fotografije: marija janković

Intervju, profesor Vladica Cvetković, dopisni član SANU >

Šangajska lista u zemlji plagijata i kupljenih diploma

"Meni je, u stvari, taj medijski aspekt vladavine Aleksandra Vučića gori od svega... Ako su, kako se priča, ovaj način održavanja na vlasti zaista smislili neki mnogo pametni medijski manipulatori, ja im čestitam, uz jedno pitanje: Imaju li oni ikakvu ideju, to jest šta o tome kaže njihov model, na šta će ličiti narod kad i ta vlast prođe? Bojim se da će nas ova vlast unazaditi u pogledu nečega gde nikada nismo bili za pohvalu, a to je potencijal da ikada na ovom prostoru izgradimo jednu normalnu i modernu građansku državu. Taj potencijal, recimo, stoji u vezi s brzinom kojom naučna znanja prodiru u jedno društvo. Konstantno zaglupljivanje, kao osnovni princip svake populističke vlasti, pravi i neguje ksenofobično društvo koje teško prihvata nova znanja, a još ih teže primenjuje"

Nedavno je profesor Vladica Cvetković, u tekstu u dnevnom listu "Danas", pisao o tri zdravorazumska konflikta u srpskom društvu – da li je logično da konstantno očekujemo boljitak u obrazovanju iako je dobro poznato da tu ne postoje reforme koje mogu da dovedu do brzih, dobrih efekata, a da se istovremeno niko ni ne upušta u sistemske promene; zatim, da li je logično da zahtevamo od žena da rađaju, a da smo pritom potpuno nesposobni da rešimo problem porodičnog nasilja; i konačno, je li razumno da relativizujemo zločine koje su Srbi počinili i da verujemo da to neće imati uticaj na moguća buduća zlodela nad srpskom decom?

Nema li preciznijeg opisa mračne strane jednog društva i pokušaja da ono ozdravi od ukazivanja na njegov pogrešan odnos prema obrazovanju, prema zločinima svoje strane i konačno, na nasilje koje se događa sada.

Međutim, kao što je, nažalost, bilo očekivano, profesora Vladicu Cvetkovića, dopisnog člana SANU, redovnog profesora Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, nekadašnjeg dekana tog fakulteta, sačekale su, između ostalog, uvrede, besni anonimni komentatori i psovke narodnog poslanika osuđenog za podsticanje progona, deportacije i prisilno raseljavanje Hrvata. Razgovor počinjemo time.

Sasvim normalni ljudi

Napisali ste u jednom biografskom tekstu: "U vojsku sam otišao 1983. Negotin, pogranična pešadija, komandir čete kapetan Sali Veseli, kasnije oficir UČK, a komandant garnizona major Radislav Krstić, osuđen 2001. godine za genocid u Srebrenici." Strašna rečenica. Kako su vam ti ljudi tada izgledali?

I jedan i drugi su za ono vreme bili ili, da budem precizniji, tada meni izgledali kao sasvim normalni ljudi. Možda ja tada kao mlad nisam sve umeo da vidim, ali mislim da će pre biti da je to bila univerzalna pojava. Da su ljudi poput njih bili nešto posebno, neki izuzeci koji upadljivo odudaraju od drugih, nama se ne bi ni dogodilo ono što nam se dogodilo.

"VREME": Svesni sredine kojoj pripadate i koju kritikujete, verujem da možete da pretpostavite šta vas čeka kada napišete ove redove. Ali se ipak odlučujete da ih objavite. Zašto? Ili da parafraziram jednu rečenicu iz vaše knjige Deset pogleda o visokom obrazovanju u Srbijikoliko u našoj akademskoj zajednici, i društvu uopšte, ima onih koji za dobrobit tog društva nisu spremni da žrtvuju baš ništa? Pa im se najviše isplati da ćute ili da podrže onog koji ima moć...

VLADICA CVETKOVIĆ: Uz profesuru ide odgovornost i to ne samo akademska. Ako ste profesor najvećeg univerziteta u zemlji, osim o nauci i obrazovanju, trebalo bi da promišljate i o svom društvu, a članstvo u SANU, barem kako ja to vidim, donosi i imperativ takvog ponašanja, posebno što su vam kao članu Akademije medijska vrata nešto otvorenija nego drugim profesorima. Naravno, ako se ta privilegija zloupotrebi, šteta može da bude mnogo veća. Dakle, to su osnovni razlozi što pišem društveno angažovane tekstove među kojima su ipak najbrojniji oni o visokom obrazovanju.

Kada govorimo o svrsi mog pisanja, dotičemo se, u stvari, pitanja da li me obeshrabruju negativne reakcije na sadržaj mojih tekstova. Takvih reagovanja je zaista puno, čak i ako uzmemo u obzir da su oni koji se protive uvek aktivniji, a da su istomišljenici po pravilu tiši i da se drže po strani. Nema sumnje da u Srbiji veliki broj ljudi ne misli kao ja o najosetljivijim društvenim problemima. Ali ne daje li upravo to smisao samom pisanju?

Očigledno je da sam u manjini, ali nisam ni sâm i uvek kada pročitam ili čujem da neki meni važni ljudi imaju slične ili iste stavove, ili barem da razmišljaju po istim koordinatama, imam miran san. Pritom ne mislim samo na ljude u Srbiji danas, već na one iz čitavog sveta i iz ranijih vremena. O tome kako se tretiraju problemi svog društva svako može da uči i od Rusoa, ali i od Živka Nikolića, Olivera Stouna, Duška Radovića ili Džemsa Džojsa. Ovaj poslednji je, recimo, bio omrznut od strane nekih Dablinaca jer im je, između ostalog, bio poručio da, ako su već prinuđeni da se opijaju da bi nekako podneli svoje jadne živote, ne moraju zbog toga kod kuće da tuku svoju decu ili barem ne svako veče. Meni su uvek bili uzor ljudi koji se nisu udvarali svom narodu, ali ne znači da ga zbog toga nisu voleli ili da su ga se odricali. Ko sve to vidi drugačije, žao mi ga je, kao i pomenutih Dablinaca.

U Srbiji postoje ljudi koji su uzeli tapiju na patriotizam, a da nama, a očito ni sebi, nisu razjasnili šta ta imenica uistinu znači. Tim neizoštrenim pojmom, kao tupim nožem, ti isti ljudi danas dele Srbiju, dajući sebi pravo da druge nazivaju autošovinistima, pripadnicima druge Srbije, a ponekad i izdajnicima. Po kojem to tumačenju nisam patriota ako smatram da svi Srbi koji su činili zločine moraju da budu kažnjeni, nezavisno od toga kako su problem svojih osumnjičenih za ratne zločine rešili u nama susednim zemljama? Zašto ispada da neko ne voli svoj narod ako mu samo ukazuje na primere u kojima se njegovo sopstveno društvo ponaša netolerantno, necivilizovano, naivno, glupo ili nelogično? Znam da je teško voleti one koji donose loše vesti, ali jedna je stvar da vam se glasnik ne sviđa, a druga da je da ga zbog toga nazovete izdajnikom.

A onda, između jednih i drugih, odnosno mimo jednih i drugih, postoji većina koja ćuti. Mislim sada na akademski svet i sve one koji "gledaju svoja posla". Koja je njihova uloga u ovome što nam se dešava?

Mislim da je ovaj razgovor povezan s njima, kao pokušaj da se razmrdaju. Ja na neki način, iako pišem tekstove, pripadam više njima nego onima koji su angažovani, koji idu prsa u prsa. Trudim se da budem analitičan, ali nisam agresivan, zato verujem da mogu da me čuju upravo oni koji ćute. Jer teško da će biti ozbiljnih promena ako se ne mobilišu oni koji danas i dalje samo pošteno rade svoj posao. A kako ih pokrenuti, gde je to dugme, kako se svi mi pokrećemo, ne znam…

Ne treba biti isključiv, i u tom neangažovanju ili slabom angažovanju nezadovoljnih intelektualaca – jer oni u većini trpe i nisu srećni, verujte to znam – postoje stepenice. Ja, recimo, pišem tekstove, ali neću štrajkovati glađu, s druge strane, neko će potpisati peticiju, ali je nikada neće inicirati, ali ima onih koji iako nisu zadovoljni, a nisu ni glupi ni prestrašeni, čak ni tu peticiju neće potpisati. Teško je raščivijati koji su to sve razlozi i rasplesti taj širok dijapazon izgovora. A izgovora ima puno.

Beogradski univerzitet doživeo je ozbiljan pad na Šangajskoj listi. Kada je bio u prvih 300, nazvali ste to incidentom. Kako vam izgleda, iz ugla pomenutih sistemskih promena, razrešenje u kojem predsednik Vučić najavljuje "budžetsku liniju koja se tiče Šangajske liste"?

Sve što se poslednjih nedelja pisalo i govorilo o Šangajskoj listi samo je još jedan primer zamajavanja i gubljenja dragocenog vremena u visokom obrazovanju. Pre tri godine sam govorio da smo prerano i bez razloga "poleteli", da je tada objavljena pozicija BU između 201. i 300. mesta rezultat sticaja okolnosti, a da je od likovanja neuporedivo važnije da se pristupi rešavanju decenijskih sistemskih problema. Nisam se ni nadao da će to tada neko da sluša, na BU je sve pucalo od ponosa, baš kao da se dogodio pravi sistemski uspeh. Istovremeno je doprinos naučnih radova koleginica i kolega iz naučnih instituta koji pripadaju BU uporno relativizovan, dok su bodovi od visoke citiranosti profesora Radenovića i Kadelburga prihvaćeni kao dar s neba. Sada se akademska zajednica pravi još naivnija i umesto da lepo priznamo kako je ovaj pad, kao i uspeh onomad, ista stvar samo s drugim predznakom, mi dopuštamo još praznije priče, a zatim i totalnu vulgarizaciju u vidu tzv. budžetske linije.

Zapitajmo se prvo u čemu se to proteklih godina očitovala visoka pozicija BU na Šangajskoj listi? Jesmo li za to vreme smogli snage i rešili pitanja plagijata i sumnj ivih diploma, promenili upisnu politiku ili zaustavili odlazak mladih visokoobrazovanih? Naravno da nismo. Nesumnjivo plagirani doktorat Siniše Malog i dalje nema epilog, već odoleva na sramotu našeg najvećeg i najstarijeg univerziteta, a u slučaju nekih drugih političara ne znamo ni da li su ikada kročili na visokoškolsku ustanovu čiju diplomu poseduju. Politika upisa nam je nepromenjena, tako da i dalje proizvodimo najviše onih kojima samo partija može da nađe posao, a mladi i dalje nesmanjenim intenzitetom nastavljaju da napuštaju Srbiju. Jedina (polu)dobra stvar jeste što ni pad na Šangajskoj listi neće na ovo uticati, jer su to nedaće koje imaju druge, nešangajske kontrolne mehanizme i ne zavise od toga na kojoj adresi stanuje nekoliko visokocitiranih srpskih matematičara.

Ili razmotrimo sledeću stvar. Do prošle godine BU je na Šangajskoj listi bio ispred desetine vrhunskih svetskih univerziteta, kakvi su, recimo, Univerzitet u Bajrojtu, Brunel univerzitet ili Univerzitet u Johanesburgu. Svako može da poseti sajtove ovih univerziteta i da vidi broj inostranih studenata doktorskih studija, ERC grantova ili stipendija iz programa "Marija Sklodovska Kiri", kao i druge pokazatelje o kakvim je ustanovama reč. A moja lična procena je, ograničiću se samo na geonauke, da više od polovine naših profesora ne bi bilo ni razmatrano na konkursima za posao na ovim univerzitetima.

Šta nam čini ta slepa usmerenost na rezultat, kada je o obrazovanju reč, bilo da se radi o mestu na rang listi ili rezultatima PISA testiranja?

Isključiva usmerenost na nominalni rezultat nije dobra ni u jednoj delatnosti, a u obrazovanju posebno, ali je pogrešno i ukoliko ignorišemo kriterijume po kojima se vrši procena kvaliteta. Propisani indikatori nisu i ne mogu biti savršeni, ali su korisni za proveru da li smo na dobrom putu. Problem je što naše visoko obrazovanje nije ni na kakvom smislenom reformskom putu, već se nalazi u stanju stihijskog preživljavanja. Taj pravi put sigurno nije pomenuta "budžetska linija" kojom se, istina, BU može nanovo popeti na Šangajskoj listi, ali to bi opet bilo kvazisistemski i bez uticaja na opšti kvalitet visokog obrazovanja. Tačnije, posledice bi mogle da budu i veoma negativne, jer bi ispalo da je za individualne naučne rezultate profesora više zainteresovana vlada Srbije nego fakulteti na kojima su ti isti profesori zaposleni! A mogu samo da zamislim kakav bi cunami od surevnjivosti među profesorima izazvalo plaćanje naučnih radova...

Čitavoj stvari treba prići potpuno drugačije; umesto što sanjamo o elitnom mestu na Šangajskoj listi, treba reformisati BU tako da organizaciono liči na većinu evropskih univerziteta. Samo to.

Odnedavno ste predsednik Akademijskog odbora za visoko obrazovanje SANU. Mislite li da možete nešto da pokrenete i promenite sa te pozicije?

Mesto predsednika Odbora za visoko obrazovanje shvatio sam kao poverenje dobijeno od Izvršnog odbora SANU, pa se u skladu s time i ponašam. Pre svega, nastaviću da pišem, ali će to kao i do sada biti isključivo moje lično mišljenje, a stavove Odbora mogu da navodim samo kada iza toga stoji i odgovarajuća odluka. A posla ima mnogo; jedan od zadataka Odbora jeste ublažavanje međuesnafskih konflikata koji već godinama opterećuju našu akademsku zajednicu. To su trvenja između institutâ i fakultetâ, nesuglasice između istraživača u društveno-humanističkim i onih koji se bave prirodnim i tehničkim naukama i slični problemi. Sve to se prelama kroz najvažnije visokoobrazovne i naučne institucije, pa čak i kroz SANU, ali Akademija mora da pokaže kako da se ova netrpeljivost amortizuje.

Recimo, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, u čijem sam radu učestvovao duže od dve godine, nije uspeo da bude iznad takvih interesnih borbi. Upravo suprotno, čitav rad ovog tela bio je opterećen nastojanjem pojedinaca da se proguraju interesi grupa od kojih su tamo delegirani. Ukazivao sam na to, ali očito nedovoljno jer nije bilo uspeha, moji najvažniji rezultati u Savetu bili su jedna odredba u poslovniku, po kojoj pojedinačno izlaganje ne sme da bude duže od pet minuta i deo člana 5. Osnova za kodeks o akademskom integritetu, koji kaže da akademska čestitost podrazumeva i "realno sagledavanje sebe samog, vlastitog znanja i rezultata".

Gde još vidite slabe tačke našeg visokog obrazovanja i na koji način bi one mogle da se prevaziđu, odnosno da počnu da se prevazilaze?

Samo ću ponoviti stavove koji su u raznim oblicima prisutni u svim mojim tekstovima: 1) osnovna slabost jeste u pogrešnoj selekciji kadrova, 2) najbolji momenat za sistemske promene na tom planu prošao je pre dvadeset godina i 3) prvi naredni povoljan trenutak protiče upravo sada.

Problem loših kadrova je pogubniji na univerzitetima nego u ustanovama koje se bave drugim delatnostima, a za to je odgovorna autonomija univerziteta koja pojačava efekte negativne selekcije. Problem univerzitetskih kadrova u Srbiji se nalazi u poodmaklom stadijumu, zato danas na našim fakultetima radi previše osoba u čijim rukama se neopravdano nalaze ogromne akademske slobode. To su osobe u čijem posedu autonomija univerziteta mutira i postaje lično profesorsko pravo da se predaje šta se želi, a da se ispituje koliko se i o čemu god hoće, da se jednima karijera promoviše a drugima uništava i to isključivo na osnovu ličnog utiska, da se svaka reforma koči a da se loši zakoni podržavaju ukoliko su njima lično korisni i tako dalje.

Mere za bolju kadrovsku budućnost postoje, a najvažnije je da odvojimo izbore od unapređenja. Kandidati bi na izbornim konkursima trebalo da se takmiče s drugim kandidatima, a ne s minimalnim kriterijumima, kako je danas. Da stvar bude bliže ironiji, i to s minimalnim kriterijumima je napredak, jer ni njih do skora nije bilo.

Kuda uopšte ide naše visoko obrazovanje i jesmo li se našli na graničnoj liniji izdržljivosti?

Ako je u našem visokom obrazovanju zaista sve onako kako sam opisao, a jeste, kuda ono može uopšte da ide? Ne znam koliko je srpsko visoko školstvo daleko od linije izdržljivosti, ali znam da je to sistem koji je trenutno nemoguće reformisati. Njega samo s vremena na vreme usmeravaju pojedine interesne grupe sačinjene od pojedinaca kojima je i u ovakvom visokom obrazovanju dobro i koji ne žele nikakve supstancijalne promene. Ovih grupa ima mnogo, nije ih lako ni pobrojati, ali postoje načini da se barem okvirno utvrdi ko u akademskoj zajednici nikada neće biti spreman za ozbiljne reformske promene, za početak treba objaviti primanja svih zaposlenih u državnim visokoobrazovnim ustanovama.

Razgovaramo dosta o obrazovanju i mnoge stvari koje ste spomenuli su vezaneodražavaju se ili se u njima čak krije uzrokrazličitih pojava u društvu. Da počnemo o stanju dijaloga? I, ako idemo tim putem, o stanju slobode govora i medija?

Često gledam televizijski program od pre nekoliko decenija, emisiju Trezor, i tako se potvrđuje ono o čemu mi govori i sopstveno sećanje – da je i u vreme kulta ličnosti i samo jedne nepogrešive partije bilo više pravog društvenog dijaloga. Danas je konkretan i normalan razgovor u medijima retko prisutan, pravih političkih rasprava nema, a prilozi u kojima neki ljudi mirno i staloženo razgovaraju, a vi i iz toga još možete ponešto i da saznate predstavljaju prava medijska iznenađenja. Najviše takvih razgovora ima u emisijama o kuvanju.

Većina dijaloga u medijima svodi se ili na širenje jednoumlja i reprodukciju tuđih reči i misli u svim varijantama ili na neki rijaliti prostakluk. Za vreme ovih letnjih odmora bilo je nešto bolje jer smo imali jedan rijaliti program manje, a to je Narodna skupština.

A opisano jadno stanje u srpskim medijima i u srpskom društvu uopšte predstavlja i direktan odraz činjenice da među političarima nema normalne komunikacije.

Pa kako vam onda trenutno izgleda ovaj dijalog vlasti i opozicije?

Razgovore koji su se nedavno dogodili svakako ne bih nazvao pravim dijalogom.

Iako mislim da je reč o recipročnoj ekskomunikaciji u kojoj ima obostranih grešaka, nema sumnje da je za odsustvo dijaloga prvenstveno odgovorna vlast. Stranka na vlasti mora da učini ustupak, jer ona poseduje sve poluge moći i svu kontrolu ne samo nad distribucijom već često i nad kreiranjem informacija, a u takvoj situaciji nema fer političke borbe. Za sve nas bi najbolje bilo kada bi se vladajuća stranka sama, odnosno pod "mekom" prinudom, odrekla ovog ekstremno privilegovanog medijskog položaja. Lošija opcija, opet po sve nas, biće ako naprednjaci tvrdoglavo nastave ovako da vladaju i tako sačekaju neku "tvrđu" prinudu za upristojavanje medija, odakle god bi ta prisila mogla da dođe.

S druge strane, opozicija je morala od samog početka da insistira na slobodi medija i to pre i iznad svih drugih pitanja. Znam da je problem medija uvek pominjan, ali često je to bilo uzgred, a ovakvo nasilje nad zdravim razumom u svrhu vladanja nismo imali ni devedesetih. A opozicija je krenula s razuđenim napadima, od spleta sa mafijom do gondole, što se u ovoj državi i pri ovoj vlasti odbija kao o zid, a istovremeno nema potencijal da razmrda one koji ćute. Ponavljam, fokus bi trebalo da bude na ovom mentalnom nasilju. Jer, dok se to ne promeni, ne može se dopreti do velike većine onih koji su de facto u šaci vlasti baš zbog te kontrole medija.

Ne kažem da nije bilo važno koliko košta novogodišnja rasveta ili da li se u Beogradu gradi ovo umesto onoga ili obratno, ali mislim da je najpogubnije to što smo svi dozvolili da toliko dugo nema direktnog razgovora između vrha vlasti i opozicije. Umesto toga, "politički dijalog" je proteklih godina izgledao tako što opozicija postavi pitanje na N1, a onda uslede rafalne reakcije vlasti, ne nužno i odgovori, na svim drugim televizijama, plus svakodnevno urlanje s naslovnih strana tabloida; i tako u krug.

Meni je, u stvari, taj medijski aspekt vladavine Aleksandra Vučića gori od svega. Ja se njegovom diktaturom ne bavim na istraživački način, što oni koji su danas u opoziciji verovatno čine, pa na toj osnovi iznose optužbe za sve i svašta na njegov račun i račun njegovih najbližih saradnika. U velikom broju tih napada lično ne mogu da učestvujem, jer, kao što rekoh, nemam uvid u to šta je zaista kupio on, šta njegov brat, a šta je još ostalo da kupe kum i kuma, ali ono što jasno vidim i za šta mi nije potrebno sufliranje iz opozicije jeste da je mehanizam kojim on već godinama vlada sociopsihološki destruktivan. Toliki stepen podilaženja glasačima uz istovremeno ponižavanje i njih i samog sebe i tolika količina smišljenog ukrštanja laži i istine, nasilja nad elementarnom logikom i unutarnjih protivurečnosti čak i u susednim rečenicama, pa uz to još i teatralno izjašnjavanje o svemu i svačemu s povremenom kuknjavom kao da je reč o najobespravljenijem učesniku političkog života u Srbiji – sve bi nam to izgledalo nemoguće i nepodnošljivo, da nismo baš sve to i videli i podneli. Ako su, kako se priča, ovaj način održavanja na vlasti zaista smislili neki mnogo pametni medijski manipulatori, ja im čestitam, uz jedno pitanje: imaju li oni ikakvu ideju, to jest šta o tome kaže njihov model, na šta će ličiti narod kad i ta vlast prođe?

Bojim se da će nas ova vlast unazaditi u pogledu nečega gde nikada nismo bili za pohvalu, a to je potencijal da ikada na ovom prostoru izgradimo jednu normalnu i modernu građansku državu. Taj potencijal, recimo, stoji u vezi s brzinom kojom naučna znanja prodiru u jedno društvo. Konstantno zaglupljivanje, kao osnovni princip svake populističke vlasti, pravi i neguje ksenofobično društvo koje teško prihvata nova znanja, a još ih teže primenjuje. Nesrazmerno veliki broj ljudi u Srbiji danas misli da njihova deca mogu da postanu homoseksualci ako se budu družili s takvim osobama ili da se prebijanjem učesnika gej parada čuvaju porodične vrednosti. Iz identičnog egzistencijalnog straha podgrejanog neobrazovanošću i neznanjem ljudi su nekada spaljivali žene jer su mislili da su opasne i da im rade o glavi.

Ja razumem da su Vučiću za održanje na vlasti potrebni televizija kao što je Pink, novine poput "Informera", ali bi trebalo i da se barem zapita koliko se njihovim radom kultiviše primitivno i agresivno ponašanje i to u svim slojevima društva. Da li je po opšte obrazovanje ovog naroda nevažno to što su nam danas kiosci dekorisani najsramnijim novinama od Dimitrija Davidovića naovamo? Neko je morao tim velikim, pretpostavljam i skupim, savetnicima za kontrolu javnog mišljenja da saopšti da su takvi preparati kontraindikovani za srpsko društvo.

Veliki problem je i u tome što se visokim obrazovanjem ne može izbalansirati ovo intelektualno upropašćivanje naroda. Mi i dalje kaskamo za evropskim prosekom po broju visokoobrazovanih i to u svim starosnim kategorijama, a imamo i problema i sa dostupnošću visokom obrazovanju. Naime, istraživanja pokazuju da nam preti intelektualna reciklaža, deca čiji roditelji nisu završili srednju školu imaju pet puta manje šanse da dođu do univerzitetske diplome od dece čiji su roditelji maturirali, a čak 18 puta manje šanse od onih čiji su roditelji visokoobrazovani.

Da li o ovome razgovarate sa studentima i, ako razgovarate, kako ono reaguju na to?

Pored stručnih predmeta (postanak i starost stena na Zemlji) studentima držim i nastavu iz organizovanja naučnog rada i u okviru tog kursa pokušavam da tematizujem i neke društvene probleme. Ponekad mi se učine zainteresovanima, pa se zanesem, onda im dajem neke, za mene najdragocenije preporuke: da tuđe reči nikada ne uzimaju zdravo za gotovo i da uvek i u sve sumnjaju, ali i da svog sagovornika ne smatraju budalom, barem dok se kao takav ne dokaže, da nauče da kod sebe samih prepoznaju kada im interesi nadvladaju logiku, i tako dalje... Opet, kad vidim da zevaju i da jedva čekaju da se predavanje završi, ja najpre probam da ih razumem, obično mi uspe, pa ih pustim.

Nedovoljno razumevanje mladih postoji oduvek. Kada je reč o našem komunističkom vremenu, to je najbolje, jednom jedinom rečenicom, iskazao naš veliki, nedavno preminuli scenarista Gordan Mihić: "Tuđ hleb jede, a hoće moj svet da menja!" Ta briljantna rečenica pokazuje ne samo tadašnji odnos starih prema mladima, već i ko su ti mladi tada bili, da su oni zaista hteli da promene svet. Ako pravimo paralele s tim vremenom, danas ja vidim mnogo sličnosti s tadašnjom komunističkom omladinom, ali ne vidim nijedan hipi pokret, niti bilo šta što bi bilo mladalačka subverzivnost, ali na masovnom nivou.

Čini mi se da su mladi danas manje aktivni i manje organizovani, kao da osećaju da nemaju vremena da se bave promenom sveta u kojem žive, radije bi samo promenili mesto.

Opet, verujem i da isključivo odgovornost imaju odrasli. Na mlade ništa tako jako ne utiče kao to kako se nose s poniženjem svojih roditelja. U Nemačkoj se suočavanje sa zločinima intenzivno reflektovalo na mlade, oni su postavljali ono poznato pitanje "Šta si radio u ratu, tata?". Svako vreme ima svoju refleksiju. Kako se današnji mladi nose sa onim šta su činili njihovi roditelji devedesetih, s njihovim poniženjima, utiče na ono šta su u stanju da urade danas, kakva pitanja postavljaju, protiv čega se bune ili o čemu ćute…


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net