fotografije: vanja fifa

Intervju – Slobodan Beljanski, advokat i pisac >

Poslednji dani odbrane pred najezdom zla

"Kod nas ne postoji sučeljavanje mišljenja, a ako i iskrsne, ono se izvrgava ruglu. Ko god javno iskaže kritiku, izlaže se tome da bude naružen, da ga obaspu klevetama. U ovom društvu gotovo da nema kritičkog mišljenja kroz javni dijalog, a to opet znači da u ovom društvu nema ni slobode"

Nedavno je Advokatska kancelarija "Beljanski", koju je osnovao naš sagovornik Slobodan Beljanski, poznat i pod nadimkom Boda, proslavila za ove prostore nesvakidašnji jubilej – 50 godina postojanja. Slobodan je dobitnik mnogih domaćih i međunarodnih priznanja za doprinose krivičnom pravu i filozofiji prava, a bio je i predsednik Advokatske komore Vojvodine, kao i predsednik predsedništva nekadašnjeg Saveza advokatskih komora Jugoslavije. Jedan je od osnivača, donedavno predsednik, a sada potpredsednik Centra za pravna istraživanja CEPRIS, nevladine organizacije veoma aktivne u sferi pravosuđa. Bio je i prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije (2001–2002), a kasnije i predsednik Odbora za rešavanje o sukobu interesa (2005–2010).

Interesovanja Slobodana Beljanskog se, međutim, ne iscrpljuju u oblasti prava i filozofije prava, njegov intelektualni zahvat je mnogo širi. Još za vreme studija radio je kao novinar i urednik u studentskom listu "Index", objavljuje prozu, oglede i kritike, a član je i Društva književnika Vojvodine. Autor je brojnih knjiga, među kojima je i zbirka eseja Druga obala (2011), koja nosi podnaslov "Ogledi o zlu kulture i kulturi iskupljenja" i koja je i danas i te kako aktuelna.

Pre par godina Beljanski je bio na meti vlasti i njenih tabloida. Želeli su, naime, da ga pošto-poto diskredituju. Uz medijsku pompu, novosadski Pravni fakultet mu je oduzeo doktorat kojeg je odbranio deceniju i po ranije sa skoro neverovatnim obrazloženjem: u njegovoj dokumentaciji nisu naime našli papir kojim potvrđuje da je pre nego što je doktorat odbranio pismeno zatražio da ga brani. Ispalo je, kako će reći, da je odbranio doktorat protiv svoje volje. Inače, u komisiji za odbranu doktorata bili su uvaženi profesori Momčilo Grubač, Zagorka Jekić i Ištvan Feješ.

"VREME": Želeo bih da počnemo intervju sa pitanjem o položaju advokata danas. U jednom intervjuu ste rekli da se sudije i tužioci koji donose odluke u skladu sa zakonom i savešću danas u Srbiji smatraju hrabrim i odvažnim. Da li se to odnosi i na advokate, posebno na advokate koji, kao vi, imaju kritičan otklon od vlasti?

SLOBODAN BELJANSKI: U represivnom društvu, ako ne pristajete da budete nemi podanik, svakako da je potrebno biti hrabar. Osim toga, advokatura često nije na dobrom glasu. Bezbrojni su primeri. Još je Platon pominjao da su oni koji se povlače po sudovima kao robovi u odnosu na ljude sklone filozofskim raspravama, jer su njihovi govori uvek upućeni nekom gospodaru, pod pritiskom protivnika, nastali u trci za život, sitni u duši i nepošteni. Kod Lorensa Sterna, na primer, odbojnost nečijeg karaktera sravnjuje se sa likom budžaklijskog advokata. U Soderbergovom filmu Seks, laži i video-trake jedan junak kaže da su lažovi drugi odozdo među najgorim ljudskim bićima, a da su najniži advokati. Za takvu percepciju u najvećoj meri zaslužne su predrasude. Zbog toga advokat ima obavezu ne samo da zastupa interese svog klijenta nego i da čuva interese vlastite profesije. I njen zasluženi ili tek projektovani ugled. Takođe, treba imati na umu da advokat naspram sebe nema samo suprotnu stranku već često i državu, čije je oličenje sud, takav kakav je danas, ponekad nedovoljno stručan, ne retko veoma pristrasan. I to je ono zbog čega smo izloženi opasnosti i zbog čega je potrebno imati smelosti. A kad smo već i kod primera sa filma, rado ću spomenuti još jedan. U svom poslednjem filmu, Tarantino nam na kraju ironično isporučuje neistinu, praveći od tragičnog događaja farsu i holivudski hepiend. Sve to snima iz gornjeg rakursa kao da kaže: gledam ih kao sitne i prolazne simbole, ja sam taj koji njima upravlja i hoće da poruči da sve što je bilo ne čini samo ono što se odista zbilo, nego, možda u još većoj meri, ono čemu smo težili da bude. Nešto slično događalo se i meni. Više od 50 godina bavio sam se pravom u državama koje nisu bile pravne. Drugim rečima, osim pažnje koju sam posvećivao pravu, neprekidno sam bio u otporu prema svima koji su nastojali da stavljaju prepreke na put ka pravnoj državi. Nije to bilo ni lako ni bezopasno. Ali upravo taj otpor, taj život stremljenja, iz gornjeg rakursa, u modusu kao da, obeležio je i mene i mnoge iz takozvanih izgubljenih generacija.

Da li među našim advokatima ima onih za koje se može reći da su predrasude o kojima ste pričaliopravdane?

Kako da ne! Na kraju krajeva, ni pomenute predrasude nisu samo plod uobrazilje, iako je njihovo empirijsko uporište svakako predimenzionirano. Zanimljivo je da su takvi kod laika ostavljali upečatljiviji utisak od nesumnjive koristi koju društvu donosi naša časna i teška služba. Ima, međutim, i kroz istoriju je uvek bilo, sklonih zloupotrebama, onih koji kvare sliku o sopstvenoj profesiji. Na njih su se nemilosrdno obarali, recimo, Dostojevski ili naš Jaša Ignjatović, koji je i sam bio advokat.

Advokati u Srbiji su protestovali nekoliko puta, zbog fiskalizacija, nadležnosti javnih beležnika, potom i zbog svoje sigurnosti. Ti protesti su utihnuli, da li se može reći da su njihovi zahtevi uvaženi?

Neki jesu, a neki ne. Što se protesta zbog beležnika tiče, na kraju je došlo do kompromisa sa Ministarstvom pravde. Ostvaren je polovičan rezultat, a tokom vremena se pokazalo da nije ni polovičan već sasvim neznatan. Jedan od zahteva je bio i – ostavka ministarke pravde, ali se od toga prećutno odustalo nakon što je sa njom uspostavljena neka vrsta kooperativnosti. Od ostavke nije bilo ništa, niti se kasnije spominjala, mada su razlozi za nju ostali i tada, a pojavili su se i u nizu drugih slučajeva nastalih kasnije. Osnovnu korist od protesta vidim u kompaktnosti advokata, u snazi solidarnosti i nezadovoljstva koja bi mogla biti pokazna vežba i za neke druge struke pogođene samovoljom ili improvizacijama vlasti.

Često ste iznosili veoma kritične opservacije na račun stanja u našem pravosuđu. Kako sada gledate na stanje u pravosuđu i da li se može govoriti o nekim promenama u proteklih sedam-osam godina?

Nažalost, napretka nema. Možemo govoriti jedino o promenama nagore. Pravosuđe nije nezavisno, a politički pritisci su sve izraženiji. To je i bio razlog da pre nekoliko godine jedna grupa nas, sudija, profesora, advokata i tužilaca, osnuje Centar za pravosudna istraživanja CEPRIS, koji u svom radu ukazuje na slabosti i probleme u pravosuđu i pokušava da dâ upute kako ih treba rešavati.

Ministarka Nela Kuburović je nedavno najavila da će promene Ustava Srbijeodnosno usvajanje ustavnih amandmana koji se pre svega odnose na pravosuđe, u skladu sa Akcionim planom za Poglavlje 23biti usvojene nakon izbora. Da li će ti amandmani, koji su prošli takozvanu javnu raspravu i Venecijansku komisiju, povećati, kako to kaže vlast, nezavisnost i efikasnost pravosuđa ili će ih dodatno ugroziti?

Rekao bih da je Ministarstvo pravde uložilo izuzetan trud da pronađe način kako da amandmani budu u skladu sa ciljevima iz Nacionalne strategije reforme pravosuđa, u kojoj piše da iz Visokog saveta sudstva treba da budu izostavljeni predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, a da se istovremeno, na zaobilazan način, zadrži uticaj politike na izbor i razrešenje sudija. To je učinjeno tako što je planirano da u Visokom savetu sudstva bude jednak broj sudija i imaginarnih "istaknutih pravnika" koje bira Narodna skupština i koji će – po svemu sudeći biti eksponenti vladajuće političke volje. U pitanju je prozirno lukavstvo koje ne vodi ničemu. Postoje i druga loša rešenja, kao što je ucenjenost Visokog saveta sudstva raspuštanjem ako ne donese odluku u roku od 60 dana, ili instaliranje Pravosudne akademije kao ustavne kategorije i postavljanje obuke u njoj kao uslova za prvi izbor u zvanje sudije, iako se ne radi o nezavisnoj instituciji. Ali sastav Visokog saveta je centralni problem. Jasno je da će "istaknuti pravnici" biti isturena ruka vlasti, koji ako su kompaktni, a biće birani da takvi budu, mogu uvek blokirati rad Visokog saveta i isposlovati njegovo raspuštanje. Tako se dovode u sumnju i efekti onoga što se na prvi pogled čini pozitivnim, a to je da se ni prvi izbor sudija više ne bi odvijao u Narodnoj skupštini, već u Visokom savetu sudstva. Kasnije je Ministarstvo pravde objavilo nacrt revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23 u kojem je većina konstatacija neistinita. CEPRIS je reagovao saopštenjem u kojem se ministarstvu prebacuje to što nije priznalo svoje propuste i iz daljeg rada isključilo one koji su za te propuste odgovorni, i što na nekorektan način pothranjuje iluziju o dobrom stanju u pravosuđu.

Kuburović takođe tvrdi da izvršna vlast ima mali uticaj na pravosuđe, a da veći uticaj imaju "kolege, prijatelji, predsednici sudova i advokati". Da li je to tačno?

Izvori uticaja su u senci. Nemoguć je uvid u to ko sve ima uticaja na sudove, ali na osnovu javnih izjava najviših predstavnika vlasti, i vrste i načina donošenja nekih odluka možemo sa velikom verovatnoćom zaključiti da su presudni politički pritisci. Direktni ili indirektni. U indirektne ubrajam i samogerulaciju sudija koje se priklanjaju pretpostavljenim, ako ne i otvoreno obznanjenim, očekivanjima onih koji imaju moć. Na kraju, to je zaključak i međunarodnih tela koja su ovde sprovodila monitoring. Po indeksu vladavine prava Svetskog projekta pravde za 2017–2018. godinu Srbija je iza svih balkanskih zemalja, a na 76. mestu od posmatranih 113 država iz celog sveta. Najlošije ocene ima upravo u oblasti pravosuđa, između ostalog i zbog nemogućnosti naših tužilaca i sudija da se odupru uticaju političara. Slične ocene sadrži i nedavni izveštaj Evropske komisije za 2018. godinu, u kojem se kaže da sadašnji ustavni i zakonski okvir i dalje ostavlja prostor za neprimerene političke uticaje na pravosuđe. Ne znam kakva je srazmera između uticaja vlasti i uticaja drugih – ali i jedno i drugo je loše. Tamo gde smo najbliži zaključku da je Ministarstvo pravde uticalo na sud jeste nesrećni slučaj izručenja Dževdeta Ajaza Turskoj. Ministarstvo je, naime, požurivalo Apelacioni sud u Novom Sadu da donese odluku do određenog roka. Taj sud, koji je tri puta do tada ukidao katastrofalno loša rešenja Višeg suda u Šapcu o ispunjenosti pretpostavki za izručenje Ajaza, nakon ovoga je potvrdio četvrto istovetno i jednako loše prvostepeno rešenje. Potom je Ministarstvo pravde veoma brzo donelo rešenje o izručenju, da bi deset dana kasnije Ajaz bio izručen. Bilo je to krajem 2017. godine.

Svakako sam hteo da spomenemo slučaj Dževdeta Ajaza, o kojem ste nedavno pisali na "Peščaniku" posle odluke Komiteta UN da je Srbija ovim izručenjem povredila Konvenciju protiv torture i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, pošto je isporučila osobu za koju postoji opravdana sumnja da će biti izložena torturi. Da li smatrate da je ova protivpravna odluka doneta kao posledica dobrih odnosa Srbije i Turske?

Nema nikakve sumnje da je tako. U to vreme odnosi Srbije i Turske su bili veoma bliski. Vučić je u julu 2017. godine bio u Istanbulu na 22. naftnom kongresu i sa Erdoganom razgovarao o Turskom toku, a Erdogan je u oktobru bio u Beogradu. Tada mu je Vučić rekao da u Srbiji nikada neće imati one koji će praviti paktove s protivnicima legalno izabranih organa u Turskoj, da mi nemamo ništa ni sa Gulenom, niti s bilo kim drugim, i da ne treba ni pomišljati ni sumnjati da će Srbija učestvovati u bilo čemu što je protiv demokratski donetih odluka Turske i protiv njenih demokratski izabranih organa. Za naše organe nije bilo jasnijeg putokaza šta treba dalje činiti u slučaju Dževdeta Ajaza. Zbog toga je zanemareno pravo, i to u više tačaka, sa više strana gledajući. Na kraju se završilo nedopustivom odlukom ministarke pravde, koja je sama prekršila zakon, prešla preko tuđih kršenja zakona i prihvatila da donese odluku koju je, kako vidimo, Komitet UN ocenio kao eklatantnu povredu Konvencije protiv torture.

Ova odluka Komiteta UN samo je jedan u nizu akata međunarodnih institucija i organizacija koje u proteklo vreme ukazuju na različite oblike kršenja ljudskih prava u Srbiji. Čini se, međutim, da vlast sve manje obraća pažnju na te negativne ocene?

U jednom periodu je međunarodna zajednica bila prilično tolerantna prema kršenju ljudskih prava u Srbiji. I to je osokolilo sadašnju vlast da istom stranputicom nastavi. Kao što znamo, međunarodnoj zajednici su bili važniji neki drugi problemi. Vidimo da se taj odnos sada menja, istina postepeno i obazrivo, i da se pažnja ipak usmerava ka ljudskim pravima. Nije prirodno da neka država teži ulasku u Evropsku uniju, a da pritom ne haje ni za vladavinu prava ni za osnovne principe prava i sloboda građana.

A gde se krije razlog promene odnosa međunarodnih organizacija i institucija prema Srbiji?

Razlog je, pre svega, u neozbiljnosti naše države. Ta se neozbiljnost ogleda i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Jednostavno, postoje granice do kojih, čak i uz ustupke političkom kalkulisanju, možete da tolerišete odstupanje od nekih opšteprihvaćenih pravnih standarda. Smatram da je najzad ocenjeno da je ta granica prekoračena, da je poverenje izigrano i da se daljem gledanju kroz prste na sve brojnije ispade – približio kraj.

Vratimo se ponovo na, uslovno rečeno, polje prava. Hteo bih da spomenemo i "aferu" sa vašim doktoratom, koji vam je novosadski Pravni fakultet oduzeo sarecimo to takoneobičnim obrazloženjem. Kako gledate danas na taj slučaj, sa ove vremenske distance?

Ako ništa drugo, bar su mi otkrili da sam doktorirao protiv svoje volje. Nisam toga bio svestan, a ni sam baš ne volim da se ono što se mene tiče odvija na način koji nisam hteo. Istina, za taj poduhvat trebalo im je čitavih 16 godina, ali nikad nije kasno, pogotovo ako imate dobar povod i ako administraciji prepustite da se sveti struci. O povodima ne bih ovom prilikom. Niti sam ja potreban njima, niti je meni do njih stalo. Sada je, čini se, sve na svom mestu. Osim zabavnog pravnog paradoksa, preko kojeg je elegantno prešao i Upravni sud.

Tabloidi su međutim vaš slučaj prilježno pratili. Jasno je da je bila u pitanju želja za vašom kompromitacijom. Kada smo kod toga, šta mislite o našim tabloidima i dominantnoj tabloidnoj politici?

Vodeći tabloidi su slika ove vlasti. Oni su njena glavna podrška i odbrana. Osnovni im je posao da, uz prizemne atrakcije i neproverene vesti, diskredituju političke oponente na način kako to vlast želi, a pokatkad i tobože van tih želja, čisto za svoju dušu. U poslednje vreme je teško primetiti razliku između tabloida i vlasti.

Nedavno je i zamenik republičkog javnog tužioca i poverenik za samostalnost tužilaštva Goran Ilić bio na meti tabloida zbog toga što je izjavio da se neki predmeti u tužilaštvu "drže u fioci" čekajući "promenu političkih prilika". Protiv njega je podignuta i krivična prijava. Da li se želi postići efekat da se tužioci i sudije obeshrabre da se kritički izražavaju prema lošim stvarima u svojoj profesiji, odnosno institucijama u kojima rade?

Atak na eksponirane pojedince iz pravosuđa, poput sudija Majića i Trešnjeva, a sada i tužioca Ilića, uvek je opomena celoj branši. Tužiocima i sudijama nije zabranjeno, naprotiv oni su dužni da ukazuju na pojave koje su štetne po organe u kojima rade. Rekao bih, međutim, da se razlog napada na Gorana Ilića krije u nečem drugom – u njegovom upornom i dobro argumentovanom zalaganju da tužilaštvo bude ne samo samostalno nego i nezavisno. Vlast ne želi da ispusti kontrolu nad tužilaštvom. Smatra to nepoželjenim i za sebe opasnim, pa pokušava na ovaj način da pobornike tužilačke autonomije diskredituje i ućutka. Nezavisno od toga što se radi tek o nominalnom planu. Za sud, eto, priče da je nezavisan, pa ipak faktički nije.

Vratimo se na ustavne amandmane koji bi trebalo da budu usvojeni posle izbora. Opozicija najavljuje bojkot, a to će vlastima olakšati promenu Ustava i donošenje zakona nakon izbora. Kakav je uopšte vaš stav prema najavljenom bojkotu?

Nemam dovoljno dobar uvid u odnos snaga. Vidim da je opozicija sa ideološke strane veoma heterogena, da su tu i krajnja desnica, i centar, i relativna levica. Ne znam da li bojkot može da uspe. Ako bismo bili sigurni da može, onda bi sve to imalo smisla, ali sumnjam.

A šta bi, po vama, bio uspeh bojkota?

Pa, veliki broj onih koji nisu izašli na izbore, znatno smanjenje procenta onih koji su glasali. To bi dovelo u pitanje legitimitet novoizabrane vlasti, do čega je njoj itekako stalo. Oni teže jedinstvu i masovnosti, a u slučaju uspešnog bojkota pokazalo bi se da toga zapravo nema. Za mene, kao posmatrača sa strane, stvar je dosta enigmatična. Ne vidim jasan program opozicije i ne mislim da su neke od opozicionih stranaka bilo kakva alternativa sadašnjoj vlasti. Osim toga, pitanje je šta je važnije: osporiti suparniku kredibilnost po cenu lišavanja oruđa za političko delovanje, ili se lišiti takvog osporavanja i ostati u političkoj areni?

Bili ste u najvišim telima i organima zaduženim za borbu protiv korupcije? Kakva su vam iskustva?

Raznovrsna. Bio sam prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije. Imali smo jak sastav – Vojin Dimitrijević, Vladimir Goati, Zaga Golubović, Čedomir Čupić, Nikola Milošević, Miša Brkić, Miroslav Milićević. Možda je to bio razlog što nam nije odmah ostavljeno da delujemo kao slobodni strelci. Za kontrolu je bio zadužen Božidar Đelić, koji je sa svojom saradnicom, na moje čuđenje, prisustvovao gotovo svakoj sednici. I ne samo to. Kada sam u pripremi programa rada kao jednu od polaznih osnova postavio tezu da je vlast osnovni uzrok i generator korupcije, pozvao me je telefonom i u pretećem tonu počeo da drži pridiku. Rekao sam mu da tako sa mnom ne može razgovarati i da ću o svemu na prvom sastanku obavestiti članove Saveta. To sam i učinio, a on se stao izvinjavati. No, mada ne mogu da tvrdim od koga je potekla, ubrzo je usledila preko "Politike" kampanja protiv mene. Uputio sam otvoreno pismo Đinđiću (objavljeno je u "Vremenu") i podneo ostavku. Čuo sam da je Đinđić bio veoma ljut. Što se tiče Odbora za rešavanje sukoba interesa, smatram da je radio dobro i da se, koliko znam, u njegov rad niko nije uplitao. Jedno vreme solidno je radila i Agencija. Čini mi se da je Agencija, a bilo je to nakon mog odlaska iz nje, izgubila svaki kredibilitet na slučaju Nikole Selakovića. Jedan jasan predmet, u kojem je direktorka izrekla meru zbog sukoba interesa, nije pred Odborom mogao da bude rešen zbog podeljenih glasova članova. Tako je ostalo sve do danas. Taj mrtav predmet na svojevrstan način govori i o mrtvoj Agenciji.

Prošlo je, međutim, već sedam i po godina kako se na vlasti u Srbiji nalaze Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka. Jednom prilikom ste rekli da je Srbija postala "država lične vlasti". Kako biste okarakterisali političku atmosferu u Srbiji danas?

Kao poslednje dane odbrane pred najezdom zla. Svojevremeno sam, ima tome sedam-osam godina, objavio knjigu o zlu u kulturi. U jednom poglavlju, koje sam, aludirajući na Ničea, nazvao "Rođenje zla iz duha kulture", zaključio sam da zlo nastaje kada se pojedinačni interesi pokazuju kao opšti, a sud o odgovornosti prepušta samim tvorcima takve transmisije. Zla u društvu formiraju se kroz sistematsko suzbijanje kritičke misli, promociju ličnih ambicija kao moralnih načela i svođenje identiteta na nacionalni i verski nivo. Iz ovoga nastaju dogme, zasnovane na iracionalnom doživljaju dužnosti, lojalnosti i jedinstva. Nisu nam potrebni teoretičari politike, pa ni famozni Semjuel Džonson sa svojim aforizmima, da bismo definisali stvar. Dovoljan je i jedan Čarls Bukovski koji je, kada je hteo da odslika negativne osobine svog junaka, napisao: da, bio je neznalica, okrutan, gramziv, lažov, patriota, kukavica i prevarant. Takvi daju ton i našoj današnjoj političkoj atmosferi. I mi se danas nalazimo pod opsadom "viših razloga" koji opravdavaju da se svet potčini po cenu ogrešenja o istinu, obzire i slobodu.

Jednom prilikom ste govorili o nedostatku dijaloga u zemlji, nepostojanju sučeljavanja mišljenja i kritičkog govora. Da li u našoj zemlji, zapravo, stanuje sloboda?

Mi smo zapušteno društvo. Nas je mimoišla renesansa, izostalo je doba racionalizma, s neprimetnim tragovima okrznuli smo se o prosvetiteljstvo. Demokratija je više bila program nego politička realnost. U društvenoj svesti preovladao je pseudoromantizam, ne kao carstvo slobode, već kao robovanje mitovima i emocijama. Kao pad slobode pod zatucanost. Takvi su nam i jezik i pismo. Direktni, doslovni, bez simbola i prelaznih nijansi, gotovo ideogramski. Uprkos tome, broj nepismenih srazmerno daleko premašuje zemlje u kojima je čitati i pisati mnogo složeniji posao. Šta nam to govori? Govori o malim prohtevima i lakoći potčinjavanja. Za intelektualca koji, podrazumeva se, nastoji da bude nezavisan, društvo u kome živi liči na iznuđeni egzil. Spinoza je smatrao da čoveku ipak ostaje sloboda misli koju mu niko ne može oduzeti. Na to se nadovezao Poper, kada je zaključio da nema slobode misli ukoliko ona nije kritička, a kritička misao se može uspostaviti jedino u dijalogu. Prepušten samom sebi, čovek ne može dovoljno dobro kritički misliti. Ne može sam sebe da proverava. Kod nas ne postoji sučeljavanje mišljenja, a ako i iskrsne, ono se izvrgava ruglu. Ko god javno iskaže kritiku, izlaže se tome da bude naružen, da ga obaspu klevetama. U ovom društvu gotovo da nema kritičkog mišljenja kroz javni dijalog, a to opet znači da u ovom društvu nema ni slobode.


 

O Vojvodini

Čini se da je ideja vojvođanske autonomije u priličnoj defanzivi. Može se to videti i golim okom kada uđete u vojvođanske institucije koje izgledaju obamrlo, kao onomad, devedesetih. Ima li nade za Vojvodinu?

Slabe. Ne vidim politički pokret koji ima dovoljnu snagu. Imali smo jedan koji danas kolaborira sa vlašću, pa se izložio neugodnosti da mu se više ne veruje, ili bar ne veruje dovoljno. Sa druge strane, ovi koji sada čine pokrajinsku vlast, a bili su zakleti protivnici autonomije, pritajili su se i koriste privilegije svojih sinekura. Problem je u apatiji i pasivnosti onih koji su svega toga svesni.

Mislite na intelektualce koji su opredeljeni za vojvođansku autonomiju?

I na njih i na organizovane političke i nevladine organizacije. Vojvođanski klub, recimo, doista agilno i rezolutno brani interese Vojvodine, ali mu nedostaju širina i autoritet.

Bivši vojvođanski premijer Bojan Pajtić je nedavno izjavio da je moguće da Vojvodina bude neka vrsta kompenzacije, utešne nagrade za srpske nacionaliste posle "rešavanja kosovskog problema", odnosno da postoji mogućnost da se autonomija dodatno derogira ili čak ukine. Šta mislite o tome?

Za vreme vlasti SNS-a takva opasnost svakako postoji. I ne samo njihove vlasti. Skloni sličnim rešenjima bili bi i neki iz sadašnje opozicije. Kada je o teritorijalnim aranžmanima reč, uvek se prisetim izjave Tomislava Nikolića da on sanja Srbiju u onim granicama koje je projektovao Vojislav Šešelj. Biti na čelu države sa jednom takvom izjavom – bez obzira na to što on to nije izjavio dok je bio predsednik – pogubno je i za renome države i za poverenje u njenu mirnodopsku politiku. Slične izjave su davane i kada je u pitanju Vojvodina i ne vidim da se od toga odstupa. Možda se ćuti, ali se i ne negira ono što je nekada rečeno.

O usponu ekstremne desnice

Nedavno su održani izbori u nemačkim pokrajinama Saksoniji i Brandenburgu, gde je ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku ostvarila izuzetno dobre rezultate. Kako gledate na uspon ekstremne desnice i autoritarnih tendencija u Evropi?

Jedan od uzroka je rasizam, koji je ojačao suočavanjem sa velikim brojem migranata. Drugi razlog se krije u izmorenosti demokratskih snaga i nerešavanju određenih socijalnih pitanja. Desničarska politika je prosta i shvatljiva većini neukih ljudi. Ne treba mnogo mudrosti već samo fanatizma i parola. I to odlično prolazi kod sveta koji je bilo čime nezadovoljan. Na talasu nezadovoljstva i nuđenja jednostavnih rešenja, pod okriljem jedinstva i nacionalne svesti, izrasli su i nacizam u Nemačkoj i fašizam u Italiji u prvoj polovini prošloga stoleća. Umberto Eko dobro je klasifikovao njegove odlike.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net