Šta ćemo sa Markom i Marijanom

Ne, naslov ovog testa ne odnosi se ni na kakav ljubavni par Marka i Marijanu. Nisu čak ni u srodstvu, poput Ivice i Marice. Nisu ni poslovni partneri, kao Molder i Skali… Pardon, zapravo jesu. Samo nisu suprotnih polova. Šta ćemo sa Markom Atlagićem i Marijanom Rističevićem, koalicionim partnerima i, važnje, narodnim poslanicima? Mnogo su se, poslednjih meseci, razbaškarili, skoro pa razgaćili u skupštinskim klupama. To nišani, pali, juriša, proziva, vređa, psuje… Poslednja sam koja ima nešto protiv psovki u javnom prostoru, ali kad Marko Atlagić kaže u Skupštini Srbije da je neko „govnar“, a nazvao je tako u junu ove godine profesora Jovu Bakića, pa u julu ponovo, i evo opet, sad u septembru… Dakle, kad Atlagić u parlamentu, a ne na ulici, u kafani, na Tviteru, nazove nekoga govnarom ili zapreti, nesvestan da mu je uključen mikrofon, kao će nekome „jebati majku citatima“, nekako se osećam kao na daći na kojoj su se ožalošćeni zapili, pa zapevali i još u kolo uhvatili. Ne ide. Gadno je.

Osipa Marko paljbu po intelektualcima koji nisu „na liniji“, a prateći vokal mu je uvek nekako Marijan Rističević. Povodom gadosti koje mesecima slušaju na svoj račun, oglasili su se i univerztetski profesori, inače, pokretči iniciative „105 od 5 miliona“ Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Za Atlagića, profesorka Dubravka Stojanović je „falsifikatorka istorije“ koju, „po zakoniku Knjaza Miloša, treba po kratkom postupku“. Dotorka Rada Trajković je „lažov“, a profesor emeritus Goran Marković „takozvani reditelj“. Na istoj sednici, Marijan Rističević „dužio“ je prof. Danicu Popović, akademika Dušana Teodorovića i prof. Srbijanku Turajlić.

Po Marijanu, Danica Popović je „mizerija žute boje“, a Teodorović valjda izdajnik jer je 1999. za vreme bombardovanja otišao u Ameriku, a kao, imao je obavezu da drži predavanja na Saobraćajnom fakultetu. Marijan ne zna da je nastava za vreme bombardovanja bila obustavljena, ali šta da se radi. Šta je tačno greh Srbijanke Turajlić, teško je razlučiti kad Marijan „uzme banku“, ali nešto oko Ministarstva prosvete, DOS-a i „žute pijavice“. Opsesija žutom bojom primetna je, no ovde ćemo zaustaviti lični asocijativni niz, jer ćemo svakako završiti do guše u fekalijama u koje smo zagazili jer se uopšte bavimo ovom dvojicom.

Ne, nije reč o kućnom vaspitanju, kako smo ovih dana mogli da čujemo. Odrasli smo ljudi, vaspitanje, nevaspitanje i finoća su za malu decu i malograđanštinu. Uostalom, nek se prvi baci kamenom onaj ko nikad nije opsovao. Ali baš nikad. Ovde je reč o samopoštovanju. Ne očekujem ja da individue poput Marka i Marijana imaju zdravu sliku o sebi kao ljudima, ne očekujem od njih sposobnost za autorefleksiju. Ali očekujem da gaje minimum samopoštovanja prema sebi kao narodnim poslanicima. Očekujem da se zapitaju npr. „Da li baš ja moram da budem taj narodni poslanik koji će u nečemu što se zove Dom Narodne skupštine, ostati upamćen kao neko ko je uporno ponavljao: govnar, govnar, govnar?“ Očekujem minimum svesti da sede u instituciji koja je najviše telo zakonodavne vlasti i da, čak i takvi kakvi su, odlučuju o sudbini svih građana.

A mi građani smo svakakvi. Ima nas i koji smo govnari, pijavice, lažovi, protuve, izdajnici, ulizice, kulovi… Ali, pred narodnim poslanicima morali bismo da budemo jednaki. U idealnom svetu, jednaki kao građani. U ovom našem jednaki smo im kao topla, meka, smrdljiva gomilica braon boje.