Srbi i Albanci >

Između dva peškira

Kako bi bilo kad bi bilo? Puna normalizacija odnosa i istorijski dogovor između dva naroda? Mnogo toga se pričalo o Srbima i Albancima, ali odnosi ostaju tenzični. Važno je da dođe do dogovora kako bi se život na Balkanu rasteretio konflikta. Bio sam svestan da je moguće da jedna fotografija izaziva negativne reakcije, ali nisam očekivao da će jedna slika izazvati lavinu njih i da će većina medija pisati o tome. Da li su stvarno odnosi kao u igri "između dve vatre"

Mogao bih raditi i kao turistički vodič. Ko me zna, zove i pita. Mnogi žele da znaju gde je najlepše u Albaniji, da potvrde iskaze prijatelja koji su tamo već bili i da dobiju još nešto. Kako: kolima, avionom ili busom? To su pitanja koja dobijam stalno od raznih prijatelja, Srba koji nemaju predrasude, a željni su saznanja. Čuli su da je jeftino, lepo, još uvek divlje plaže i dobra hrana. Svi znaju da je jedna glumica iz Beograda otvorila restoran u južnom gradu Sarandi, "na pjenu od Jonskog mora". Bio sam i ja tamo kod Srba koji su kupili apartmane, pa ih izdaju turistima. Prelep deo, plaža na par metara, veliki parking i terase sa pogledom na more. Poslednje dve godine, kaže statistika, ulazak građana sa srpskim pasošem u Albaniju raste. Prošle godine je procenjeno da ih je bilo oko 18 hiljada. Tu negde se kreću cifre. Znam više ljudi iz Beograda koji su tamo bili ove godine. Neki su zvali da im nađem smeštaj, a drugi da im kažem gde je bolje, u skladu sa njihovim potrebama. Neki od njih su išli preko Kosova kolima na auto-put sve do mora. Neki od njih su bili i sa mnom i u Albaniji i na Kosovu.


REGISTARSKE TABLICE

Naravno, idući tim putevima, srpske tablice ne mogu da ostanu nezapažene. Čak i na putevima gde ih nisam očekivao, video sam više njih, nekad i po nekoliko na dan. "Evo novosadske tablice…", pa zatim "niške…", "Kraljevo…", i tome slično. Takođe se jako često dešava da po Beogradu vidim minibuse, autobuse, kola sa albanskim tablicama. Tu ne fale ni ljudi sa Kosova sa "KS" ili nekad "proba" tablicama. Beograd–Priština–Beograd pređu oko šest autobusa dnevno. Srbi i Albanci se zajedno klackaju i iz drugih gradova i život teče.

Tako je bilo i ovog leta. Nakon par godina sam odlučio da idem ponovo na primorje u divan predeo, u Drimades, preko puta Krfa. Video sam srpske tablice, a i neki ljudi iz Srbije bili su sa mnom. Ljudima je drago i raspituju se jedni o drugima. Ono "ali" je pitanje: "A je l’ smem ja u Beograd, a je l’ smem ja u Tiranu...?" Strah, netrpeljivost i nedostatak informacija zamenjuju svaki drugi osećaj kada se sva ova mesta spominju. Kao da su pakao, ne daj bože.

Sedeo sam u nekom kafiću kada mi je stiglo par slika. Peškir kupljen u Albaniji upotpunio je kolekciju peškira iz regiona osobe iz mog društva. Neko skuplja magnete za frižider, neko šoljice ili druge rekvizite. Za neke je putovanje specijalni trenutak i ne gledaju to kroz bilo kakvu mržnju.

Ja sam mislio da nije najbolja ideja, ali osoba je insistirala da niko neće da reaguje. "Šeruj ako želiš…", glasila je poruka. Mislio sam da ne može biti shvaćeno kao provokacija ako su na slici peškiri u bojama dve zastave. Podelio sam na društvenim mrežama sliku sa peškirima Srbije i Albanije misleći da je normalizacija ono što ciljamo, a ove boje peškira se vide zajedno u "relaks" varijanti. Video sam da je neki medij iz Albanije preneo prvi, pa od njih mediji sa Kosova, onda Srbija i na kraju – ceo region. Ta dva peškira su izazvala lavinu komentara i pretnji, ali i deljenje ličnih iskustava. Neko je pričao o svojim iskustvima tokom sličnih putovanja, neko je šerovao sliku sa srpskom zastavom ispred pravoslavne crkve u centru Tirane, neki su pitali da li to sme u Prištini i Tirani, a nekima se nije svidelo što zastave stoje zajedno. Neki su mi čak pretili batinama. Većina je pisala da sam ja otišao sa peškirima na bazen, a da me nisu ni pitali odakle je slika i svašta su dodavali.


TEŠKO, ALI NE I NEPREMOSTIVO

Prošlost između Srba i Albanaca je poznata generalno, detalji samo daju potpuniju sliku. Prošlost mora da se otvara polako, i ako je loša da se osuđuje. Ne želim da dodam mnogo iz tog vremena, političkih odnosa, zastoja dijaloga, političkih ratova, tenzija, blokada, taksi, svađa i ideja za rešenje. Nakon svega je nastala samo konfuzija, i Evropska unija nije uspela da napravi veliki pomak. Istorija uopšte, pa i ratova, mnogo nam se razlikuje po načinu na koji nas "boli uvo" za nju, a i svako ima svoju istinu. Imam i ja lične ispovesti koje nisam često navodio, izgubljene ljude, ubijene, sećanja i loša iskustva. Ali to me nikad nije sprečilo da verujem da nešto drugo mora da se proba. Tako sam i krenuo pre skoro 13 godina za Beograd, mesto gde su mi svi rekli da nikako i nikad ne idem. Da nisam to uradio, ne bih upoznao gomilu sveta i prijatelja, propustio mnogo značajnih životnih događaja, ne bih upoznao samog sebe u drugoj varijanti. Je li moguće da ti Srbin bude drug ili ima li i tamo negde onih koji su ljudi? Ima ih i te kako. Mi samo mislimo da je sve nemoguće i blokiramo sebe od saznanja. Mnogi umetnici iz Srbije dobijali su nagrade na Kosovu. Srpski pevači imali su performanse po Tirani, dobijali ključeve grada kao počasni građani, pa je Zdravo Čolić napunio dvorane i popio kafu u kafiću "Zdravko". Takođe su se neki slikali samo sa srpskom zastavom ispred pravoslavne katedrale. Pa šta sad? Mi svi mislimo da smo iznad nekih drugih i ne želimo preneti ni ono dobro što postoji kod tih drugih. Koliko je značajno što srpski fudbaleri igraju u albanskim klubovima širom Albanije i ljudi i dalje navijaju za njihove boje? Verujem da je lepo znati i neke druge stvari osim politike i, ako su dobre, uživati u njima. Kulirajte, ljudi! Nemojte uvek nabijati na nos svakome ko pokušava da nas izvadi iz ove pećine.

Neki najkritičniji komentari koje imam na društvenim mrežama dolaze uvek preko dva čoveka, Albanca i Srbina koji žive u inostranstvu, i možda je lakše reći da ti ne treba ništa dok živiš, recimo, u Amsterdamu. Svakako, tamo nam se mali Vuk i Uka bolje sporazumevaju, ali na drugim jezicima. Tako napredujemo svi brzo ka emigraciji dok je nekakva ideja nemogućih rešenja uvek kao smak sveta. Da li nam treba još decenija i vekova da razumemo da smo svi mi samo ljudi koji treba da razmene iskustva i da omoguće otvaranje puta progresu, ili se još gledamo kao da smo u prašumama i tvrdimo da smo bolji jedni od drugih? Ceniti nešto nije poraz, već zrelost da prihvatiš druge, i to je stanje svesti i dobar znak da nam je nešto uspelo. Ovde se više ne radi o pobedama i porazima već o spasavanju nas samih, preostalih. Prošlost ćemo rešiti kada svi budu razumeli da je ona teška, ali ne i nepremostiva, i da je to šansa da se oslobodimo prepreka koje smo sami uspešno stvarali.

Voleo bih da jednog dana vidim tu razmenu i prijateljstvo jer bi to značilo da ovde ima života. Voleo bih da jednog dana, recimo, vidim da moj rodni grad poseti Novak Đoković, koji priča deci kako je on uspeo. Voleo bih da vidim Nemanju Radulovića kako svira perfektno svoju violinu u Prizrenu ili nekom drugom gradu. Voleo bih da vidim koncert Škeljzena Dolija, člana Bečke filharmonije, na trgu u Novom Sadu gde je nekada naučio deo toga što zna. Razmena inovacija, ideja, kreativnosti, robe i ideja, festivala, studenata i drugih stručnjaka. To bi značilo da smo postigli neki standard pune normalizacije i shvatanja da će to i nama doneti neki bolji život kao ljudima. Znam da to svima nama zvuči bajkovito i nemoguće, možda nekima to odgovara pa pljuju i vrište zbog dva peškira koji na kraju krajeva zajedno predstavljaju samo znak prijateljstva mojih prijatelja Srba koji su se lepo proveli na moru i ništa drugo, pa su to slikali i u Beogradu. Svestan sam da to nije pravilo. Kažem da se ipak stvari dešavaju među svima i one postoje nezavisno od toga koliko mi njih krijemo ili ne. Komunikacija je ključ svakog rešenja i bez toga ne može. Naše patnje su tu i uvek će biti tu. U mnogo čemu se verovatno nikad nećemo složiti i za neke ću biti "Šiptar Idro" zauvek, ali verujem da ti ljudi koji prete batinama nisu svesni da povređuju i sebe. Mi smo ljudi koji imaju potrebu za nečim normalnim i brzo ćemo se razumeti. Agonija je loša i život u neizvesnosti je sličan za sve Balkance, od nemaštine, redova, spore administracije, stagniranja i problema, i na svim našim jezicima "inat" ima isti smisao. Ratovali smo i borili se jedni protiv drugih. Ali jedino što do sad nismo probali jeste da nađemo ravnotežu i smatramo jedni druge ravnopravnim, da poštujemo, saslušamo, prihvatimo, sažaljevamo i saosećamo sa drugim ljudima. Jedino što nismo probali jeste prijateljstvo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net