foto: vanja fifa

Intervju – Boris Isaković, glumac >

Da li je poludeo samo gospodin R?

"To je napor pojedinca da preživi. Ogroman napor koji je postao neljudski. Neljudski zahtevi se postavljaju pred čoveka. To više nije humano. Ta predstava je to! Taj zahtev okoline i od samog sebe, da čovek mora da napreduje, da ima novac, da se širi na spolja u svakom smislu. Tom širenju nema kraja"

U utorak 17. septembra počinje 53. Bitef. Jedna od predstava u zvaničnom programu je i Zašto je poludeo gospodin R? koju je po motivima filma Rajnera Vernera Fasbindera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Bobo Jelčić. Po gotovo nepodeljenom mišljenju publike i kritike, Boris Isaković briljira u naslovnoj ulozi.

"VREME": Predstava Zašto je poludeo gospodin R? Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kojoj ti igraš naslovnu ulogu je u Bitefovoj selekciji domaćeg pozorišta zajedno sa Tartifom SNP-a. Šta je za tebe domaće to jest naše pozorište? Gde ono počinje, gde se završava i šta ga određuje? Jezik? Nacija? Teritorija? Estetika?

BORIS ISAKOVIĆ: Teško pitanje, pitanje oko kojeg se tolike godine, decenije vode polemike... Ja sam 1966. godište i za mene je domaće/naše pozorište i slovenačko, i hrvatsko, i bosansko, i makedonsko jer su to sve jezici koje ja, neke manje neke više, razumem. Mislim da je očigledno da se ovo domaće pozorište pretvorilo u provincijalno kada je izgubilo tu lepezu različitih estetika, različitih mentaliteta, različitih kultura. Tako da za mene to domaće pozorište predstavlja širi krug i voleo bih da to tako bude jer bi to sigurno značilo da se neki ozbiljniji kvalitet vraća u naše pozorište.

Znači, domaće to jest naše pozorište je eks-jugoslovensko pozorište?

Za mene jeste. Za mene je sve to "domaće" i van pozorišta kad odem. Za mene je to ostalo tako. Ja se nisam nikad preselio nigde. Ja sam ostao tamo. To je usud naše generacije. Neko kaže da je su to jugonostalgičari, ali ja volim širinu. Ono je imalo neku širinu, a ovo sada nema u toj meri. Ali da ne skrećemo sad mnogo sa teme. Domaće, ako ćemo ga posmatrati u ovom sadašnjem značenju, je srpsko pozorište. Samo, kad kažem "srpsko pozorište", ja ne znam na šta se to odnosi. Na nekoliko pozorišnih kuća? Naravno da ima gomila ljudi koji u nekim malim pozorištima mogu da stvaraju neke velike stvari, ali to se veoma retko dešava. Retko se dešava i u ovim ozbiljnim institucijama, jer one rizik od neuspeha treba da smanje na minimum... Ne kažem da uvek mora da se rodi kvalitet! Ali on se toliko retko rađa da svi zajedno treba da se upitamo zašto je to tako. Sad svi mogu da se pozovu na taj manjak para. Ali ja mislim da su problemi postali jako duboki. Generalna raspolućenost se uvukla, polako ali sigurno, u pozorište i razorila ga. Ne postoji više nikakav duh zajedništva u pozorištu. Ja i dalje učim studente da pozorište nije jedan čovek nego da je to sprega nekih ljudi. Da je pozorišni čovek neko kome je stalo do te kuće u kojoj radi, kome je stalo do kolege, kome je stalo do, ako hoćeš, neke misli koju treba da svi zajedno da izraze. E sad, u tom smislu, to naše, domaće pozorište je na veoma niske grane spalo.

foto: maja medićDOMAĆA I SVETSKA PRIČA: Zašto je poludeo gospodin R?

Zašto je Zašto je poludeo gospodin R? naša domaća priča?

To je i domaća i svetska priča. Ja mislim da, kao što je Fasbinder dalekih šezdesetih godina uspeo da uhvati onaj trenutak, tako je Bobo Jelčić uhvatio ovaj trenutak i shvatio svet u kome živimo. Zato ova priča jeste univerzalna i zato prevazilazi "domaće". U samoj predstavi se ne krije da je to neka Nemačka, ali gde god da odeš, svuda je isto. Od ovoga nisu izuzeti ni Evropa ni svet. To je prosto stvarno...

Šta ovu predstavu i priču čini emotivno užasno bliskom nama?

To je napor pojedinca da preživi. Ogroman napor koji je postao neljudski. Neljudski zahtevi se postavljaju pred čoveka. To više nije humano. Ta predstava je to! Taj zahtev okoline i od samog sebe, da čovek mora da napreduje, da ima novac, da se širi na spolja u svakom smislu. Tom širenju nema kraja. Taj svet oko gospodina R. je isto tako lud. To pokazuju priče i tekstovi žena oko njega, njegovih prijatelja... Samo se priča o unapređenju, o poslu ili kupovini novih stvari. Toj ekspanziji nema kraja. Mi sami živimo u diktatu tog vremena kao da ćeš se nekada namiriti, a nećemo se nikada namiriti. I onda, naravno da dolazi do pucanja. Zato je ova priča veoma univerzalna. Kada igram ja imam osećaj da upućujem ljude da se vrate sebi i da shvate da ih nikakvi političari, nikakvo okruženje, nikakvi zahtevi spolja ne mogu zadovoljiti. Ono što im je potrebno je da njihov život učine sadržajnim i smislenim unutar sebe.

Kod nas se dosta govori o odnosu politike i pozorišta. U vašoj predstavi postoji jako fin i delikatan odnos prema onome što je savremena politička scena i njen upliv u svakodnevni život. Koliko i kako politika utiče na svakodnevni život i kako na te izazove može da odgovori pozorište?

Pa to je sada u bliskoj vezi sa ovim što sam ti pričao. Ja imam stav koji je "između" i ne znam koliko će se nekome dopasti. Posle svih ovih decenija jurnjave za nekom demokratijom, nekom ličnošću koja će da dođe da nas izbavi sve, ili da izbavi mene... Ja sam na neki način okrenuo glavu od toga jer mi je jasno da ne može niko to da učini. I to nije tako samo kod nas! Postalo je jasno, apsolutno jasno, da se niko time i ne bavi. Ko god da dođe na vlast neću mu biti bitan ja. To je do te mere otvoreno i pocepano da ne znam više o kakvoj demokratiji može biti reči. Juče sam pogledao jedan odličan snimak sa Borisom Džonsonom, novim premijerom Velike Britanije, u kome se jasno pokazuje nivo svesti građana. Došao je u jedan mali grad, Lids. Neki ga čovek na ulici napadne, napadne premijera zbog Bregzita, i pita ga: "Šta vi radite ovde u Lidsu? Vi treba da ste u Briselu! Vi već nekoliko nedelja govorite tamo u skupštini i ništa niste rekli! Ništa niste rekli!" E sad, tamo su, izgleda, osvešćeni ljudi i oni odmah reaguju. Kažu: "Daj vodi ovaj narod Ujedinjenog Kraljevstva!" I to je to! Samo kod nas je ta svest i dalje na takvom nivou da se čeka neki spasilac, neki superheroj, koji će da dođe i sve nas da spase. Dok smo u tom vrzinom kolu, u toj zabludi u kojoj nas drže i u kojoj mi sebe držimo, neće biti pomaka. Nema pomaka u smislu nastajanja neke svesti, građanske svesti koja je u Srbiji očigledno, i kada je imala šansu, bila zakopana vrlo brzo. Ovo u čemu živimo ne dozvoljava da se pojedinac osvešćuje, a to bi moralo da počne da se dešava. Sa druge strane, mislim da su to nezaustavljivi procesi. Naravno da je to pitanje vremena, ali u tako krupnim dešavanjima vreme zaista ne igra nikakvu ulogu. Neminovno će se desiti pre ili kasnije.

U predstavi imamo stalno vrlo iritirajući i uzbuđujući utisak da će se čitava stvar raspasti. Gotovo da pomislimo da će se čitava predstava raspasti i da se mi moramo uključiti da je spasimo, a onda se ispostavi da je i to deo predstave. Da li je to blisko našoj sadašnjoj životnoj situaciji kao i situaciji u kojoj se nalazi naša kultura?

To može da bude još jedna asocijacija na vreme u kome živimo, jer jesmo pred nekim raspadom. Međutim, to je jedna veoma plemenita manipulacija Bobe Jelčića, u kojoj se on igra sa formom i pažnjom publike. Onaj ko se bavi ovim zanatom zna šta se proizvodi kada se na sceni napravi neka, pod znacima navoda, greška, kad mi manipulišemo tom greškom – zadobija se pojačana pažnja publike. Ja volim takvo pozorište jer je ono uzbudljivo. Ovo igranje sa greškama koje se neprestano dešavaju apsolutno drži publiku u fokusu, izmešta je iz udobne pozicije i tera je da bude aktivna. To je Bobo vrlo vešto uradio i to je zaista pitanje velike osetljivosti. On je veoma osetljiv i darovit čovek, a to su delikatne stvari. S tim ne sme da se pretera. To je baš hod po žici koji ja jako volim.

Predstave Bobe Jelčića odstupaju od klasičnog procesa rada na predstavi. Kako je tekao proces rada u Jugoslovenskom dramskom? Da li takav način rada možeš da uporediš sa načinom rada drugih reditelja koji takođe ne rade klasično?

Ja sam odmah osetio ogromnu slobodu. Prvi susret sa Bobom Jelčićem je bio u kafiću. Posmatrao me je tako sumnjičavo kao da se pitao da li se prešao ili ne. On je znao šta traži i pobojao se da li će da dobije dovoljno delikatnog glumca koji to može na fin način da sprovede. Posle mi je to bilo smešno. Nismo se poznavali. Odnosno, nismo radili, a poznavali smo se površno. Kada smo počeli da radimo, otvorio se ogroman prostor slobode i kreativnosti. On ne secka glumca da bi pravio spoljašnje aranžmane...

Sve ide iznutra?

Iznutra. I sad kad god pričam o radu u pozorištu, ne mogu da ne spomenem rad sa Tomijem Janežičem, iako to nije isto. Slično je to da se otvara prostor slobode u kome svi možemo zajedno da stvaramo, a to je jedino što me uzbuđuje. Drugačijim pozorištem teško da ću se baviti više ikada. Razlika je u dužini procesa. Za razliku od rada sa Tomijem, rad sa Jelčićem je bio u vrlo kratkom vremenu. Bobo je bio apsolutno pripremljen. Nataša i ja smo radili dve-tri nedelje, pa se Duda priključila, pa tek onda su dolazili svi ostali... Radili smo gore u Studiju JDP-a, vrlo izolovani, kao da ne nastaje predstava. Ne sećam se da sam imao tako opušten proces u kome sam uživao.

Upravo sada si u procesu primanja nove klase studenata glume. Kakvi su ti novi, mladi budući glumci i kakve su njihove perspektive ovde kod nas?

Moj kriterijum za prijemni ispit je sposobnost ili, ako hoćete, dar da se stekne uvid u sadržaj. Kada sam sebi taj kriterijum postavio, postalo mi je mnogo lakše. Gledam i vidim da među tom decom apsolutno ima onih koji imaju taj dar. To znači da je sve normalno, da je sve kao što je i nekad bilo. Postoje deca od 18 ili 19 godina koja kada pročitaju delo znaju o čemu se radi. U stanju su da ga analiziraju ozbiljno i da ispričaju priču sa određenom empatijom i povezanošću sa pročitanim sadržajem. A koje su perspektive… Mislim da nas to pitanje vraća na ono o čemu smo pričali, a to je vrzino kolo. Ponavljajući tu priču, sad bi mogli čitaoci da očekuju odgovor: "Ne, oni nemaju perspektivu, sve je crno…" Tako se mi sami stavljamo u neku dramu i počinjemo svet da posmatramo tim očima. Perspektive jednog mladog čoveka apsolutno zavise od njegovih potencijala, od njegovog pogleda na svet i život. Kad mi sudimo o tim stvarima, to je stvarno zakucavanje i najveća glupost koju možemo da izreknemo. Imaju perspektivu! Imaju! Naravno da nije dovoljno pozorišta, naravno… Evo, moje bivše generacije i Jasnine, pa to su deca koja rade. Idu ovamo, onamo, rade, žive svoje živote. To je najdivnije što ostaju u svojoj profesiji.

Da li ima malo ili mnogo glumačkih škola?

Pravih škola mislim da je malo. Međutim, i te škole, taj sistem može da bude i više škola nego kakve su te škole. Ja sve više i više mislim da je ta Bolonja samo donela nekakve administrativne, ne suštinske promene. Moj profesor Boro Drašković je govorio da je to propast za nas. I evo sada stvarno svedočim tome da to jeste istina. Dok se u svetu prave studije koje traju dve godine, mi imamo škole u koje dođu studenti, upišu prvu godinu i odmah idu da snimaju filmove i serije i igraju u pozorištu. Pa kakvo onda očekujemo pozorište i kakve serije i filmove, i kakvog studenta na akademiji? To je nemoguće! Ako je neko došao u školu, onda je tu da uči. Redosledi su takvi od pamtiveka. Zna se šta je kalfa. To je ludilo. Inače, ako dve godine traje, ako je privatna škola, dobar studio glume i ako dve godine provede tamo. Ja sam često razmišljao da li da otvorim privatnu školu. Mislim da bih za dve godine bio u stanju da obučim nekog da se bavi ovim poslom. E sad, to kod nas traje kao mikrobiologija. Sada, kao da je hirurgija, medicina, evo i ovo naše traje pet godina.

Koliko iskustvo Bitefa može da koristi našim glumcima, rediteljima i publici?

Bitef je već činjenica. Imamo neviđenu sreću što imamo takav festival. Stvarno treba biti zahvalan tim divnim ljudima koji su to napravili.

Da li tvoji studenti idu na Bitef?

Idu. Bitef je stvarno nešto na čemu smo mogli da vidimo sve tendencije svetskog pozorišta i da u odnosu na to preispitujemo naše razumevanje pozorišta.

Koja predstava koju si gledao na Bitefu je za tebe kao glumca bila značajna?

Ja se odlično sećam predstave Čulijevog Kaspar na 23. Bitefu, 1989. godine. To me je razbilo. Značajna mi je bila zato što sam tada video i shvatio jednu veoma neobičnu formu glumačke igre u potpunosti ispunjenu sadržajem. Sećam se glumca koji je igrao slugu. On je neprekidno tapkao oko prostirke, piknik, išao je oko prostirke i tapkao, tapkao nogama. Tapka, tapka i stalno je na usluzi. Bila je i jedna glumica koja je kao kip stajala čitav čin. Ta vrsta glumačke posvećenosti, to je za mene bilo baš, baš divno. Naravno, uvek je bivalo i takvih predstava u kojima je forma veoma važna. Evo sada, posle toliko godina, ponovo imamo predstave u kojima su mikrofoni važni. Sada je veoma popularno da staneš pred mikrofon, pa se dereš na sirote ljude koji su došli da gledaju predstavu. Kaspar nije bio takva predstava.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net