foto: milan đurđević

Intervju – Irena Popović, kompozitorka >

Neslobodna kultura je narcistička

"Nema ničeg poraznijeg u teatru nego kad vidite ili čujete nešto što ne pripada predstavi, nešto što je njen kalemljeni deo. Komponovanje je slično režiji, na neki način kompatibilno i drago mi je kad sarađujemo kao autorski tim i kad smo svi u procesu, kada prosto svi težimo jednom umetničkom izrazu"

Irena Popović je kompozitorka, pre svega, pozorišne muzike. Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju osvojila je nagradu (a ima već dve Sterijine nagrade) za muziku u predstavama Hasanaginica i M.I.R.A. u režiji Andraša Urbana i Karolina Nojber u režiji Kokana Mladenovića.

I veliki broj drugih važnih nagrada dobila je u zemlji i svetu.

Školovala se u Beogradu gde je završila Fakultet muzičke umetnosti, odsek kompozicija, a zatim nastavila usavršavanje na magistarskim studijama u Salzburgu, na Univerzitetu Mocarteum, na katedri za kompoziciju i orkestraciju.

Komponovala je muziku za više od sto pozorišnih predstava, sarađivala sa velikim brojem prominentnih reditelja sa ovih prostora. No, u ovom intervjuu, a u dogovoru sa Irenom, pojavljuju se kao oni koji pitaju i Andraš Urban i Kokan Mladenović, jer je saradnja sa njima odavno postala vrsta umetničkog i ljudskog savezništva, a njihovi komentari mnogo govore o njihovom odnosu prema Ireni i sastavni su deo ovog portreta.

Irena Popović, ako bi je trebalo predstaviti tačno i kratko – jeste od onih stvaralaca koje mešavina osetljivosti i otvorenosti, paradoksalno, čine neustrašivom, a takva je i muzika koju stvara – neizostavno ostavi svoje veliko srce na sceni.

Trenutno je u Prištini gde radi muziku za predstavu u režiji Blerte Rrustemi Neziraj, a po novom tekstu Jetona Neziraja. Završava San letnje noći u Narodnom pozorištu u režiji Kokana Mladenovića, čuva decu Kalu i Drena i sanja, kaže, kad će opet na more…

"VREME": Počnimo razgovor s onim što često govoriš: da prosto sedneš i radiš kada imaš zadatak, da ne voliš nikakvu mistifikaciju kada je reč o stvaranju. "Sednem i radim i inspiracija dolazi, nema tu filozofije", imaš običaj da kažeš. Kako, dakle, stvaraš?

IRENA POPOVIĆ: Inspiracija je romantični, rekla bih, možda pomalo renesansni odnos prema stvaralaštvu. Svakako nisam dobar primer za taj " iznurujući" proces u kome umetnik tone i nanovo se rađa kroz umetničko delo. Možda moja teorija pomalo devalvira poimanje stvaralačkog čina, ali kod mene je vrlo jednostavno: sednem i radim. Talenat je nužan i utiče na kvalitet dela, ali mislim da je presudniji odnos koji imamo prema poslu i onome što stvaramo. Druga, nazovimo je zrela faza artističkog odnosa prema svetu je ulaganje u sebe, rad na sebi, jer ono što često gotovo svi podrazumevamo je to da ne moramo ništa učiniti za svoj mikrosvet iz kog dalje stvaramo. A nije tako. Zato je ono za čim najviše patim to vreme u kome mogu da čitam i stvaram samo za sebe.

Radiš sa mnogim rediteljima, ali oni koji markiraju tvoj rad su Andraš Urban i Kokan Mladenović. Kako rad sa njima funkcioniše? Pošto je, očigledno, reč o vrsti simbioze.

Ovde je reč o dva velika reditelja. Moj odnos sa njima je gradirao u umetničkom smislu i danas posle mnogo zajedničkih predstava koje smo uradili mogu, pre svega, reći da su oni moji prijatelji. U današnje vreme, vreme izdaja i prodaja, vreme u kome varamo svi, vreme u kome lažemo najpre sami sebe, imam njih dvojicu sa kojima delim život. Oni su različiti, a opet jako slični zato što su osobe sa jakim i zanimljivim umetničkim pečatom. U radu sa njima imam potpunu slobodu i nikada se ne dovodi u pitanje moje autorstvo. Divno je kad imate tu vrstu umetničkog luksuza da se zaigrate i da vas niko ne sputava u tome. Hvala njima na tome, beskrajno.

Posle osnovnih studija nastavila si usavršavanje na Mocarteumu u Salcburgu. Kažeš da te je on najpre naučio da nisi toliko važna. Šta to znači za tvoj rad kao kompozitora?

Moj život u Austriji me odveo u jednu drugu dimenziju poimanja života. Do tada je Beograd pružao pomalo ušuškanu sliku u kojoj sam, čini mi se, stalno nešto pisala i nikada to nešto nisam završavala. Osećala sam se nekako sigurno u toj mojoj nesigurnoj Srbiji. Onda se suočite sa novim svetom u kome deluju druge zakonitosti, puno novih ljudi koji se bore da prežive u novoj sredini i stvore nešto po čemu će ih prepoznati, upamtiti. Bila sam prinuđena da izađem iz zone komfora, pre svega iz artističke zone komfora. Upoznala sam ljude koji su me naučili da ono što stvaram nije nužno genijalno i da postoje i drugačiji stilovi koje nisam poznavala i koje sam počela da pametno slušam i učim. U Salzburgu sam naučila da slušam ljude i učim od njih.

Ako bih govorila kao kritičar o onom što označava tvoj rad, to je odnos prema glumcima i vrsta izuzetnog podstreka koji im daješ, kao i onog melodramskog koje uvek čitaš u zadatoj temi, koje i kada ima dozu duhovitog, uvek gađa u središte čovekove duše. ‘Ajmo prvoodnos prema glumcima, sama sebe zoveš babicom (kažeš da ih porađaš), a svedočiš koliko je podrška ključna. Kako to činiš?

Opet ću se na trenutak osvrnuti na jedan životni princip koji se trudim da primenjujem i u poslu: ono što ne želiš da ti čine drugi, nemoj činiti ni ti drugima. Glumcima je odnos prema pevanju još od njihovog školovanja na fakultetu postavljen tako da im je to nešto, pre svega, stresno. Još na prvim časovima vokalne tehnike glumci se razvrstavaju na one koji pevaju i one koji su neupotrebljivi. Trudim se da kroz ceo proces koji prolazimo dođemo i do tog ključnog i epohalnog zaključka – da svi mogu da pevaju. Moj odnos prema songu u predstavi je isti kao i odnos koji glumac ima prema monologu, pa sa te tačke i polazim. Dramsko pevanje ima veze sa glumačkim darom, pre svega i ako ja – kraljica falša, umem nešto da iznesem i da auditorijum poveruje u mene – duboko verujem da dobar glumac može izneti svaki pevački zadatak i ono što je najvažnije: može se jako dobro osećati u tome iako nije u onoj grupi glumaca koji su na fakultetu etiketirani kao "pevajući".

Rekla bih da u svom rukopisu emociju stavljaš u prvi plan i šalješ poruku da se nje ne treba libiti. Koliko to imaš na umu kada stvaraš ili stvari puštaš samo da nađu svoj put i intuicija bude majka znanja?

Posle više od 100 predstava koje sam uradila sa potpuno raznovrsnim stilskim i estetskim principima, imam utisak kao da sam završila još jednu veliku školu. Posle toliko iskustva, sada već mogu da na prvo čitanje skeniram koja emocija tj. kakva muzika je za koju scenu. Na tvoje pitanje mogu da odgovorim da se kod mene dešava neka čudnovata simbioza intuicije i velikog iskustva i tu je, naravno, ona najčarobnija stvar koju muzika pruža a to je što zapravo ne znaš kuda ćeš otići i kakva će te muzika voditi. Posle ovoliko godina retko kad sebi dozvolim da me samo emocija ponese. Rad na predstavama je kompleksan intelektualni rad: daleko od koncertne muzike, a ipak dovoljno specifičan i karakterističan da dođe do uha publike koja gleda predstavu.

Kako doživljavaš pozorišnu scenu ovde i sada: šta je dobro, a šta bi menjala?

Nemamo dobar muzički teatar, nemamo off prostore koji imaju dobru ili podnošljivu infrastrukturu u kojima mladi mogu da postavljaju svoje predstave, u kojima umetnici mogu da stvore živi teatar lične pobune, u kome ih niko neće cenzurisati. Samim tim nemamo ni kulturu da odlazimo na takva mesta, jer živimo u ličnom ružičastom, ušuškanom svetu privida života, svetu u kome je lakše da me ne interesuje problem, nego da se suočim i taj isti problem rešim… Nemamo mogućnost da vidimo i čujemo šta se vani stvara, jer to što stiže do nas je mali deo nečeg što reprezentuje tu ‘daleku’ Evropu. A ono što je najpotresnije jeste nemoć i nemanje motiva da bilo šta promenimo. Iako smatram da je teatar nužan i da pre svega menja samog stvaraoca, mi kao vojska žedna i gladna umetnosti, moramo uprkos lošoj slici kulture i još lošijoj prognozi da pronađemo frontove kako da povedemo umetnički rat i izbavimo kulturu iz vlasništva nekih vladajućih slojeva. Neslobodna kultura je sklona da bude narcistička, nacionalistička, fakat, ono što se dešava na sceni ne događa se u stvarnom životu, ali bi se možda i moglo dogoditi, ili da budem posve romantična – možda bi jedna predstava bila toj istoj publici otrežnjavajuća i možda bi, ono što se sada čini potpuno nemoguće, dovela do pobune ili revolucije makar na malom prostoru, u mojoj ili vašoj glavi, u mom poimanju života ili vašem shvatanju i spoznaji da život u iščašenom i devijantnom društvu nije jedni izbor i da postoji mogućnost promene koja se manifestuje kroz lične revolucije.

Kako nas dve dugo dogovaramo ovaj intervju, dogovorile smo da pitanja postavljaju Andraš Urban i Kokan Mladenović.

Urban te prvo pita:

Da li me voliš?

Naravno da ga volim. On to zna.

Drugo je komentar: Važno mi je da se naštimuje na ono čime se bavimo, da ima svoj osećaj i, naravno, svoju umetnost koja može da bude organski deo predstave... Dakle, gde vidiš mesto ljubavi unutar procesa?

Gotovo svi funkcionišemo drugačije, ali nisam srela čoveka u poslu koji je imun na ljubav i na razmenu dobre energije. Sa nekim ljudima funkcionišem sa jako malo priče. Sa Urbanom sam u toj energetskoj prećutnoj razmeni. Naše predstave imaju iste zakonitosti, estetske i energetske principe. Urban veruje u moj ukus i moju muziku i nikada do sada se nije desilo da se ne razumemo. Mislim da je najlepše u procesu kada imate tim ljudi koji razume, kada se desi ta hemija i ushićenje dok stvarate koje je jednako onom kao kad ste zaljubljeni. Često zaboravljamo na tu razmenu, zaboravljamo na uvažavanje prostora i podrazumevamo da će se nešto stvoriti i roditi i a priori biti genijalno. Nikada nije tako... Ljubav je i spoznaja da nešto ne umem tako dobro da uradim, ali da postoje drugi koji to mnogo bolje rade.

Kokan: Irena već dugo nije saradnik nego koautor u tome što radimo. Ume na najbolji mogući način da prepozna ne samo nameru reditelja, nego da intuitivno razume čemu mi to stremimo u teatru, vrlo često su njene numere prečica do konačnog rezultata. Dok još nismo detektovali stil igre, ona to prva shvati i uputi nas u to muzikom. Uz sve to što je ona: sjajna žena i sjajna majka, ona je jedan od najpožrtvovanijih saradnika u teatruza nju ne postoje granice angažmana, rada, jer ona je suštinski umetničko biće posvećeno muzičkoj umetnosti.

Kakav je tvoj doživljaj sveta i muzike unutar sveta? Jer tvoja je muzika autorska i autonoman je deo u kreiranju svetova na sceni.

Moja muzika u pozorištu je već dosta dugo "moja" u smislu da nemam skoro nikakve intervencije na njoj u toku procesa. Svaki vid intervencije je u tehnici. Tome uvek prethodi moj samostalni proces: čitanje teksta, moje skice, promišljanje i komponovanje. Često se dešava da se čitave scene režiraju prema muzici i da je ona gradivni element. Zaista uživam kad čujem dobru muziku u pozorištu, muziku koja nije apsolutna, koja je ištrikana iznutra i ono najvažnije: koja je deo predstave. Nema ničeg poraznijeg u teatru nego kad vidite ili čujete nešto što ne pripada predstavi, nešto što je njen kalemljeni deo. Komponovanje je slično režiji, na neki način kompatibilno i drago mi je kad sarađujemo kao autorski tim i kad smo svi u procesu, kada prosto svi težimo jednom umetničkom izrazu. Moje radno vreme ne prestaje posle probe. Stvaranje je proces koji se dešava čak i u trenutku dok se bavim potpuno drugačijim aktivnostima. Uvek ćete čuti kako tiho pevušim.

foto: siniša trifunović

Kako sebe doživljavaš na sceni? Jer si često na sceni u predstavama.

U jednom trenutku tokom prošle godine imala sam šest igrajućih predstava i počelo je da se podrazumeva da ću, ako pišem muziku, sigurno i ostati u predstavi. Moj prvi glumački izlet je bio u predstavi Otac na službenom putu. Reditelj predstave Oliver Frljić je došao na ideju da me ostavi u predstavi pošto je imala puno songova koji su bili vrlo zahtevni. Tako su svi bili sigurni da će songovi uvek biti dobri i moje prisustvo je bilo neka vrsta garanta da će sve što se tiče muzike funkcionisati. Za mene je bila osvežavajuća stvar da igram na sceni i budem deo predstave u tom, nazovimo, glumačkom sektoru. Zatim sam zaigrala u Kazimiru i Karolini, u režiji Snežane Trišić, gde sam igrala ženu gorilu, Huanitu. Pored toga što sam svirala imala sam i glumački zadatak koji je, može se reći, petominutna glumačka "bravura". Moja Huanita je imala divan svetlucavi kostim, veliki turban, veštačku kiku i veliku bradu. Svako igranje me je beskrajno radovalo, jer me potpuno osvajao taj moj novi "job" i činjenica da ne idem u pozorište da sviram, već da glumim. Tremu nisam imala nikada, a ta vrsta izraza mi je davala jednu vrstu osveženja. Kasnije sam igrala i u Juliju Cezaru u režiji Kokana Mladenovića, u Ostacima u režiji Andreja Nosova…

Kako projiciraš svoju budućnost?

Velika otvorena škola sa prostranim dvorištem, bogatom fonotekom i bibliotekom, studijem za snimanje i vežbanje, sale za razmenu mišljenja i kreacija u kojoj se nastava odvija po temama i po afinitetima polaznika. Ne smemo robovati lošem nastavnom planu, neinventivnim predavačima i još tragičnije studentima koji su preko ove ili one veze upali u takav sistem. Na taj način porađamo i vaspitavamo loše, nestručne i toksične generacije koje rade ono što ne umeju dok ih sistem štiti i obezbeđuje poslove za stalno sa platama koje im ležu na račune čime postaju svakako pravno i birokratski moćniji građani od mene ili nekog sličnog meni koja nema platu za stalno i koja kao slobodan umetnik isključivo živi od onog što stvori. A to što stvaram mora uvek biti na visini zadatka, jer ako "omanem", neću imati (možda) drugu šansu. Sistem takođe te iste nanovo unapređuje i nagrađuje i jedino što mi teško pada je kad me neki mnogo manje sposobni ili nestručni ocenjuju i klasifikuju. To je već stvar morala, vaspitanja i mentalne higijene. Veliki broj umetnika nema mogućnost da predstavi mladima šta su nove tendencije i stremljenja. Sistem u kojem se odvijaju naši životi ne bi podržao novu školu kojoj bi sloboda mišljenja, različitost umetničkog izražavanja i kreacija bili, možda, glavni predmeti. Opet, o takvoj školi maštam, kada me pitaš za budućnost.

Kako bi izgledao plan da izvodiš kompozicije na poeziju Milene Marković po alternativnim prostorima (kad smo kod želja i planova)?

Milena je deo mene… kada bih umela da pišem poeziju, volela bih da pišem tako. Teatar satkan od njenih pesama je moj lični molitvenik. Nadam se da ću uskoro uspeti da izvedem pesme koje sam komponovala na njene stihove. To zahteva lično i umetničko pročišćenje. Pokušavam da budem dostojna njene poezije... (jer mnogi za tim čeznu).


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net