ilustracija: donkeyhotey
100 MILIJARDI GORE-DOLE: Dejvid i Čarls Koh

SAD – Saga o braći Koh >

Kohtopod

Priča o Čarlsu i Dejvidu Kohu osvetljava kontroverze između korporacija i države, korporacija i duboke države, preduzimača i bankara, konzervativaca i liberala, republikanaca i demokrata. To je priča o tome kako pohlepa ne haje za ideologiju i pravdu i kako se novcem stvara pogled na svet

Nedavno preminulog Dejvida Koha, industrijalca teškog 50,5 milijardi dolara, koji je u dobrotvorne svrhe potrošio 1,3 milijarde dolara, "Njujork tajms" je nazivao "filantropom na pravom mestu s pravim ljudima".

Govoreći o svojoj filantropiji, Dejvid Koh je u jednom intervjuu za "Volstrit džornal" opisao sebe izrazom sugar daddy koji u principu označava bogatog čoveka koji izdržava mladu ljubavnicu, mada o sebi očito nije tako mislio, jer kaže da smatra svojom "moralnom obavezom" da novac donira izvanrednim institucijama da bi svet učinio boljim mestom, a ne da ga upotrebi za kupovinu veće kuće, ili slike u vrednosti od 150 miliona dolara.

Dejvid Koh je dao velike sume novca za istraživanje raka i za balet. Naravno, postoji i određeni element ličnog interesovanja za ove donacije: sam Koh bolovao je od raka prostate, koji je dijagnostikovan 1992, i uživao je u baletu, piše "Gardijan". Dejvid Koh je donirao velike sume za istraživanje raka Memorijalnom centru za rak na Menhetnu, Tehnološkom institutu Masačusets u Kembridžu, Kancer centru u Hjustonu itd.

Nacionalnom muzeju prirodne istorije Smitsonijan donirao je 15 miliona dolara, pa je krilo od 5000 kvadratnih metara posvećeno ljudskoj evoluciji dobilo njegovo ime, kao što je i Državno pozorište Njujorka u Linkoln centru nakon njegove donacije preimenovano u Pozorište Dejvid H. Koh Njujork. Od Smitsonijan muzeja do univerziteta vidljivo je da je donatorstvo deo američkog kulturnog modela.

Magazin "Nejšen", međutim, u jednom eseju donatorstvo braće Koh opisuje kao toksično, pošto ga oni koriste da legitimizuju nejednakost, kao što su to činili i čelični magnat Endrju Karnedži, koji je u svom eseju o bogatstvu (Wealth, 1889) tvrdio da je nejednakost dobra ako su bogati spremni da vrate naciji deo bogatstva, ili industrijalac Džon D. Rokfeler, osnivač dinastije, koji je pokušao da priguši kritiku nejednakosti postavljajući se kao dobročinitelji javnog dobra, ili kao što to danas čini kao Džef Bezos (amazon.com).

Čarls i Dejvid Koh su slavljeni na američkoj desnici zbog njihovog konzervativizma, a demokrate su ih demonizovale kao mračnu konspirativnu silu i otelotvorenje koruptivne uloge korporativnog novca. Kritičari zato mrežu organizacije pod njihovim uticajem nazivaju "Kohtopod".


NAFTAŠI PRVE PETOLETKE

Braća Koh su finansirali pokret Čajanka, desno krilo republikanaca, čiji revolucionari mrze socijalizam i socijaliste gotovo kao antihriste, što je smešno zbog njihove male prljave tajne – za novac koji do njih dolazi mogu da zahvale postojbini antihrista, bezbožničkoj imperiji SSSR.

Tako na alternativnoj platformi Exiled piše rusko-američki istraživački novinar, bivši urednik moskovskog satiričnog lista The eXile Jaša Levin, koji za sebe kaže da zna dosta o sovjetskoj propaloj utopiji i ruskim oligarsima. On je napisao i kratku biografiju braće Koh koja je izdata u SAD.

Prema ruskom onlajn magazinu za trgovinu i naftnu industriju oilru.com u vreme Staljinove Prve petoletke tridesetih godina prošlog veka, za industrijalizaciju SSSR povećavanje naftnih kapaciteta je bilo veoma važno. A prema američkim hronikama, naftna industrija u SSSR je bila u totalnom neredu. Oprema koju su izgradile zapadne inženjerske firme je propadala ili nije radila. Zapadni inženjeri su optuživani za špijunažu ili sabotaže. Sovjetski radnici za koje se sumnjalo da su se sukobljavali sa strancima jednostavno bi bili odvedeni na streljanje. O toj atmosferi govori jedan sovjetski vic iz kasnijeg doba, kojim se opisuje kako je Staljin nešto pre kraja Drugog svetskog rata tražio da narodni komesar naftne industrije SSSR Nikolaj Bajbakov požuri s otkrivanjem novih naftnih polja. Bajbakov je tvrdio da je to nemoguće, na šta je drug Staljin rekao: "Biće nafte, biće Bajbakova, ako ne bude nafte, neće biti ni Bajbakova!"

U to vreme je kompanija Winkler-Koch Eng. Co patentirala svoju tehnologiju prerade nafte (takozvani kreking, razbijanje velikih ugljovodoničnih molekula) koja je bila jednostavnija, jeftinija i efikasnija od prethodnih. Kompanija Universal Oil Products, u kojoj je bio zaposlen pre osnivanja sopstvene firme, zbog toga je Frederika Koha tužila za "pirateriju", da je preuzeo i uz male prepravke primenio njen patent. I drugi moćni konkurenti bili su ujedinjeni u neku vrstu kluba tužilaca.

Za sovjetski Azneft to nije bilo naročito važno, osim potencijalnih problema sa patentima u slučaju obnove diplomatskih odnosa koje je Amerika prekinula sa Sovjetskim Savezom dvanaest godina ranije.

Nepostojanje "brenda", parnice, iznenadni pad berze 1929. i Velika depresija činili su da je tehnologija Winkler-Koch koštala daleko manje od tehnologija prerade nafte tada dostupnih na tržištu, tadašnjih američkih kompanija Cross i Dubbs, a naročito britanskog Vickersa čije su se 1928. u SSSR izgrađene rafinerije zbog nečega kvarile.

U Vičiti, u Kanzasu, kompanija Winkler-Koch je 1929. ugostila delegaciju sovjetskih planera sa kojima je potpisala ugovor u iznosu od pet miliona dolara za izgradnju 15 rafinerija u Sovjetskom Savezu. Tada se za 500 dolara mogao kupiti osnovni model Fordovih automobila.

Kompanija Winkler-Koch je prvo 1930. pokrenula Tuapsinsku rafineriju u Krasnodarskom kraju. Zadovoljivši sovjetske klijente, dobijala je nove poslove: 1931. godine je u Bakuu izgradila još dva postrojenja, pa još dva u Batumiju, pa još šest u Groznom, kapaciteta 900.000 tona godišnje, pa godine 1932. rafinerija u Jaroslavlju...

Trideset godina kasnije u pamfletu o pogledu biznismena na komunizam (A Businessman Looks At Communism, 1961) Frederik Koh je pisao kako ga je o "komunističkoj zaveri radi preuzimanja Amerike" podučio tvrdokorni komunista, učesnik revolucije 1905. koji je dvanaest godina proveo u SAD uglavnom u zatvorima, Džerom Livšic. On se 1917. vratio u Rusiju, a tridesetih godina Fredu Kohu bio dodeljen kao pratnja prilikom obilaska raznih instalacija.

Kada ga je jednom u Tbilisiju Fred izvukao ispod prevrnutog automobila, taj Džerom Livšic je navodno pitao Freda zašto mu je spasao život kad su njih dvojica klasni neprijatelji. Rekao je da on njega ne bi spasao, ali da će, kad dođe do prevrata u Americi, on spasti Fredov život, mada je spreman da sopstvenim rukama zadavi rođenu majku ako se ona nađe na putu revolucije.


ANTIKOMUNISTIČKA TRANSFORMACIJA

Livšic je streljan 1930. Predsednik velikog sovjetskog koncerna za naftu u Bakuu Barinov, koji je Frederika Koha ubedio da je bezbedno da dođe u Baku, bio je već streljan kada je stigao, pričao je početkom šezdesetih godina Frederik Koh.

Fred Koh je mnogo mrzeo komuniste, ali je iz nekih razloga to čuvao za sebe sve do poznih pedesetih (možda zato što je još uvek radio za SSSR), a onda okrenuo list po povratku iz SSSR 1956, piše Levin citirajući izveštaj agencije AP da je Fred Koh bio među jedanaest istaknutih stanovnika Vičite u Kanzasu koji je avionom otišao u Moskvu "u nastojanju da uveri ruski narod da sovjetska propaganda o kapitalistima nije istinita", što, po Levinu, zvuči kao savršen paravan za poslovno putovanje. "Nije jasno šta je tamo radio — možda nije dobio ono što je očekivao, a možda su ga prevarili za neki novac", piše Levin.

Stari Koh je u to vreme grmeo da "crveni" ruše američke univerzitete, crkve, političke stranke, medije, sindikate, a "prokomunistički" Vrhovni sud i svaku granu vlasti. Tvrdio je da će se Afroamerikanci uključiti u "začarani rasni rat". "Možda ne želite da budete kontroverzni i da se umešate u antikomunističku bitku, ali nećete biti mnogo kontroverzni kad budete ležali u jarku s metkom u lobanji", govorio je u Ženskom republikanskom klubu 1961. ponavljajući retoriku senatora iz Viskonsina Džozefa Makartija, koji je pedesetih godina optuživao službenike u Stejt departmentu, veterane, dramaturge, glumce, čak i predsednika Harija S. Trumana i demokrate da su u savezu sa komunistima.

Predsednica Centra za medije i demokratiju Liza Grejvs piše da se u kući Frederika Koha sastajao ogranak Antikomunističkog društva "Džon Birč", koje je ime dobilo po baptističkom svešteniku u američkoj vojsci koga su u Kini 1945. ubili komunisti.

To ekstremno desno društvo, čije je osnivanje inicirao biznismen iz Severne Karoline Džon Velč, širilo je propagandu da zli socijalizam preuzima Ameriku preko sindikata, Jevreja, homoseksualaca, Kenedija i čak Dvajta Ajzenhauera.


MRAČNI NOVAC

Frederik je ostavio biznis četvorici sinova Čarlsu, Dejvidu, Frederiku junioru i Bilu, uz amanet da ne prodaju porodičnu firmu, da se ne zadužuju i da ne veruju komunistima. Čarls je preuzeo porodični biznis nakon što su on i Dejvid 1983. isplatili Frederika i Bila (za milijardu dolara, kako piše "Tajm", uz dugo suđenje koje je u javnosti bacilo malo svetla na razgranat porodični posao).

Magazin "Nejšen" piše da se Čarls u početku držao očeve "Džon Birč politike", ali da se od šezdesetih godina pomerao ka skoro anarhističkom libertarijanstvu, koje se od američkog liberalizma valjda najviše razlikuje po težnji da se maksimalno redukuje uloga države. Čarls Koh je u svojoj knjizi Nauka o uspehu (Science of Success) citirao austrijskog ekonomistu klasične liberalne škole Ludviga fon Misisa, inače nekad savetnik austrijskog kancelara Engelbarta Dolfusa, koji je bio osnivač austrofašističke staleške države, pa socijaldemokrata, pa je izbegao u Švajcarsku, da bi 1940. uz stipendiju Rokfeler fondacije prešao u SAD. Drugi pominju da su Kohovi inspirisani konceptom austrijskog liberalnog ekonomiste i kritičara kolektivizma Rudolfa Hajeka koji je bio Misisov student.

Dok su javni "advokati" zamerali kritičarima što braću Koh optužuju za postupke njihovog oca, levičarski kritičari su ukazivali na to da veza pokreta Partije čaja i opsenog bogatstva familije Koh potiče još od Frederika C. Koha. U knjizi o tamnom novcu i skrivenoj istoriji milijardera i njihovom uticaju na radikalnu desnicu (Dark Money: The Hidden History Of The Billionaires Behind The Rise Of The Radical Right) novinarka "Njujorkera" Džejn Mejer je 2016. ukazivala da je osnivač dinastije Koh 1933. gradio rafineriju i u Trećem rajhu blizu Hamburga, i to na ličnu Hitlerovu molbu.

Kako piše "Čikago tribjun", izvršni direktor Koh industrije Dejv Robertson je to otkriće saradnje sa nacistima nazvao najnižim oblikom novinarstva. Naglasio je da je kompanija Winkler-Koch radila na stotinama drugih međunarodnih projekata u devet zemalja. Drugi će podsetiti da su u to vreme u nacističkoj Nemačkoj poslovale mnoge američke kompanije, kao što su Coca-Cola, IBM ili General Motors, a da je automobilske i traktorske fabrike i u nacističkoj Nemačkoj i u SSSR gradio i Henri Ford, osnivač kompanije Ford Motor i autor antisemitskog pamfleta Međunarodni Jevrejin (The International Jew).

Na to su kao utuk na utuk našli da je Fred Koh ne samo sarađivao s nacistima, već da je u jednom pismu prijatelju iz 1938. tvrdio da su Nemačka, Italija i Japan jedine zemlje na svetu vredne pažnje, jednostavno zato što rade i to teško, "... a da nacistička Nemačka predstavlja alternativu hranjenju na javnom koritu Nju dila". Taj bogati naftaš je unajmio nacističku guvernantu da podiže njegove sinove. Dala je otkaz da bi sa svojim firerom mogla da proslavlja nemački napad na Francusku.


"GREŠKA" ZVANA OBAMA

Neki hroničari zapažaju da braća Koh u političkoj areni nisu svemoćna. Dejvid Koh se, na primer, osamdesetih godina prošlog veka kandidovao za potpredsednika na listi Libertarijanske stranke koja je dobila samo 1 odsto glasova. Tvrdi se da su izvukli pouke iz poraza kada je na predsedničkim izborima 2012. godine pobedio Barak Obama – uprkos tome što su uložili desetine miliona dolara u kampanju republikanca Mita Romnija. Podržali su i Džordža Buša mlađeg, pa se razočarali. Odbili su da 2016. podrže Donalda Trampa, čiji su izbor ipak pomogle organizacije koje su finansirali. On je 2018. tvitovao da mu nije potreban novac "tih globalista". Uz napade na "komuniste", "kolektiviste" ili "socijaliste", Kohovi su mnogo uložili u borbu protiv reforme zdravstvene zaštite predsednika Obame, a i podržavali su političare koji su se zalagali za oštre antiimigrantske zakone. Finansirali su inicijativu "Pravo na rad" radi ograničavanja sindikalnih ugovora, u čemu su, kako piše "Gardijan", radikalniji i od samog Miltona Fridmana iz Čikaške neoliberalne škole.

Razvili su široku mrežu za podsticanje konzervativnih kandidata na federalnom i nacionalnom nivou. Obaminu administraciju su potkopavali, a u njenom mandatu su udvostručili svoje bogatstvo, dok su plate većine Amerikanaca stagnirale. Kompanija Koch Industries je sedamdesetih godina uvećala svoju proizvodnju četrnaest puta, neki smatraju zahvaljujući poskupljenju nafte. Kontrolisala je više od deset hiljada naftovoda, cisterne, podvodne terminale i barže, razvila proizvodnju asfalta, kao ajkula gutala firme i širila delatnost na proizvodnju hrane, papira, hemikalija, sistema za prečišćavanje vode itd.

Optuživana je da je u 97 slučajeva imala probleme s ekološkim zakonima, da je krala naftu iz indijanskih rezervata, da je u više od 300 slučajeva došlo do izlivanja njene nafte tokom devedesetih godina, da je prekoračivala granice kancerogenog benzena, da je tokom krize dvehiljaditih lobirala u korist modernizacije fjučersa, što je koristilo kompaniji neograničene spekulacije u trgovini energetskim proizvodima, a dovelo do skandala s bankrotom naftne korporacije Enron, te da je tokom krize 2008. manipulisala sa cenama nafte.


PROTIV RATA U IRAKU

"Boston gloub" je odluku familije Koh da zajedno sa Džordžom Sorosom, donatorom sa suprotne strane političkog spektra, finansira program instituta Quincy za okončanje beskrajnog američkog rata u Iraku i Avganistanu nazvao "jednim od najvažnijih partnerstava u modernoj američkoj političkoj istoriji". "Vašington post" je kao neki eho "duboke države" osporavao floskulu o beskrajnom ratu kao hiperbolu o povremenim policijskim akcijama ili antiterorističkim operacijama koja zamagljuje ulogu američkih neprijatelja: "A šta tačno rade Rusi u Ukrajini i Siriji? Ili Iranci u Iraku, Jemeni u Siriji? Ili Venecuelanci protiv sopstvenog naroda? Za šta se Kina priprema svojom izgradnjom militarizovanih veštačkih ostrva u Južnom kineskom moru, ili mahanjem sabljama prema Tajvanu?"

Drugi kritičari braće Koh ukazuju da je uprkos antiratnoj retorici kompanija Koch Industries od 1996. do 1999. pokupila oko 85 miliona dolara na osnovu ugovora o snabdevanju Ministarstva odbrane gorivom, a od 2000. do 2004. godine milione dolara godišnje na osnovu ugovora o snabdevanju Departmana za odbranu gorivom, hemikalijama, hranom, zalihama papira ili sistemima za prečišćavanje vode.


USMERENE DONACIJE

Džejn Mejer nalazi kako su braća Koh počela da se distanciraju od glavne politike, ali da kroz brojne organizacije propagiraju svoj pogled na svet. Kohovi daju oko 527 miliona dolara godišnje na obrazovanje, uz jaku kontrolu kome ide novac, ali ne i kakva će se istraživanja njime finansirati, kažu kritičari.

Džejn Mejer uzgred pominje i da su Barak Obama i Klintonovi takođe dobili značajnu finansijsku potporu titana s Vol strita, pa ukazuje i na Džordža Sorosa koji je podržao mnoge liberalne ciljeve, ali nalazi da konzervativci troše mnogo više da bi uticali na politički proces i da su više tajnoviti.

Liberalni "Fajnenšel tajms" u prikazu knjige Dark money namršteno konstatuje da Džejn Mejer sugeriše kako braća Koh propagiraju ideje slobodnog tržišta kako bi to pomoglo njihovom poslovanju, ali da bi svakako bilo perverzno očekivati da vode kampanju protiv vlastitih interesa.

foto: tony webster"KLIMATSKE PROMENE SU LAŽ": Rafinerija u sklopu Koh industrije u Minesoti

"Njujorker" pak citira ekonomskog novinara Kristofera Leonarda koji u publikaciji "Kohlend: tajna istorija Kohove industrije i korporativne moći" (Kochland: The Secret History of Koch Industries and Corporate Power in America) pokazuje kako braća Koh iza scene ostvaruju izuzetan uticaj na širenje sumnje u istinitost naučnih dokaza o klimatskim promenama i da su, prema organizaciji Grinpis, tri puta prevazišli ulaganje korporacije Exxon Mobil u "mašineriju za negiranje klimatskih promena".

"Gardijan" konstatuje da braća Koh tvrde da je "slobodno tržište" najbolji način za unapređenje ljudskog prosperiteta i za zaštitu prava privatne svojine, ali da je to prevara. U stvari, jedina prava privatnog vlasništva do kojih im je bilo stalo jesu njihova sopstvena. Ništa ne može biti destruktivnije za privatno vlasništvo od klimatskih promena koje prete stvaranjem desetina miliona klimatskih izbeglica širom sveta. To su ljudi koji će izgubiti sve što imaju. Ako bi se poštovala vlasnička prava, kompanije koje poput Koch Industries uništavaju klimu, dugovale bi bogatstvo za nadoknadu štete svojim žrtvama, piše "Gardijan".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net