fotografije: duška karanov

Umetnost – HTP (Happy Trash Production) >

Groteskni realizam s Najlon pijace

Multimedijalna umetnička asocijacija koja svojim kreativnim provokacijama uzburkava (ne samo) novosadsku umetničku i klupsku scenu definiše svoj postupak kao "miks umetnosti, nauke, zezanja i ‘pičkaže’"

Ako se ovih dana zadesite u Novom Sadu i odete do Železničke ulice i "mitske i legendarne" art-kafe galerije "Izba", naići ćete tamo ne samo na, kako se to kaže, opuštenu atmosferu, dobru muziku i prijateljski nastrojene konobare – već i na jednu neobičnu izložbu fotografija i slika. Na ovim radovima, koji nose skupni naziv "Mitovi i legende", ugledaćete neke likove kako podražavaju scene poznate iz istorije religije i slikarstva (kasnije će se ispostaviti da su to likovi autora samih radova). "Dekonstruisani mitološki junaci" tuku se, međutim, umesto sabljama i mačevima – "fila" papučama ili se pak, namesto kopljima, gađaju po život opasnim ping-pong lopticama. Obučeni kao antički mislioci ili hrišćanski iskušenici, nose torbu poznatu na ovim prostorima pod imenom "pederuša", i to crvene boje, namerili su da jedan drugog zveknu po glavi aparatom za gašenje požara, dok naslikanom Herkulu oko vrata visi kajla sa znakom BMW-a. Sukobi sa opasnim divljim zverima dešavaju se u ambijentu socrealističnih zgrada i raskrsnice na Limanu I, a u pauzama mitski junaci na fotografijama bulje u mobilni telefon.

"Izba" je, reklo bi se, rodno mesto multimedijalne umetničke asocijacije Happy Trash Production, koja stoji iza izložbe "Mitovi i legende" i koja "ordinira" još od davne, pradavne 2003. godine. U ovom kafeu često možete sresti članove ove grupe – bilo da sede, pijuckaju i pričaju, bilo da izvode neki od svojih brojnih i relativno čestih muzičkih ili vizuelnih performansa. Pogotovo kada je leto, i kada se oni članovi HTP-a koji žive u inostranstvu privremeno vrate u Novi Sad.

Iako iza sebe ima veliki broj izložbi i raznih umetničkih akcija, održanih/izvedenih i u najrespektabilnijim art-prostorima, iako njen umetnički izraz itekako korespondira sa savremenim svetskim umetničkim praksama – ova grupa poznata je međutim samo u užim, urbanim i umetničkim krugovima glavnog grada Vojvodine i obitava – kako to i priliči ovdašnjim recentnim stvaraocima – na društvenim marginama. Posledica je to, delom, namere HTP-a da se umetnošću bavi nepretenciozno, daleko od svetlosti pozornica, takoreći u širem krugu svojih prijatelja i poznanika, ali i nedostatka senzibiliteta našeg društva za umetničke eksperimente, pogotovo one koji gaje ironijsko-dekonstruktivni pristup ne samo prema umetničkom delu nego i umetničkom postupku. Posledica je to, naravno, i činjenice da Novi Sad teško prepoznaje, vrednuje i promoviše sopstvene vrednosti pre nego one budu "overene" negde drugde. Ako ćemo stvari pojednostaviti, umetnici okupljeni oko HTP-a, raznorodni po mnogim osnovama, zajedničku platformu delovanja koriste da bi izrazili i ukrstili svoju kreativnost i različita profesionalna znanja, ali i da bi se – što je sasvim legitimno – dobro zezali. A to "dobro zezanje" ne znači da iza njihovog dela ne stoji veoma ozbiljan i sistematski rad, i jasan koncept. Naprotiv.

Jedan od članova grupe, Vladimir Marko, u uvodnom tekstu pripremljenom povodom izložbe HTP-a u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (2014), a štampanom u katalogu izložbe HTP-a u novosadskoj Poklon zbirci Rajka Mamuzića (2018) – iznosi detalje slojevitog i sistematičnog koncepta rada ove umetničke grupe. On, između ostalog, tvrdi da radovi HTP-a nemaju umetničku ambiciju i karakter, već da se radi o "kritičkoj aktivnosti". U tekstu se posebno bavi fenomenom "smeća", koje predstavlja jedno od ključnih gradivnih umetničkih elemenata grupe. Naime, članove HTP-a možete često sresti na novosadskoj Najlon pijaci, i to onim danima kada se na njoj prodaju stare, odbačene stvari, uglavnom nabacane na prostrtim otrcanim ćebadima. Oni predano tragaju za predmetima koje će "umetnički transponovati". Posebno su zainteresovani za stare fotografije, foto-albume i razglednice, koji na pijacu dolaze iz netom ispražnjenih podruma i tavana starih kuća, pripremljenih za rušenje. Ovi predmeti su nekada imali emotivnu i porodičnu vrednost, a sada se prodaju kao nepotreban balast po simboličnim cenama. Marko kaže da postupak izlaganja ovih fotografija i razglednica, uz razne intervencije na njima i sa njima, predstavlja njihovo "oživljavanje", a da se na svako "smeće" može gledati kao na svedočanstvo o jednom vremenu. Svojevrstan je to lajtmotiv delovanja ove umetničke grupe, koja redovno radi sa "predmetima manje vrednosti", "bezvrednim predmetima" i "smećem", spasavajući ih od zaborava. "HTP pažljivo bira predmete koji predstavljaju ne samo svedočanstvo o prošlosti nego i o procesu gubljenja njihovog značaja", navodi Marko. Stare fotografije, kao i razglednice, kupljene na Najlon pijaci, i prigodno obrađene predstavljaju glavni elemenat velike retrospektivne izložbe HTP-a, održane u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2014. godine.

Sličan postupak članovi HTP-a upotrebljavaju i kada izvode svoje muzičke performanse, nastupajući tada pod imenima: DJ Čkalja, DJ Taško, DJ Gula, DJ Mija i DJ Burduš. Oni – najčešće baš u "Izbi", ali i na drugim mestima – puštaju davno zaboravljenu, uglavnom domaću muziku sa singlica takođe kupljenih od preprodavaca nepotrebnih stvari. Muziku često kombinuju sa video-radovima. Šanse da ovu raritetnu muziku čujete negde drugde ravne su mogućnosti da meteor, dok čitate ovaj tekst, pogodi vaš gramofon.

No, vratimo se izložbi "Mitovi i legende". Na plakatima koji je najavljuju stoji da izložba sadrži "garantovano min. 30% pičkaže". Posledica je to svojevrsnog kompromisa unutar umetničke grupe, u kojoj pojedini članovi više insistiraju na likovnosti, dok bi drugi da budu što više društveno angažovani. Postignut je kompromis da "pičkaža" bude zastupljena u odgovarajućem procentu, i to kao odgovor na "sadašnji trenutak". "Pičkaža je krajnji, možda primitivan način za rešavanje sporova tamo gde su argumentativna sredstva iscrpljena, a to trenutno nagoveštava lokalni politički i društveni trenutak", reći će Vladimir Marko u razgovoru za "Vreme". On podseća da je grupa pre dve godine imala izložbu sa sličnom temom. Izložba je takođe bila postavljena u "Izbi", a nosila je naziv – "Buka i bes". Bezmalo godinu dana članovi grupe skupljali su fotografije sa raznih masovnih demonstracija i od njih pravili kolaže lica besnih ljudi, među koje su autori ubacivali i svoje fotografije.

Da li je čudno što HTP deluje baš u Novom Sadu, koji je šezdesetih i sedamdesetih bio poznat po neoavangardnim umetničkim grupama i konceptualnoj umetnosti? Da li se može reći da je HTP nastavljač tih umetničkih praksi koje su se zalagale za demokratizaciju kulture, i preispitivale granice umetnosti i veze između kulture, umetnosti i politike?

Staniša Dautović, jedan od članova HTP-a, u razgovoru za "Vreme" kaže da ova umetnička grupa gaji izuzetno poštovanje prema protagonistima "novosadske konceptuale" i da bi najjednostavnije bilo reći da HTP "prirodno baštini i nastavlja rad novosadske konceptualne škole". "Sličnosti postoje: delujemo kao umetnička grupa, radimo u Novom Sadu, važni su nam kontekst umetničkog rada i sloboda stvaralaštva izvan podrazumevanih ‘granica platna’, delujemo u nekoj vrsti nesporazuma sa vladajućom društvenom matricom i svetom umetnosti kojem pripadamo", kaže Dautović. On međutim ukazuje i na razlike: odnosno da je rad HTP-a više eklektičan, da insistira na "grotesknom realizmu", da su konfrontacije manje stvarne, a više simulirane, odnosno da su članovi HTP-a svesni da "ne mogu promeniti ni umetnost ni društvo".

Asocijaciju HTP čini šestoro, kako rekosmo, raznorodnih umetnika, različitih zanimanja i naučnih interesovanja. Pored spomenutog Vladimira Marka, koji je inače doktor filozofije, zaposlen na Katedri za logiku i metodologiju nauke Komenskog univerziteta u Bratislavi, tu je i Dragan Matić, koji je profesor na Katedri za slikarstvo Akademije umetnosti u Novom Sadu. Duška Karanov živi u Milanu, gde radi kao grafički dizajner, a bavi se i fotografijom i slikarstvom. Željko Piškorić radi kao pozorišni i filmski scenograf i zaposlen je u Srpskom narodnom pozorištu. Branislav Petrić je slobodni umetnik, koji uglavnom živi u Rimu, gde radi kao restaurator. Uža specijalnost su mu restauracije ruskih ikona. Napokon, tu je i drugi naš sagovornik, Staniša Dautović, popularni profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, koji će za sebe reći da je "hibrid nastao ukrštanjem umetnosti i nauke".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net