgrađena je 1989. godine po projektu arhitekte Slobodana Milićevića kao privremeni objekat, pa kako je od samog početka na tom mestu predstavljala ruglo, ne vredi se njome baviti.


U VLASTI INVESTITORA

Prostoproširena rečenica o Trgu glasila bi: ledina sa pametnim klupama za punjenje mobilnih telefona i poneko drvce na kojim su investitori očigledno hteli da uštede. Međutim, mislim da su glavni autori hteli da umiju Trg, to jest da ga očiste od svakakvog uličnog mobilijara otpada i da mu vrate eleganciju koju je imao kao Pozorišni trg – fale samo fijakeri – i u tome su uspeli.

Sprovodeći tu nameru, mislim da je greška što su ukinute cvetne leje koje su bile sastavni deo postamenta Spomenika, pa se čitav Spomenik nekako izgubio u prostoru Trga.

Nagnuta niveleta granitnih kocaka Trga nema nikakvo opravdanje, a veoma je vizuelno prisutna i razlog je malog prostornog stresa koji se događa dok se korača Trgom, a da toga ljudi nisu ni svesni. Ovo predstavlja najgrublju izmenu osnovnog autorskog koncepta i postavlja glavno pitanje: ko ima pravo da interveniše i menja autorsko rešenje za koje su arhitekte Zorica Savičić i Zoran Dmitrović dobili prvu nagradu na konkursu?

Nažalost, ovo je omogućeno tzv. Javnim nabavkama da se za dalju razradu projekata angažuju najjeftiniji ponuđači, pa onda samo od njih zavisi u kojoj meri će uključiti autore kao svoje konsultante i koliko će uopšte postupati po njihovim savetima i zahtevima. Da i ne govorimo o ponižavajuće malim novčanim nadoknadama koje autori dobijaju za svoju ulogu konsultanta, i u čitavom tom procesu oni nemaju apsolutno nikakvu zaštitu ni od svog strukovnog udruženja niti od nekakve gradske institucije. To se uvek svodi na "uzmi ili ostavi" jer u bezakonju u kojem se danas odvija arhitektonska praksa investitor je svetinja kojoj niko ništa ne može.

Dubina Trga rekonstruisana je samo u širini ukupne čeone fasade Muzeja – od jedne do druge građevinske linije, i na dobar način doprinosi ukupnom doživljaju celokupnog prostora.

Dispozicija mini šetališta sa klupama i dvostrukim drvoredom ima potencijal da postane prijatan prostor. Da tamo u Upravi grada ne sede loši đaci, oni bi još sada shvatili da je zasađenom drveću morala biti posvećena dužna pažnja i da je tu moralo biti zasađeno mnogo veće i kvalitetnije drveće, sa već razvijenim krošnjama, koje bi donele toliko važnu hladovinu na toj pešačkoj trasi.

Takođe, u tom delu Trga je bila voda koja je sada ukinuta, i to je velika greška. Ovom Trgu i to baš u tom delu i te kako nedostaje smisleno kreirana voda koja se rasprskava i osvežava okolinu sa prigodno rešenom vodom za piće.

Dosta čudno deluje način odvodnjavanja površinske vode putem podužnih metalnih šina malog preseka i postavljenih paralelno sa nagnutom niveletom popločane ravni Trga. Praksa kod nas je da se svako održavanje infrastrukture smatra za trošak i da ga zato treba izbegavati, pa će svakako dovesti do toga da se ovi uzani procepi u podu brzo napune raznim đubretom i da se onda sva vodurina sliva na kaldrmisanu ulicu Trga.


TEŠKI, OŠTRI I OPASNI PREDMETI

Sama kaldrma predstavlja pravi "biser" i verovatno se može smatrati kreacijom Gradskog sekretarijata za saobraćaj koji je tri puta menjao koncept saobraćaja na Trgu tokom njegove gradnje. Teško bi bilo pronaći kocke sa oštrijim šiljcima i polomljenijim ivicama kao što su ove kojima se navodno usporava saobraćaj na Trgu, mada će on uvek na tom mestu između dva bliska semafora biti usporen. Po tim šiljcima teško se kreću i pešaci. Kocke u toj kaldrmi su velikih dimenzija i, pretpostavljam, veoma teške, verovatno iz razloga što bi obične granitne kocke kojima se normalno pravi kaldrma bile opasne kod nekih uličnih nemira. Ovde sam se setio opaske mog omiljenog pisca Svetislava Basare kada za ovaj Trg kaže da je "Mesto pobačaja srpske demokratije", verovatno aludirajući na 9. mart 1991. godine i 5. oktobar 2000. godine.

Najnovije sa ovom nesrećnom kaldrmom jeste to da je već počela da se kruni, sleže i ispada iz svoje podloge, pa se sada raspravlja ko je kriv za ovu bruku i ko će nadoknaditi štetu. Najlogičnije bi bilo da kompletan gradski sastav sa predsednikom Gradske skupštine na čelu plati ovu štetu iz svog džepa, a na tom mestu postave najobičnije kamene kocke kojima se inače pravi kaldrma. Ako budu radili u interesu građana i javnog interesa, neće morati da strahuju da će ih tim kockama neko gađati.

Da investitor i projektanti garaže šoping-centra u Rajićevoj ulici nisu razbili i bacili čitavu sačuvanu ulicu Rimskog kastruma od pre 2000 godina, već da su je sačuvali kao neprocenjivo blago ovog grada i ovog naroda, onda bi ovi gradski kaldrmeri videli kako su Rimljani svoje ulice popločavali velikim ravnim kamenim pločama, pa bi možda nešto i naučili.


ISKOPAJ, PA ZAKOPAJ

Jedna od oblasti veoma važnih za identitet Beograda jeste arheologija, koja je u toku rekonstrukcije Trga u priličnoj meri traljavo obavljena i, ustvari, potpuno zanemarena. Arheološka iskopavanja koja su rađena u ranoj fazi rekonstrukcije nagovestila su mogućnost otkrivanja temelja bedema Stambol kapije koja se nalazila tu negde, pa je usledilo razočaranje da su zapravo nađeni temelji Virtemberške kapije, i oni su mudro zatrpani.

Turci su Beogradom vladali 285 godina, a Austrijanci samo 22 – od 1717. do 1739. godine. Međutim, to je bio period najvećeg razvoja Beograda poznat kao "Barokni Beograd". Ti arheološki ostaci koji su nađeni deo su ogromne Virtemberške kasarne koja se protezala od "Ruskog cara" do Vasine ulice i morao se napraviti kreativan napor i pronaći način da se tako velika arheološka vrednost istorije Beograda učini vidljivom i pristupačnom posetiocima.

Pri povlačenju iz Beograda 1739. godine, bežeći od obnovljene turske vojske, Austrijanci su porušili sve što su sagradili – kasarne, palate, apoteke, bolnicu, pivaru, solanu, škole. Ostala je samo kuća austrijskog generala Nikole Doksata de Moreza iz 1727. godine koja je danas najstarija kuća u Beogradu, u Dušanovoj ulici br 10.


ATMOSFERA SEOSKOG VAŠARA

Nedavno nas je jedan od ovih vladajućih bića beogradskih obavestio da će Trg biti "treća scena Narodnog pozorišta". Kako vidim, slično je izjavio i jedan od arhitekata koji je bio član žirija tokom izrade konkursnih rešenja za Trg. Ako je to bila namera investitora od samog početka, onda je bilo logično da se kroz donji postroj Trga, ispod granitnih ploča, provuče sva potrebna instalacija za buduća scenska dešavanja na otvorenom, a ne da se kao nedavno, za prvi nastup pozorišne ekipe, po čitavom Trgu razvuku električni kablovi u svim pravcima sa nekakvim žutim ispupčenim zaštitnicima po kojima ljudi gaze i koji unose nedopustiv nered i potpuno obesmišljavaju ukupan trud da se postigne čistina prostora i ukupne atmosfere. Kada se ovome dodaju dva bela šatora i ogromna skela od nekakvih aluminijumskih šipki, onda dobijemo atmosferu seoskog vašara.

Ono što zahteva najveću kritiku i osudu nedovoljne ozbiljnosti pa i stručnosti gradskih vlasti u procesu ukupne rekonstrukcije Trga, jeste njihova zamisao da čitav Trg bude pešački i da se široko poveže sa Vasinom ulicom i Studentskim trgom, koje su takođe hteli da pretvore u pešačku zonu i to u čitavom profilu ulice – od zida do zida – da Vasinu ulicu, koju su proglasili ružnom, dosadnom i nefunkcionalnom, zatvore za saobraćaj i da je verovatno pretvore u nekakvo kafansko carstvo. Takođe, krajnje nerazumno su javno izašli sa predlogom da se na Trgu ukine svaki saobraćaj, ignorišući činjenicu da njime u pravcu Francuske i u pravcu Vasine ulice dnevno prođe 60.000 vozila. O tome su najbolje svedočile saobraćajne gužve u obodnim ulicama – Dečanskoj, Tadeuša Košćuška i Pop Lukinoj – koje su morale da prihvate sav taj saobraćaj, koji je toliko mileo da je trebalo čitava dva sata da se automobilom prođe kroz centar grada.

Nakon javne kritike tih njihovih suludih zamisli od nas nekolicine, a posebno od građanske inicijative "Pešaci nisu maratonci", srećom su odustali od tih svoji namera. Shvativši i sami koliko je to sve bilo pogrešno, i da bi izbegli bruku i sramotu, sada tvrde na svojim konferencijama za štampu kako im to nikad nije ni padalo na pamet. Međutim, mi i te kako ovo pišemo u svoju veliku pobedu.

Priča o Trgu se ne može ispričati bez njegovog parkovskog dela od Kolarčeve ulice do Doma vojske. O tome nas je nedavno obavestio glavni urbanista Beograda doslovce izgovorivši: "Preostaje nam da u narednih nekoliko godina izgradimo metro stanicu, javnu garažu ispod sadašnjeg Staklenca i taj budući objekat kulture". Ovakve prazne populističke izjave gradski službenici inače svakodnevno javno saopštavaju i pritom ih uopšte nije sramota.

Na mestu Trga Republike je, po francuskom projektu metroa, stanica na dubini od 27 metara s tim da je ova metro stanica udaljena bar 15 kilometara od njihove početne stanice u Makišu. Pritom, već su pogodili sa Kinezima da im na tom mestu izgrade višespratnu podzemnu garažu. Kada bi nekim slučajem tu stvarno radili metro stanicu, ona bi se radila u veoma širokom otkopu – u rupi u koju bi se silazilo od "Ruskog cara" sa jedne strane i od Doma vojske sa druge strane. To znači da bi morali da se sruše i novorekonstruisani Trg i prethodno podignuta garaža. I to sve za narednih nekoliko godina, kako kaže glavni urbanista.

Sve ovo samo govori da njima nije ni nakraj pameti izgradnja metroa i da će to biti samo predizborna šarena laža, kao što im je kod prošlogodišnjih beogradskih izbora pošlo za rukom da svoje birače ubede da se oni stvarno voze metroom, pa su uz pomoć te vešte manipulacije i dobili izbore.

Sadašnja beogradska vlast sa Trgom Republike nije ništa naučila. Oni i dalje nastavljaju da kidišu na nove gradske trgove, pa su sada na redu Trg Nikole Pašića i Savski trg, i ne pada im na pamet da jednom konačno završe kanalizacioni interceptor i pet fabrika za prečišćavanje otpadnih voda i speče sramotu što im povremeno čitav Beograd zaudara na fekalije koje se i dalje izlivaju u Savu i Dunav. To ipak ne smeta predsedniku Gradske skupštine da pre neki dan izjavi kako će se uskoro izgraditi metro i kako je on ponosan na komunalne projekte koje su oni uradili, a posebno je ponosan na projekat "Beograd na vodi". Ne preostaje ništa drugo već da se kosa digne na glavi nakon ovakve javno saopštene izjave.

Koliko je "Beograd na vodi" paradigma stanja u Srbiji toliko je Trg Republike paradigma stanja u Beogradu.

Autor je arhitekta


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net