foto: stevan ristić
ZVEZDA DOGAĐAJA: Rendi Breker

Na licu mesta – Krim >

Festival usred politike

Drugi poziv za dve godine na Koktebel Jazz Party, festival koji je po sedamnaesti put održan u malom mestu na istoku Krima Koktebelju, reporteri "Vremena" odlučili su da pretvore u malu avanturu: putovali smo novouspostavljenom avio-linijom Beograd–Krasnodar da bismo se potom automobilom vozili do Koktebelja i još kojekuda po Krimu

"Niko nikad nije došao na festival preko Krasnodara", reći će nam Kristina Ljah iz Centra za međunarodne projekte novinske agencije "Rosija sevodnja", jednog od organizatora džez festivala u Koktebelju. Dva dana pre našeg susreta, u gluvo doba noći nešto pre četiri ujutro krajem avgusta, avion Er Srbije sleteo je u Krasnodar. Čini se da je dugo rulao dok se nije parkirao, a još duža se učinila vožnja autobusom sa piste do međunarodnog terminala.

Zgrada aerodroma je mala, a kada izađete iz nje imate utisak kao da ste izašli iz nekadašnje železničke stanice na Savskom trgu u Beogradu. Kružni tok ispred, veliki parking unutar kruga zajedno sa taksi stanicom. Stambene zgrade nisu udaljene više od 300 do 400 metara od aerodroma. Možda je zato trebalo toliko vremena da se avionu približi aerodromskoj zgradi. Stevan i ja pratimo znake, pokušavamo da dođemo do rentakar agencije, vrtimo se po trotoaru i kružnom toku, nije nam jasno. Da nije bilo jedne stjuardese koja je otključavala poslovnicu Turkiš erlajnsa, ne bismo shvatili da ponovo moramo da uđemo u zgradu, na Terminal 1 koji opslužuje domaće letove, i tamo potražimo agenciju.

Ponovo vadimo sve iz džepova, ponovo se skenira prtljag, ponovo prolazimo metal-detektore, i kad ponovo počinjemo da skidamo kaiševe saopštavaju nam da za tim ipak nema potrebe.

Na štandu agencije za najam vozila čeka nas umorni mladić. Već je četiri ujutro, a Igor nije spavao čekajući nas. I tada se srećemo sa ruskom birokratijom: punih 45 minuta je trebalo da se popune silni formulari za automobil, za kreditnu karticu, za svakog vozača ponaosob. Po tri papira za sve, iako sam sve to već ranije poslao mejlom. U tom trenutku toga još uvek nismo svesni, ali čekanje je nešto što će nas pratiti sledećih pet dana. U svemu tome ima i jedna korist – platili smo za folksvagen polo, a dali su nam veći, udobniji i jači hjundai i25, u Rusiji poznat pod nazivom Creta, za isti novac.


PUT DO KOKTEBELJA

Oko pet konačno napuštamo aerodrom i vozimo se severnim delom Krasnodara ne bismo li izašli na put prema Krimskom mostu. Vozimo se kroz glavni grad jedne od devet pokrajina Ruske Federacije pod imenom Krasnodarski kraj, nezvanično Kubanj, po istoimenoj reci koja protiče kroz niziju između Crnog i Azovskog mora. Krasnodar ima oko 880.000 stanovnika, Soči u kojem je bila Zimska olimpijada 2014. ima upola manje žitelja, dok najvažnija crnomorska ruska luka Novorosijsk ima oko 270.000 stanovnika. Krasnodar je razuđen, prostran, sa širokim bulevarima i veoma živ za tako rano jutro. U neskladu sa tolikim brojem ljudi na ulicama je to što nijedan ugostiteljski objekat nije otvoren. Rade samo benzinske pumpe koje očajnički tražimo ne bismo li popili kafu.

Bez kafe izlazimo na put koji je širi od naših standarda i prilično prav i ravan. Ograničenje je ponegde 90 kilometara na sat, ali je uglavnom 70. Kao i svi drugi, vozimo brže od dozvoljenog. Vozni park je bolji nego u Srbiji. Uglavnom se voze japanska i korejska vozila, zatim Renoova i Folksvagenova. Ima i puno modela lade, mnoge nismo ranije videli. Retko se naleti na vozilo starije od 15 godina, možda neka lada riva. Na svakih nekoliko kilometara na putu se pojavljuje treća, srednja traka kojom je moguće prestići neki kamion ili autobus ili nekoga ko vozi po propisima. Kako se pojavi tako i nestane, a onda vozila iz suprotnog smera imaju svoju srednju traku. I tako naizmenično. Svejedno, put od 370 kilometara od Krasnodara do Koktebelja na Krimu potrajao je duže od planiranog.

Okolina je plodna. Ravnice prošarane kanalima i redovima drveća koje ih prati. Pored puta požnjevene njive sa ogromnim balama slame, zrelim suncokretom, kukuruzom, ogromnim plantažama voća i povrća. Povremeno se vide sa obe strane puta velike brendirane tezge na kojima piše "Kubanjsko voće i povrće". Naselja kroz koja prolazimo su u zelenilu, kuće su slične jedna drugoj, četvrtaste sa prizemljem, spratom i potkrovljem. Sve imaju fasade, a većina limene krovove.

Infrastrukturno sela i varoši su urbanizovaniji nego naša u Vojvodini. Ima salona automobila, po nekoliko banaka, lanaca brze hrane. Deluje kao da se priličan broj stanovnika ne bavi poljoprivredom. Stajemo kod nekakvog motela, jeste rano, ali računamo da makar kafe kuvaju. Jedna žena čisti baštu u kojoj su stolice podignute na stolove i valjda nam objašnjava da to mesto ne radi. Zaista, na jednom ulazu vrata su iznutra dodatno blokirana metalnom štanglom. Na parkingu nekoliko doteranih oldtajmera – sve volge i moskviči. Malo dalje, drveni objekat sa velikim prozorima u kojem je pekara. Pored je klupa na kojoj spava muškarac, a do njega tezga sa voćem i povrćem. U pekari, koja izgleda potpuno improvizovano, kuvaju nekoliko vrsta kafe. U njoj radi tamnoputi mladić koji verovatno nikada pre toga nije video strance.

U tom kraju Rusije ima puno turista, ali ne i stranaca. Zato je logično što niko ne govori strane jezike – jedni nemaju s kim, a oni koji mogu sebi da priušte odmor u inostranstvu uglavnom idu u letovališta koja se prilagođavaju ruskim turistima. Do kraja našeg putovanja ostaće nam fascinantno što nas niko nikada nije pitao odakle smo. Verovatno sedamdeset godina komunizma oduči stanovništvo od postavljanja bilo kakvih pitanja.


KRIMSKI MOST

Koji sat kasnije prelazimo preko Krimskog mosta, dugačkog nešto više od 18 kilometara, koji je Vladimir Putin svečano otvorio vozeći kamion u maju prošle godine. Nastavljamo dalje delimično izgrađenim auto-putem koji treba da spoji Sevastopolj na zapadu Krima sa Kerčom na istoku i dalje sve do Krasnodara. Nova trasa auto-puta je postavljena i mada ima potpuno izgrađenih deonica, saobraćaj se odvija samo na jednoj polovini kolovoznih traka. Spekulišemo da će se sačekati da se izgradi kompletan auto-put koji će svečano otvoriti Vladimir Vladimirovič vozeći čoper u pratnji Fonze i Hirurga, vođa srpske i ruske bajkerske grupe "Noćni vukovi".

Po podne stižemo u hotel u Koktebelju gde se vrše poslednje pripreme za džez festival koji počinje za dva dana. Koktebelj se nije promenio u odnosu na prošlu godinu, čak ni tih nekoliko stotina metara od puta do hotela nije asfaltirano, već se vozi preko izlomljenih betonskih ploča (vidi tekst "Muzikom protiv sankcija", "Vreme" 1445). Kako sutradan imamo slobodan dan, planiramo da odemo do Jalte i Sevastopolja.


PUT ZA JALTU

Krećemo ujutro u pola sedam. Ubrzo se solidni putevi kroz nizije istočnog Krima pretvaraju u krivudave i strme karavanske trase pokrivene zakrpljenim asfaltom. I priroda se menja. Vulkanske planine na obali Crnog mora razdvajaju mediteransku klimu od kontinentalne u unutrašnjosti poluostrva. Ima više krša, ali i više vinograda.

Ni naselja ne izgledaju onako plodno i bogato kao u Kubanjskoj oblasti. Uz obalu se nižu kampovi koji ne deluju uređeno. U mestu Morskoe ogromno oronulo odmaralište nadvilo se sa stene iznad puta. Podseća na devastirano JNA odmaralište u Kuparima kod Dubrovnika, s tim što u ovom delu Krima nije bilo oružanih sukoba tokom krize 2014.

Nekoliko desetina kilometara kasnije dolazimo do Aljušte, primorskog gradića kroz koji prolazi najduža trolejbuska linija na svetu Simferopolj–Jalta, više od 100 kilometara. Zaista izgleda neobično voziti se iza trolejbusa po putu koji vijuga kroz planine. Još je čudnije što uopšte ne voze previše sporo.

Pred ulazak u Jaltu krajolik se već potpuno promenio: sve je zeleno, ima i crnogoričnog drveća i maslinjaka, vegetacija buja za razliku od spržene smeđe trave na valovitom terenu istočnog Krima. Planine oko Jalte su još više, tako da sprečavaju vlažan vazduh sa Crnog mora da prodre dublje u kopno. Zbog toga u Jalti vlada suptropska klima.


DUH NIKOLAJA KRASNOVA

KROZ STEPU I GRADOVE: Gondola u Jalti;...

Jalta malo podseća na Rijeku: sva je u brdima, samo što ima mnogo više zelenila. Grad je potpuno okrenut turizmu. Ima čak i svoju gondolu koja povezuje obalu sa jednim od mnogobrojnih vidikovaca na okolnim planinama. Doduše, gondola više liči na telefonske kabine, sumnjam da više od dve osobe mogu da stanu u nju.

Na zapadnoj strani promenade koja počinje na jednom bregu nalazi se spomenik Maksimu Gorkom. Dole na rivi kompletna turistička ponuda: od šećerne pene do električnih trotineta. Imaju čak da se iznajme trotineti sa debelim i širokim gumama, kao kakvi čoperi za Fonzu i Hirurga.

Tu je i spomenik čuvenom Nikolaju Krasnovu, koji je bio gradski arhitekta Jalte od 1888. do 1899. Ovaj ruski arhitekta će se posle Oktobarske revolucije nastaniti u Beogradu gde je ostavio dubok trag u srpskoj i jugoslovenskoj arhitekturi; između ostalog je rukovodio rekonstrukcijom Njegoševe zavetne crkve na Lovćenu. Krasnov je projektovao i letnjikovac u okviru carskog dvora u selu Livadija, danas skoro u samom gradskom jezgru Jalte. U tom dvorcu je u februaru 1944. održana čuvena konferencija trojice najmoćnijih državnika na kraju Drugog svetskog rata, Ruzvelta, Čerčila i Staljina. Ruzvelt je predlagao da se njih trojica sastanu negde na Mediteranu, ali se Staljin žalio na slabo zdravlje, pa je predložio Jaltu. U stvari, sumnja se da se Staljin plašio putovanja avionom, pa je stari i bolesni Ruzvelt samo dva meseca pre svoje smrti prešao Atlantik da bi se pridružio konferenciji. Zato mu je Staljin učinio posebnu čast – Ruzvelt je bio formalni domaćin skupa, pa na fotografijama američki predsednik sedi u sredini. Čak je i nekoliko ulica u Jalti dobilo nazive na engleskom i ta imena su ostala do dan-danas.

U kompleksu Livadija je ogromna gužva za ulazak u dvorac. Procenjujemo da ćemo morati da se zadovoljimo šetnjom po parku ukoliko želimo da stignemo i do Sevastopolja.


SEVASTOPOLJ

Sevastopolj je najveći grad na Krimu, procenjuje se da u njemu živi oko 340.000 stanovnika, od toga je 30.000 ruskih oficira i vojnika sa porodicama. Ovaj grad-heroj nastao je na naseobinama iz sedmog veka pre nove ere. Kada su Rusi osvojili Krim u 18. veku, grad je ponovo podignut, a ime mu je dao knez Grigorij Potemkin.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«...riva u Sevastopolju;...

Iako je više puta razaran, poslednji put u Drugom svetskom ratu kada je više od godinu dana bio pod nemačkom opsadom, centralno gradsko jezgro je sačuvalo obrise arhitekture 19. veka. Elegantni bulevari se lučno spuštaju prema moru prateći liniju brega na kojem je grad sazidan 1783. Na glavnom rtu grada, koji je ulaz u veliki zaliv sa mnogobrojnim manjim uvalama pogodnim za stacionar flote, nalazi se spomenik podignut na steni u moru, desetak metara od obale, u znak sećanja na potopljenu rusku flotilu u Krimskom ratu 1853–1856. Na lepo uređenom keju mnogi se sunčaju, a u podnožju spomenika kupaju.

fotografije: radoslav ćebić / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«...spomenik gradovima-herojima SSSR

Dvestotinak metara dalje od obale je monumentalni spomenik braniocima Sevastopolja 1941–1942. Do njega su na kamenim kockama uklesana imena svih deset sovjetskih gradova-heroja. Tokom celog našeg putovanja videli smo bar desetak automobila sa ukrajinskim tablicama. Očigledno da neke komunikacije ima, neko verovatno posećuje rodbinu. U sjajnom dokumentarnom filmu ukrajinskog reditelja Valerija Manskog Rodbina glavne sagovornice su Valerijeva majka i dve tetke. Dok majka zbog mira u kući ne želi mnogo da komentariše rusko-ukrajinske sukobe, tetka koja živi u Kijevu skoro potpuno podržava pokret sa Majdana, dok je tetka koja je ostala da živi na Krimu potpuno proruski orijentisana.


UKRAJINSKA SITUACIJA

Povratak do Koktebelja dva dana kasnije je trajao dugo, opet auto-putem u izgradnji. Na nekim deonicama se radi do duboko u noć. U Koktebelju smo upoznali konobaricu koja je Ukrajinka. Ima dvadeset godina, iz Zaporožja je, zove se Anastasija. Putuje preko leta, ponestalo joj para, pa je dan ranije počela da radi u kafiću. Pitam je da li ima problema zato što je Ukrajinka. Kaže da nema, onda skrene pogled, malo se zamisli, pa me ponovo pogleda krupnim očima i kaže: "Desi se jednom u sto situacija."

Narednog jutra dočekuje nas naša domaćica Kristina i upoznaje nas sa agencijskim novinarima Paolom iz Italije, Čijen Kim iz Južne Koreje i Jelenom Rodrigez sa Kube. Tu je i moj stari znanac od prošle godine Davor Hrvoj, urednik "Hrvatskog džez portala" i novinar riječkog "Novog lista". "Gdje si ti na Nišvilu?", pita me razdragano. Kažem mu da je Stevan išao na taj festival. Odlazimo na prvu konferenciju za štampu koju su održali generalni direktor agencije "Rosija sevodnja" i osnivač džez festivala u Koktebelju Dmitrij Kiseljev i programski direktor festivala Mihail Ikonikov. Neko od ruskih novinara pita ih zašto stalno dovode džez bendove iz SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, zašto nekad ne pozovu neki srpski bend. Kiseljev kaže da je njima kvalitet prioritet i prebaci pitanje Ikonikovu, koji kaže da prihvata primedbu i da će razmotriti da ubuduće pozivaju i muzičare sa Balkana.

Neka se pripreme Vasil Hadžimanov i Branko Marković.


 

Davaj Čičerina

Pisati o džez festivalu na Krimu a izbeći političku i propagandnu naznaku zaista nije lako. Ali, da je ipak moguće izvestiti o tom događaju bez pominjanja ijednog izvođača, festivalske atmosfere i gotovo bilo čega vezanog za muziku, pokazala je detaljna pretraga ruskih medija sa internet strane ne engleskom jeziku dan posle otvaranja Koktebelj džez partija. A imalo se o čemu pisati.

Za početak, iz cele Ruske Federacije dopremljeno je 50 tona različite savremene scenske, svetlosne i zvučne opreme za preko dvadeset izvođača što iz Rusije, što iz Nemačke, Francuske i Sjedinjenih Američkih Država. Svi oni imali su zato na Koktebelj džez partiju besprekoran zvuk i scensko-svetlosnu podršku tokom tri festivalska dana, od 23. do 25. avgusta.

Prema rečima organizatora očekivalo se oko 25.000 posetilaca. Poseta svakako nije podbacila, ali taj broj deluje predimenzionirano. Ljubitelji džeza su bili razmešteni na stolicama u parteru, peškirima i ležaljkama na plaži pored njega, te na VIP terasi gde novinari nisu imali pristup: tu su politički funkcioneri i predstavnici sponzora ćaskali ne obraćajući puno pažnje na dešavanja na bini.

Zvezda prve večeri bio poznati džez trubač i kompozitor, dobitnik šest Gremi nagrada, Rendi Breker. Tokom karijere nastupao je sa Frenkom Sinatrom, Brusom Springstinom, Frenkom Zapom i mnogim drugima – ceo prikaz festivala mogao bi da zauzme nabrajanje njegovih uspešnih džez kolaboracija. Furiozni nastup Rendija Brekera pratio je raspoloženi SG Big bend Sergeja Golovnje, umetničkog direktora festivala. Pre Brekera nastupali su Dejv Jaden bend iz Los Anđelesa, ruski Guru Groove Foundation, predvođen izuzetnom Tatjanom Šamaninom i K.I.M.M. kvartet Alekseja Kuznjecova, veterana džez gitare. Pauze između nastupa džez standardima su u tri ruke popunjavali pijanisti Oleg Starikov (leva ruka mu je povređena i u gipsu) i Aleksej Beker.

Druge večeri agilna i muzički pismena publika svih generacija imala je priliku da vidi nemački kvintet Nilsa Vokera i ruski Bilis bend (kasnijim glasanjem odneli su nagradu publike za to veče). Zatim je ansambl Sergeja Vasiljeva sa gostima, pevačicom Šeron Klark i trubačem Tedom Vilsonom nadahnutim interpretacijama standarda, posebno numera Avalon i The Lady’s In Love With You, dobro zagrejao publiku za iščekivani nastup Julije Čičerine i njenog benda.

Pevačica, kompozitorka, glumica i pesnikinja Julija Čičerina velika je zvezda u Rusiji. Praunuka je narodnog komesara spoljnih poslova Georgija Čičerina i politički je aktivna: snažno podržava politiku Kremlja, često nastupa na državnim manifestacijama i obilazi područje Dombasa, gde veselo pozira sa dobrovoljcima, uključujući i one iz Srbije.

Budući da su najveći hitovi Julije Čičerine u MTV pop-rok maniru, njeni hitovi izvedeni na festivalu dobili su svoju džez verziju zahvaljujući sveprisutnom Sergeju Golovnji na saksofonu i flauti; on je odsvirao duge pasaže na početku i na kraju svake pesme. Čini se ipak da nisu previše vremena proveli na probama. Gitarista benda Mihail Čubatov pokazao je Golovnji ko je gazda završavajući svaku pesmu mahom nerezonskim polusolažama. Najveće ovacije su usledile posle hitova Жара и Ту-лу-ла. Međutim, pošto se koncert završio posle četrdesetak minuta, iz publike nezadovoljne dužinom svirke stigla su ljutita dobacivanja: "Davaj Čičerina!"

Poslednje veče festivala su zbog režima letenja reporteri "Vremena" propustili. Zato je ovaj prikaz kraći za izveštaj o nastupima Trija Danila Kremera, francuskog elektro-fank sastava Lamuzgueule, Internacionalnog benda Jakova Okuna sa podrškom bluz gitariste Selvina Berčvuda i, naravno, Sergeja Golovnje na saksofonu.

Stevan Ristić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net