foto: marija janković

Intervju – Fred I. Tri, LGBT aktivista i učesnik Stounvolske pobune >

Svi su nas mrzeli na početku

"Ljudi iz komšiluka poustajali su iz kreveta, izašli na ulice, otključavali ulazna vrata i puštali gej ljude u hodnike, sklanjali su ih od policije. Uvek kažem: to je bila ‘69, a 2019. i dalje imate ljude koji mrze gejeve. Uvek će ih biti. Za 200 godina i dalje će postojati ljudi koji mrze homoseksualce, Jevreje, crnce... Jer su ih roditelji tako naučili"

U junu ove godine obeleženo je tačno pola veka od čuvene pobune u Stounvolu, klubu u njujorškom Grinič Vilidžu, koja je zauvek nepovratno promenila položaj LGBT zajednice u Sjedinjenim Američkim Državama, ili je makar označila početak pobune. Fred I. Tri (80) jedan je od učesnika Stounvolske pobune 1969. U vreme pobune, zatekao se u klubu kao gost, da bi kasnije postao prvo izbacivač, a potom i barmen u ovom klubu. Tokom Nedelje ponosa, koja je počela u ponedeljak, 9. septembra, kao "prethodnica" Paradi ponosa, koja će biti održana u nedelju 15. septembra, Fred I. Tri je gost Ambasade SAD u Beogradu, kao učesnik njihovog "Speakers programa". Kako je izgledao život LGBT zajednice u Njujorku pre 1969, kako je postao aktivista i kako danas gleda na borbu manjinskih grupa za osnovna ljudska prava, Fred I. Tri govori za "Vreme". O LGBT aktivizmu u Srbiji i na Balkanu tek uči od ovdašnjih aktivista. Na početku razgovora upozorava nas da poštuje svačije pravo na seksualni i rodni identitet, ali da ni sam ne može više da isprati skraćenice: "U moje vreme, bili smo gejevi i lezbejke, to su jedine dve neuvredljive reči koje su korišćene."

"VREME": Koliko ste upoznati sa problemima LGBT zajednice na Balkanu i, posebno, sa istorijatom Parade ponosa u Srbiji?

FRED I. TRI: Tek učim. Upoznao sam sinoć Marka Mihailovića iz organizacije Parade ponosa i pričao mi je o svemu. Pokazali su mi i slike iz Bugarske gde je izbila pobuna zbog parade, bilo je i paljevine. Šokiran sam. Kad smo mi počinjali, svi su nas mrzeli, ali ipak je Stounvolska pobuna drugačija priča od ove. Učim sve više i više o problemima u Srbiji i nadam se da će ono što imam da kažem pomoći makar malo.

Šta su ključne poruke predavanja koje ćete održati?

Pričaću o istoriji, reći ću mladim ljudima da urade sve kako bi preživeli. Siguran seks. Mladi u SAD odjednom više ne vode računa o sigurnom seksu i ponašaju se glupo. Nadam se da će priča o Stounvolu, o tome kako je bilo pre, za vreme pobune i posle nje, biti korisna.

Kad pričamo o tome kako je izgledao život LGBT zajednice pre pobune, znamo da je bilo vrlo gadno, stalno ste bili na udaru policijskih jedinica za javni moral, samo u klubovima koje je držala mafija smeli su da vam služe alkohol. Ali, recite nam vi, iz prve ruke.

Nismo imali nikakva prava. Nismo mogli ni da uđemo u klubove na glavne ulaze, kucali smo na zadnja vrata ili se dovijali na druge načine. Bilo je protivzakonito služiti alkohol autovanim homoseksualnim osobama u Njujorku. Sve što je imalo predznak "gej" bilo je u vlasništvu mafije. Oni su znali da imamo novca mnogo pre nego što su to shvatili "Mejsis" i "Ameriken ekspres" (smeh). Ako je u običnom baru pivo koštalo četvrt dolara, u gej baru je bilo 75 centi. Hteli smo da plešemo jedni s drugima, pa smo morali da plaćamo dolar ili dva za ulaz. Čak nismo pili ni žestinu jer smo znali da je razblažena vodom. Nismo imali kome da se žalimo jer je policija bila podmićena da bi se pravila da ne zna kako je tu gej bar. Gledali su nas kao ludake. Dakle, držali smo se gaziranih pića i piva.

Šta je u to vreme značilo biti autovana gej osoba? Kako su mogli to da znaju?

U to vreme, uglavnom, vrlo vrlo feminizirani momci. Imao sam prijatelja, zvali smo ga Džipsi. Nikad nije napuštao kuću bez dugih rukavica, govorio je da prava dama nikad ne ulazi u bar bez rukavica. Bio je jedan od najzabavnijih ljudi koje sam poznavao. Kad god bi upala racija i kad bi nas uvlačili u marice, vrištao je: "Ostavite me, muž mi je policajac!" Naravno, pravio je predstavu da bi ih nervirao.

Koliko puta ste vi privođeni?

Bar deset ili dvadeset, i to samo zato što sam se zatekao u gej baru. Nikada nam nisu uzimali otiske prstiju niti nas fotografisali za dosijee. Potrpali bi nas u neku veliku prostoriju, pa smo tu čekali da se pojavi sudija. Ponekad bi došao sudija kog je nerviralo hapšenje homoseksualaca, rekao bi policiji da mu samo traće vreme i pustio bi nas. Međutim, bilo je i onih koji su nas nazivali gomilom perverznjaka i kažnjavali bi nas novčano. Kazna je bila oko 20 dolara, ali podsećam vas, to su bile šezdesete, kada to nije bila baš mala suma. Često ne bismo imali da platimo. Onda je mafija slala svoje advokate u stanicu gde smo se nalazili i oni su nam plaćali kazne. Ali u noći Stounvolske pobune, kad su demonstranti pokušali da zapale bar Stounvol sa sve policajcima zarobljenim unutra, reč je o potpuno drugoj priči. Da se to dogodilo, bar nikad ne bi mogao da bude ponovo otvoren.

Vlasnici bara bili su, naravno, mafijaši. Nisu nas razumeli, ali smo im se sviđali jer im se sviđao naš novac. Kad radite sa mafijom, ne koristite novac. Kupite kupon i za njega dobijete piće. Ako ne gledate, konobar vam ne stavi alkohol u piće. Onda bi preprodao vaš kupon nekom drugom. Kad god bi to otkrili, vlasnici bara ih ne bi otpuštali. Polome im ruku i pošalju ih nazad na posao. Onda oni uslužuju goste sa jednom rukom u gipsu i svi znaju šta su zgrešili.

Šta se desilo u Stounvolu 28. juna 1969? Kako je počelo?

Upala je policija, ali to nisu bili oni policajci koji su inače dolazili i koje smo poznavali. Obično bi policija upala i postrojila nas. Tražili bi nam imena, mi smo davali izmišljena imena, nisu mogli da ih provere jer nismo nosili dokumenta sa sobom. Ja sam uvek bio Fenvik Fingernejl (Fenvik Nokat). Policajci su nas poređali u liniju, pa bi bacili drogu ispred nekog od nas, naterali ga da stane na nju i govorili: "Aha, ovo je tvoje, ideš s nama." Te noći, napravili su veliku grešku: snažno su gurnuli u zid pogrešnu osobu. Gurnuli su jednog vrlo pristojnog mladića, koji nije bio on, nego ona, lezbejka. Kasnije smo saznali da se zove Stormi Delarver. Potukla se sa policijom, ubila je boga u njima.

Onda je eskaliralo. Čaše i flaše su letele na sve strane. Legenda kaže da je neko spolja razbio izlog visokom potpeticom. To je nemoguće, štikla ne bi mogla da razbije to staklo. Staklo je razbijeno kamenom. Tačno preko puta bara nalazi se park i naravno da je neko uzeo kamen.

Šta ste vi radili trenutak pre upada policije?

Plesao sa prijateljima, ples koji se zove "lindi hop". Muzika je išla sa džuboksa, ubaciš novčić i čekaš da tvoja pesma dođe na red. Dakle, plesali smo lindi hop kad su svi počeli da vrište i jurcaju. Klub je imao dve prostorije, orijentisane na dve različite strane zgrade. U jednoj se plesalo, igrali smo sa lezbejkama, sećam se da smo u jednom momentu plesali uz muziku Edit Pjaf, obožavao sam je u to vreme. Navikli smo na racije, planirali smo da ostanemo samo par sati, ali onda se dogodila racija. Danas svi kažu da su bili uplašeni. Ja nisam. Bilo mi je zabavno da bacam kamenje i drmusam policijske automobile, da guram zapaljene kontejnere na njih. Volim svaki minut te pobune. Gurali smo marice. Onda je moj prijatelj Čarli primetio da je katanac na jednoj marici, punoj ljudi, labav, pa smo ga razvalili. Ljudi su izjurili tako brzo da su oborili Čarlija. Bežali su niz ulicu. I pazite sad, podsećam da je to bila 1969. godina: ljudi iz komšiluka poustajali su iz kreveta, izašli na ulice, otključavali ulazna vrata i puštali gej ljude u hodnike, sklanjali su ih od policije. Uvek kažem: to je bila ‘69, a 2019. i dalje imate ljude koji mrze gejeve. Uvek će ih biti. Za dvesta godina i dalje će postojati ljudi koji mrze homoseksualce, Jevreje, crnce jer su ih roditelji tako naučili.

Imate li utisak da po pitanju tolerancije svet ide jedan korak napred, pa jedan nazad?

Onaj čovek u Beloj kući, ne izgovaram mu ime jer osećam loš ukus u ustima kad to uradim, on bi hteo da nam oduzme ono što smo osvojili. Ne može. Predsednik Obama dodelio je Stounvolu status nacionalnog spomenika. Kad je to uradio, postavili smo prvu gej zastavu u parku. To je prva gej zastava razvijena nad nacionalnim spomenikom u istoriji SAD. Onaj čovek iz Bele kuće je zvao Stejt department i tražio da to sklone, odgovorili su mu da nemaju ništa s tim i da smo u nadležnosti grada Njujorka. A grad ih je oterao dođavola. Stounvol je istorijsko mesto, i ja sam deo toga, želim da budem sahranjen tamo. Jedino što me nervira jesu devojačke večeri koje se tamo događaju, jer mlade i deveruše jako glasno pričaju. Ponekad priđem i kažem: "Molim vas, umuknite, upravo ste mi probudile dve mušterije." (smeh) Ali bez šale, danas tu dolaze turisti, strejt ljudi, jednom nam je bio Džo Bajden i častio sve pićem. Dolaze ljudi iz celog sveta.

Da li je Stounvol od vas načinio aktivistu?

Ne, ja sve do 1984. nisam bio aktivista, to sam postao tek u zrelijem dobu. Bio sam previše zauzet time što sam gej. Mrzelo me je da sedim po sastancima, želeo sam da živim, idem na posao, izlazim, putujem. Kad je došlo vreme da usporim, pridružio sam se nekolicini organizacija. Ali ne idem na sastanke, mnogo su dosadni, svako ima drugačije viđenje stvari, kad god dođem na neki, sve vreme želim da odem. Bavim se humanitarnim radom za LGBT zajednicu, a ne političkim aktivizmom.

Bićete na Paradi ponosa u nedelju?

Naravno. Vidimo se tamo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net