NAPAD NA SSSR: Nemački vojnik u Kijevu


osamdesetogodišnjica početka drugog svetskog rata (2) >

Kraj pakta između Staljina i Hitlera

Kada je Nemačka 22. juna 1941. napala SSSR, Staljin je bio zatečen. Računao je da će pakt koji je sklopio sa Hitlerom duže trajati. Politbiro se sakupio u radnom kabinetu svog vođe. Neko je rekao da Staljin mora da se obrati narodu preko radija. On je rekao: "Ne mogu. Neka govori Molotov!" Ništa drugo nije rekao. Naručio je automobil i odvezao se u svoju Daču u Kunčevo gde je ostao deset dana. Četiri godine kasnije je Staljin sa Ruzveltom i Čerčilom prekrajao svet. Bio je najveći pobednik Drugog svetskog rata

Valentin Bereškov je u vreme podele Poljske između Nemačke i SSSR bio pripadnik sovjetske ratne mornarice. Demobilisan je i dodeljen na rad narodnom komesarijatu (ministarstvu) za spoljnu trgovinu. Više puta je sa raznim delegacijama bio u Nemačkoj, ponekad se i poduže zadržavao. Usavršavao je znanje jezika, dobro upoznao i neka velika nemačka preduzeća, sklopio dosta prijateljstava. U Moskvi ga je pod svoje uzeo lično Anastas Mikojan (1895–1978). Početkom novembra 1940. usred noći Mikojan je pozvao Bereškova u svoj kabinet i rekao mu da treba odmah da se javi Molotovu: "Odvešće vas mojim kolima u Kremlj, tako nećemo gubiti vreme za razne propuske."

Molotov ga je primio sedeći nad aktima za svojim pisaćim stolom. Ponudio ga je da sedne, raspitao se za njegovu porodicu, školovanje, utiske iz Nemačke, a zatim iznenada:

"Ko je rekao da je dužnost nas komunista da izađemo na kraj sa svim formama, maksimalnom brzinom jednu formu zamenimo drugom, našu taktiku uvek prilagodimo tim promenama koje nije izazvala naša klasa, nije nastala našim naporima?" Bereškov piše da je bio iznenađen, ali se setio: "Lenjin u delu Levi radikalizam, dečja bolest komunizma." "Pravilno! Mikojan mi je pričao o vama", rekao je Molotov, "sutra vodim vladinu delegaciju u Berlin, mogli biste da nam budete potrebni. Da li se slažete?"

Rat Nemačke sa zapadnim silama bio je u punom jeku. Bereškov je bio zapanjen i nije umeo da kaže ništa drugo nego u vojničkom stavu mirno: "Služim Sovjetskom Savezu!"


SOVJETSKA OSVAJANJA

Hitler je pozvao Molotova jer se situacija u svetu drastično menjala. S jedne strane Nemačka je ređala pobede, okupirala ceo zapadni deo Evrope, Englezi su jedva uspeli da pobegnu preko Dinkirhena, s druge strane, međutim, u Nemačkoj se javljala drastična nestašice razne robe.

Odnosi između Moskve i Berlina su se zamutili. Na severu je Sovjetski Savez već u novembru 1939. započeo vojni sukob sa malom Finskom koji je nazvan "zimskim ratom". Staljin je razmatrao i mogućnost da celu Finsku priključi Rusiji, jer je ona od sredine 18. veka do 1919. bila u sklopu njene teritorije. Mala Finska se herojski branila i tek posle pregrupisavanja sovjetskih armija pokleknula. Mir je potpisan u Moskvi 12. marta 1940. Finska je Rusima ustupila značajne teritorije, pre svega Kareliju da bi Lenjingrad bio bezbedniji, a zauzvrat je dobila garancije da neće cela biti osvojena i "progutana".

Na jugu su Sovjeti zauzeli Besarabiju i Bukovinu što je naročito zasmetalo Nemačkoj, jer je polagala prava na naftu iz Rumunije, a stvar se dalje zakomplikovala jer su nemački saveznici Bugarska i Mađarska takođe imali pretenzije na neke rumunske teritorije. Hitlerov najbliži saveznik Musolini se žalio da je SSSR "takoreći bez ispaljenog metka" uspeo da prigrabi dobar deo Evrope. Sve se događalo zbog različitog tumačenja nekih tačaka Ugovora o nenapadanju i tajnog protokola koji su potpisali Staljin i Hitler.


SASTANAK U BERLINU

Ribentrop je Molotovljev specijalni voz dočekao po hladnom, jesenjem pljusku 12. novembra ujutro. Sa svih bandera složno su visile skroz mokre nemačke zastave sa kukastim krstom i sovjetske sa petokrakom zvezdom. Molotov nije bio samo ministar inostranih poslova nego i predsednik vlade, ravnopravni partner ne samo Ribentropu nego i Hitleru. Prvi sastanak se odvijao između ministara. Rus pušta Nemca da se pravi važan, da se hvali vojnim pobedama, kaže da novi svetski poredak treba da se proširi i na Afriku, na mora... Molotov ga tu prekida i pita na koja mora misli. Ribentrop se zbunio. Taj će problem da se raspravi kod firera. Nemački prevodilac Paul Šmit piše da je Molotovljev izraz lica bio "neproziran".

Posle podne je sovjetsku delegaciju primio Hitler. Bereškov taj sastanak opisuje sledećim rečima: "Kad smo ušli, Hitler je još bio sam u svojoj radnoj sobi. Bio je nagnut nad nekim papirima na svom ogromnom pisaćem stolu, međutim, smesta je digao glavu, naglo ustao i kratkim koracima prišao svojim gostima. Sreli smo se na sredini prostorije. U sastavu naše delegacije su bili Molotov, njegov zamenik Dekansov, Pavlov i ja kao prevodioci. Firer se rukovao sa svakim od nas. Njegov dlan je bio hladan i vlažan, imao sam utisak da sam dodirnuo nekog reptila. Stisak mu je bio slab i bezizražajan. U tom pogledu postojala je sličnost sa Staljinom. On je imao običaj da onom s kim se pozdravlja ravnodušno pruži otvoreni dlan. Osećalo se da je koža tanka, a ispod nje tanke kosti. Ja sam jedan od malobrojnih ljudi koji su se u toku Drugog svetskog rata rukovali sa najznačajnijim političarima, Staljinom, Hitlerom, Čerčilom, Ruzveltom, Ču En Lajom. Literata sa moćnijim rečnikom od moga mogao bi da napiše novelu o tim rukama. Rukovanja su zaista bila individualna i veoma različita. U svakom od njih dolazio je do izražaja karakter."

Hitler je počeo naširoko da izlaže svoje mišljenje kao da govori pred svojim pristalicama, a ne na pregovorima sa važnim partnerom. Rekao je da će uskoro zadati konačni udarac Francuskoj i Engleskoj. Postoji problem Amerike, ali ona nema šta da traži u Evropi, Africi ili Aziji. Molotov je slušao i na kraju rekao da se potpuno slaže sa "opštim mestima" koje je firer izneo. Sa "opštim mestima" znači ni sa čim konkretno. Kad je došao do reči zasuo je Nemca pitanjima. Hitlerov prevodilac Šmit je posle zapisao: "Tako još nijedan strani posetilac nije sa njim razgovarao."

Naglašeno je da Nemačka ne traži nikakvu vojnu pomoć od SSSR, da su joj, međutim, neophodne neke sirovine. U toku vojnih operacija došlo je do izvesnih promena u odnosu na prethodne godine potpisana dokumenta. Valja razjasniti u kom pravcu treba dalje razvijati nemačko-sovjetske odnose. Neophodne su dopune u pogledu kolonijalne politike u Africi. On, Hitler, neće dozvoliti da se na "određenim mestima" izgrade neprijateljske baze.

Molotov je pitao da li postoje promene u vezi s ranijim dogovorom sa Finskom. Koju ulogu Nemačka želi da ponudi Sovjetskom Savezu u Africi? Koji je značaj Trojnog pakta (Nemačke, Italije i Japana)? Valja razjasniti pitanja u vezi s interesima Moskve na Crnom moru u odnosu na Rumuniju, Bugarsku i Tursku. Moli odgovore i objašnjenja. Hitler je bio zabezeknut, predložio je prekid razgovora s obzirom da se očekuju napadi iz vazduha. Nastaviće sutra.

Molotov je priredio svečanu večeru u sovjetskoj ambasadi na koju Hitler nije došao, uz izvinjenje da je umoran. U toku večere je započelo zavijanje sirena. Ribentrop je pozvao Molotova u svoje luksuzno opremljeno sklonište. Kao prevodilac, sa njima je bio samo savetnik nemačke ambasadi u Moskvi Hilger. Pošto su za njima zatvorena teška čelična vrata skloništa, Ribentrop je pokušao da se našali: "Sada smo nasamo i bezbedni. Možemo da podelimo svet." "A šta će reći Englezi?", upita Rus. "Njih više niko ne pita ni za šta. Oni su gotovi!" "Zaista? A zašto smo onda ovde? Čije bombe padaju na nas?"

Koju godinu kasnije je Staljin, kome je Molotov naravno referisao o svemu, ispričao tu anegdotu Čerčilu. Britanac se smejao: "Da, znali smo za taj sastanak. Nisu nas pozvali na njega, pa smo se na taj način uključili..."

Razgovor između Hitlera i Molotova nastavljen je sutradan. Dolazilo je do oštre polemike. Prvo se diskutovalo o Finskoj. Molotov je zahtevao da Nemačka povuče svoje vojnike iz te zemlje. Hitler je odgovorio da on nije "okupirao" tu zemlju, ali da je veoma zainteresovan za nikl i drvo iz nje. Obećao je da će "prolazak" njegovih vojnih jedinica kroz tu zemlju uskoro biti završen. Molotov je rekao da u Finskoj vlada neprijateljska atmosfera prema Rusiji i da to kvari i nemačko-ruske odnose. Hitler je obećao da će "delovati umirujuće". Izrazio je zabrinutost za mir na Baltičkom moru. Nemačka je već imala svoju vojsku u Norveškoj, ali je Švedska, uklještena između druge dve skandinavske zemlje, bila neutralna, ali sa neskrivenim simpatijama za Zapad.

Hitler je zamerao SSSR što je zauzeo celu Rumuniju, a ne, kao što je bilo dogovoreno, samo deo njene teritorije. Deo te zemlje koja je ranije pripadala Austrougarskoj smatrao je nemačkom interesnom sferom. Molotov je odgovorio da je to "sitnica". Insistirao je na pitanju Japana, da je zadatak Nemačke i SSSR da se pobrinu za tamošnja zbivanja. Kini mora da se ponudi "časno rešenje", utoliko pre što je Japanu sad otvoren put za Indoneziju.

Na kraju celodnevnog razgovora nije potpisan nikakav dokument iako je Ribentrop izneo nacrt ugovora koji bi potpisali Nemačka, Italija, Japan i SSSR. Molotov je izbegao da proguta taj mamac, rekao je da se Sovjetski Savez više ne zadovoljava nikakvim dogovorima na papiru, već insistira na stvarnim garancijama za svoju bezbednost. Sovjetski ministar je naglasio da su za Sovjetski Savez iskrsla velika nova pitanja. Kao moćna država ne može da ne učestvuje u rešavanju velikih pitanja Evrope i Azije. Musolinijev zet, grof Galeaco Ćano, zapisao je u svom dnevniku da je Staljin povukao "majstorske poteze".

Bereškov ponosno piše da ga je Hitler direktno pitao da li je Nemac, jer tako perfektno govori nemački jezik, a kad je on rekao da nije, da je Rus, Hitler je promrmljao da je to nemoguće. Bereškov nadalje citira Hitlera koji je pri oproštaju rekao: "Smatram da je Staljin izvanredna istorijska ličnost. I ja uobražavam da ću ući u istoriju. Zbog toga je prirodno što su se dva takva političara, kao što smo mi, našli. Molim vas, gospodine Molotove, da prenesete gospodinu Staljinu moje pozdrave i moj predlog da se uskoro i lično sretnemo!" Bereškov smatra da je ta poruka doprinela tome da je Staljin pogrešno procenjivao kada će Nemačka napasti SSSR.

Na putu iz Berlina u Moskvu Molotov je Bereškova pozvao u svoj salon specijalnog voza. Razgovoru je prisustvovao i Dekanosov. (Vladimir Georijevič Dekanosov, 1898–1953, neko vreme šef dela sovjetske obaveštajne službe, zatim ambasador u Berlinu. Pogubljen je kao blizak Berijin saradnik). "Nas dvojica smo razgovarali o vama", rekao je Molotov. "Došli smo do zaključka da sada, pošto ste učestvovali u tako važnim razgovorima, nema smisla da se vratite u komesarijat za spoljnu trgovinu. Šta kažete da dođete u narodni sekretarijat za inostrane poslove?"

Bereškov je promucao da bi to bila velika čast, ali da ne raspolaže stručnim znanjem. Molotov ga je prekinuo: "Nisu potrebna nikakva stručna znanja. Svi stalno moramo da se nosimo sa različitim, detaljnim pitanjima. Odmah po našem povratku razgovaraću sa Mikojanom. Mislim da se neće buniti. Predstoje nam novi razgovori sa Nemcima. Može biti da ćete biti potrebni kao prevodilac i drugu Staljinu. Počećete kao referent u mom sekretarijatu za Nemačku."

ISTOČNI FRONT: Tenkovski napad;...


ZATEČENI STALJIN

Deset dana po povratku iz Berlina Molotov je pozvao Bereškova u svoj kabinet: "Večeras u devet želim da primim Šulenburga. Javite mu na vreme. Biće ozbiljan razgovor. Vi ćete prevoditi."

Šulenburg je došao u pratnji savetnika Gustava Hilgera (1886–1965). Pišući o tome u svojoj knjizi Bio sam Staljinov prevodilac Bereškov je napomenuo: "Reklo bi se da je sama sudbina dvojici ambasadora – Šulenburgu u Moskvi, Dekonosovu u Berlinu – namenila tragičnu sudbinu. Oni su svoje zemlje zastupali neposredno pred strašno prolivanje krvi, a obojicu je pogubio njihov sopstveni režim."

Molotov je ponudio goste da sednu za sto presvučen zelenim čaršavom: "Pozvao sam vas, gospodine ambasadore, da vam saopštim sledeće: Sovjetska vlada je pažljivo razmatrala predlog koji je gospodin ministar inostranih poslova Fon Ribentrop podneo 13. novembra i spremna je da pod određenim uslovima zauzme pozitivan stav prema zaključivanju pakta četiri sile o političkoj i ekonomskoj saradnji..."

Ti uslovi su bili: momentalno povlačenje nemačkih jedinica iz Finske; obezbeđivanje granica SSSR na području Crnog mora i sklapanje ugovora o uzajamnoj podršci sa Bugarskom; otvaranje vojnih i mornaričkih baza SSSR na području Bosfora i Dardanela potvrđeno dugotrajnim ugovorom o iznajmljivanju; priznanje primarnih sovjetskih interesa južno od regiona Batumija i Bakua u pravcu Persijskog zaliva; odricanje Japana od koncesija za eksploataciju uglja i nafte na severnom Sahalinu. Uz pakt bi trebalo da se potpišu ne dva tajna protokola, kao što je Ribentrop predložio, već četiri. (Bereškov kaže četiri, Vilijam L. Širer u svojoj knjizi Uspon i pad trećeg rajha kaže da je Molotov predlagao pet tajnih protokola.) Molotov je sastanak završio rečima: "Nadamo se skorom odgovoru nemačke vlade."

Ne znamo da li bi Staljin zaista usred rata pristupio paktu sa Nemačkom, Italijom i Japanom ili je samo ispipavao stav Berlina. Posle rata se saznalo da je Hitler, inače besan zbog za njega nezadovoljavajućih pregovora sa Molotovom, obavešten o novom sovjetskom predlogu, rekao Ribentropu: "Sad Rusiju što pre treba naterati da padne na kolena!"

...bitka za Staljingrad;...

Odmah je naložio svom šefu generalštaba Francu Halderu (1898–1953) da pod šifrom "Plan Barbarosa" razradi plan o napadu na Sovjetski Savez, a odobrio ga je 4. decembra 1940. Napad je planiran za 15. maj 1941.

Dekanosov je imenovan za ambasadora, a Bereškov za prvog sekretara sovjetske ambasade u Berlinu, i smesta su već u decembru otputovali na novu dužnost ne sluteći da će tamo biti samo pola godine, sve do Hitlerovog napada na njihovu zemlju. Čim je stigao, počeo je da ga posećuje šef Hitlerovog kabineta Oto Majsner (1880–1953). Majsner je bio je šef kabineta prvog predsednika Nemačke posle Prvog svetskog rata, socijaldemokrate Fridriha Eberta, pa zatim konzervativnog predsednika maršala Hindenburga. Hitler ga je preuzeo. Sovjeti su znali da je on stari profesionalni činovnik, slično kao Šulenburg u Moskvi. Vodio je kancelariju šefa države od 1919. godine, pa su Sovjeti smatrali da nije "pravi nacista", imali su u njega poverenja, iako su s pravom pretpostavljali da on takve odnose sa sovjetskim ambasadorom ne može da održava bez Hitlerovog odobrenja. Majsner je kao "tajnu" govorio Dekanosovu da se uveliko priprema predlog sastanka lično između Staljina i Hitlera. Naravno da je ambasador sve prenosio Moskvi, što je uveravalo sovjetskog vođu da do nemačkog napada za sada neće doći.

Sovjetske službe su od početka 1941. zapažale izgradnju saobraćajnica u pravcu istoka kao i premeštanje nekih vojnih jedinica u tom pravcu. To je značilo da nikakvog pokušaja invazije na Englesku neće biti. Staljin je verovao i objašnjavao svojim najbližim saradnicima da se radi o provokacijama nemačke vojske na koje ne treba nasesti, naprotiv, uzdržati se od svega što bi navodilo Hitlera da posluša ratne planove svojih generala. Nije imao pojma da, naprotiv, neki generali pozivaju firera na oprez, ali da je on odlučio da "najzad raščisti sa projevrejskim boljševizmom". Tako je 10. januara 1941. potpisan novi ugovor o trgovini između Berlina i Moskve. Iako su porodice nemačkih diplomata počele da se sele iz Moskve, brojni sastav sovjetske ambasade u Berlinu se povećavao. Isporuke strateški važnih proizvoda iz SSSR su se nastavile sve do samog dana napada Nemačke 22. juna 1941.

...nemački vojnik ispred ruskog tenka


NAPAD NA SSSR

Da bi obezbedio svoje južno krilo, Hitler je insistirao da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. To je kod nas dobro poznato. Dragiša Cvetković i Cincar-Marković potpisali su pristupanje paktu 25. marta. Puč 27. marta je oborio tu vladu. Mnogi su opisali Hitlerov napad besa zbog toga. Iste večeri je naredio "uništenje Jugoslavije" i odložio Plan Barbarosa za pet do šest nedelja. Među brojnim komentatorima koji smatraju da je upravo to omelo Nemce da osvoje Moskvu jer nisu preduhitrili rusku zimu, spada i već pomenuti Vilijam Širer. On čak tvrdi da je upravo taj razvoj bio sudbonosan po Hitlera. Napad na Jugoslaviju – "aprilski rat" – počeo je 6. aprila udruženim nemačkim, mađarskim, rumunskim i bugarskim snagama i završio se kapitulacijom 17. aprila.

Zadovoljan sa planski završenim pohodom na Balkan, osvajanjem Jugoslavije i Grčke, Hitler je 30. aprila kratko i jasno naredio: "Plan Barbarosa počinje 22. juna!" Vozovi sa žitom, naftom, manganom, metalom i kaučukom su sve dotle planski stizali u Nemačku. Staljin je 6. maja i formalno od Molotova preuzeo funkciju predsednika sovjetske vlade. Time je preuzeo odgovornost za sva dešavanja.

Uveče u pola deset 21. juna, devet sati pred početak napada, Molotov je primio nemačkog ambasadora Šulenburga i pored ostalog rekao: "Niz znakova izaziva utisak da je nemačka vlada nezadovoljna sa sovjetskom vladom. Čak postoje glasine da se priprema rat između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Sovjetska vlada ne shvata nezadovoljstvo nemačke vlade..." Šulenburg je odgovorio da o tome ne poseduje nikakve informaciju. Ribentrop mu je naredio da se smesta započne sa spaljivanjem osetljivih dokumenata u ambasadi, da zatraži hitan sastanak sa Molotovom, pročita mu priloženu poruku i ne upušta se u vezi s njom ni u kakvu diskusiju. Poruka je optuživala Sovjetski Savez da vodi pregovore sa Londonom, da je neveran u odnosu na pakt o nenapadanju, da sabotira nemački rad na stvaranju stabilne Evrope, vrši teror i sabotažu i završava: "...Time je Sovjetski Savez prekinuo svoje ugovore sa Nemačkom i sprema se da Nemačkoj usred njene borbe za egzistenciju zabije nož u leđa. Zbog toga je firer izdao zapovest Vermahtu da se pretnjama suprotstavi svim sredstvima."

Molotov je ćutke saslušao tu tiradu i samo rekao: "To je rat. Zar vi mislite da smo to zaslužili?"

U Berlinu je 21. juna sovjetski ambasador Dekanosov ceo dan molio za hitan sastanak sa Ribentropom sa uputstvom da saopšti da je sovjetska vlada spremna da se sastane sa "vrhom Rajha" da bi "saslušala zahteve Nemačke". Tek sutradan ujutro Ribentrop je pozvao Dekanosova, Bereškov ga je pratio i taj sastanak opisuje ovim rečima: "Činilo se da je ministar pre nego što će objaviti taj korak sudbonosan za fašističko carstvo malo popio da bi se ohrabrio. Nije, doduše, isključeno ni da je došao pravo iz firerovog glavnog stana gde su slavili početak novog blickriga. Bio je sav crven u licu, a ruke su mu drhtale. Pošto je čuo Ribentropove reči da su pre dva sata nemačke jedinice prekoračile sovjetsku granicu, ambasador je ustao, rekao da su nemački državnici počinili akt teške agresije i da će se pokajati zbog toga. Ne opraštajući se, okrenuo se, pa sam krenuo za njim. I tog časa se dogodilo nešto iznenađujuće. Ribentrop je požurio sa nama i šapnuo nam da je on bio protiv firerove odluke da objavi rat Rusiji. Pokušao je da ubedi Hitlera da je to ludost, ali firer nije hteo da čuje ni reči: ‘Prenesite Moskvi da sam ja bio protiv!’"

Na nirnberškom procesu Ribentrop je pokušao da se brani i izjavom da je sovjetskoj vladi stavio na znanje da se protivio napadu na SSSR. To mu nije pomoglo. Međunarodni tribunal ga je osudio na smrt vešanjem. Ambasadori Šulenburg i Dekanosov su stradali na osnovu odluka svojih vlada. Hitler i neki njegovi satrapi su izvršili samoubistvo ili osuđeni na smrt. Živi su ostali prevodioci, nemački Paul Šmit i sovjetski Valentin Bereškov, koji su u svojim knjigama detaljno opisali mnoge događaje.

Nemački avioni su bombardovali Minsk, Lvov i Rovno, magazine sa municijom i naftom, nemački tenkovi su se kotrljali preko granice, a Staljin se još uvek vajkao da se možda radi o provokaciji. Molotov je morao da mu energično kaže da je počeo rat. Politbiro se sakupio u radnom kabinetu svog vođe. Neko reče da mora da se obrati narodu preko radija. "Ne mogu. Neka govori Molotov!", rekao je Staljin.

Ništa drugo nije rekao. Naručio je automobil i odvezao se u svoju daču u Kunčevo gde je ostao deset dana. Posle se, međutim, vratio i sazvao svoje generale. Za razliku od Hitlera, koji je sebe smatrao genijalnim strategom, Staljin je poslušao njihove savete.


ZAROBLJENE DIPLOMATE

Na dan objave rata esesovci su opkolili sovjetsku ambasadu. Telefonske veze su bile presečene. Niko nije smeo ni da izađe, ni da uđe u zgradu. Najzad je oko 14.00 sati zazvonio jedan od telefona i predstavnik protokola je izneo predlog da se odredi ličnost za vezu sa nemačkim ministarstvom inostranih poslova. Ambasador Dekanosov je taj zadatak preneo Valentinu Bereškovu. Rečeno je takođe da će on iz ambasade moći da izađe samo u pratnji jednog esesovskog hauptšturmfirera – kapetana – Hajnemana. Nisam našao nikakve podatke o tom oficiru koga Bereškov pominje u svojoj knjizi, esesovskih oficira s tim činom bilo je bezbroj.

OD PORAZA DO POBEDE: Ruski vojnici u rovu;...

Za sovjetske diplomate nastao je ogroman problem, jer je osoblje ambasade sa članovima porodice činilo preko hiljadu lica. Staljin je zabranio da se porodice povuku da to ne bi izazvalo Hitlerovo nepoverenje. U samoj ambasadi, koja je bila i rezidencija, moglo je da stanuje samo njih nekoliko. Istovremeno je u Moskvi ostalo tek stotinak nemačkih diplomata i ostalih službenika, porodice su im na vreme otputovale kući.

Nemačka strana je predložila da se zvanično zameni samo po stotinu diplomata, a devet stotina bi ostalo u Nemačkoj pod nerazjašnjenim uslovima. Valjalo se o tome posavetovati sa centralom, predložiti da se nikako ne puste ni nemački ambasador ni njegovi saradnici dok se ne reši problem svih sovjetskih zvaničnika u Nemačkoj. U to vreme diplomatska predstavništva još nisu imala sopstvene radio-stanice.

Međutim, u ambasadi se nalazila mala radio-stanica namenjena grupi sovjetskih obaveštajaca koju je predvodio oficir nemačkog ratnog vazduhoplovstva Haro Šulce Bojzen (Harro Schulze Boysen, 1911–1942). On je svojevremeno uspostavio dobre odnose sa Geringom. Zahvaljujući tome postavljen je u ministarstvo vazduhoplovstva. Šulce Bojzen nije bio plaćeni agent, nego ubeđeni protivnik nacizma. Iako je ranije bio novinar, naučio je da pilotira i stupio u vojsku upravo da bi imao pokriće. Vezu sa sovjetskom ambasadom uspostavio je već za vreme španskog građanskog rata. Njemu je trebalo dostaviti novi aparat, ali bi on prihvatio samo kontakt sa određenim savetnikom ambasade koga je dobro poznavao. Sovjetski vojni ataše bio je general Tupikov (Vasilij Ivanovič Tupikov, 1901–1941). Odmah pošto su diplomate razmenjene, Tupikov je preuzeo dužnost na frontu i poginuo blizu Kijeva septembra 1941. On je problem izneo ambasadoru i Bereškovu i pitao da li bi nekako mogli prokrijumčariti tog savetnika iz ambasade. Bereškov je ispričao da je "njegov" kapetan relativno stariji, uglađen čovek, da ne deluje tako revnosno kao većina mlađih esesovskih oficira. Počeo je da ga poziva na kafu i konjak kada bi dolazio da povede svog "štićenika" u ministarstvo, zatim i na male časti sa kavijarom i lososom, kijevskim kotletima i dobrim vinima. Ambasada je imala poprilične zalihe. Nemac je posle malo kolebanja prihvatio. Između njega i Bereškova se razvila neka vrsta prijateljstva. Esesovac je ispričao da mu brat radi u neposrednom Hitlerovom obezbeđenju, sin upravo polaže oficirski ispit, moraće na front, ali je molio brata da sredi da ga zadrže u pozadini. Čak je ispričao da mu je žena teško bolesna i da ima finansijske probleme.

...nemački ratni zarobljenici u Moskvi

Bereškov se savetovao sa Dekanosovom i Tupikovom. Da li je to klopka? Odlučili su da rizikuju. Sledećom prilikom Bereškov je rekao da ima priličnu ličnu ušteđevinu u markama, od koje samo deo može da ponese, ostalo će propasti. Da li sme da mu ponudi 1000 maraka koje su za njega bezvredne? Kapetan je prihvatio. Zatim je Rus što ležernijim glasom rekao da je jedan sovjetski diplomata strahovito zaljubljen u Nemicu i strašno bi se rado oprostio sa njom, da li bi mogli da ga prokrijumčare? Ako ne može, nema veze. Esesovski kapetan je odgovorio da nema problema, da njegovi momci čuvaju ambasade, da su se navikli da jedan Rus sa njim sme da izlazi službeno, neće proveravati ni ako ih bude dvojica. Još uvek su strepeli da se radi u zamci. Za po podne, kad su se dogovorili za akciju, pripremili su koferče sa lažnim dnom u kome je bila radio-stanica, a iznad nje ruske izvezene bluze, marame, tegle sa kavijarom. Bereškov je tvrdio da zaljubljeni Rus hoće nešto da pokloni devojci za oproštaj i pokazao gornji deo sadržine kofera. Esesovac se nasmešio i rekao da je i on nekada bio mlad. U vreme Prvog svetskog rata pao je u francusko ratno zarobljeništvo i bio zaljubljen u Francuskinju, zna kako je to. Sve je uspelo. Radio-stanica je na taj način dostavljena Crvenoj kapeli.

Bereškov na kraju piše: "Za oproštaj mi je kapetan rekao da se nada da jednog dana neće morati da se pozove na pomoć koju je dao sovjetskoj ambasadi, da to neće biti zaboravljeno. Očigledno je znao da se nije radilo ni o kakvoj nemačkoj devojci, nego o nečem mnogo važnijem. Ne znam šta se posle dogodilo s njim. Možda je poginuo u ratu. Možda je ostao čitav i živi svoj život. A možda je kao esesovski oficir na teritorijama koje je Hitler okupirao uprljao ruke krvlju nevinih žrtava, pa se danas negde skriva ili ga je stigla pravedna kazna..."

Poznato je šta se dogodilo sa Harom Šulcom Bojzenom, koji je primio radio-stanicu. Gestapo ga je otkrio i obešen je 15. decembra 1942. Posle rata odate su mu mnoge počasti u obe nemačke države. NDR – istočna Nemačka – izdala je posebnu poštansku marku sa njegovim likom i posthumno ga odlikovala najvećim ordenom. Savezna Republika Nemačka je njegovim imenom nazvala jednu vojnu jedinicu sistema veze, a u Berlinu jedan trg nosi njegovo i ime njegove supruge koja je takođe radila za Crvenu kapelu.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«SASTANAK U TEHERANU: Staljin, Ruzvelt i Čerčil


POBEDNIK STALJIN

Za vreme rata Bereškov je prevodio i važne sastanke Staljina sa Čerčilom i Ruzveltom, tako i na Teheranskoj konferenciji od 28. novembra do 1. decembra 1943, kada su se ta trojica dogovorila o tome šta će uraditi posle pobede. Na svečanoj večeri Bereškov je, kao što je običaj, sedeo levo od Staljina. Prevodilac se protokolarno ne računa, tako da je kao sledeći po rangu levo od njega sedeo Berija. Njemu su diskretno izneli tanjirić sa papričicama, koje je neprekidno grickao. Ponudio je Bereškovu, on je zagrizao, zalogaj je bio toliko ljut da se zagrcnuo i morao da ga ispljune. Staljin ga je ljutito pogledao i rekao da se ponaša pristojno. Fotografija trojke snimljena je između 28. 11. i 1. 12. 1943. na terasi sovjetske ambasade u Teheranu i obišla je svet, a još uvek se često objavljuje.

Nepune dve godine kasnije, od 17. jula do 2. avgusta 1945, slična fotografija snimljena je na terasi dvorca Cecilijenhof u Potsdamu. Staljin sedi kao i u Teheranu u istoj pozi sa istim izrazom lica, samo što sada nosi svetlu, letnju uniformu. Umesto Ruzvelta, došao je novi predsednik SAD Hari Truman, a umesto Čerčila novi premijer Velike Britanije Klemens Etli. Ruzvelt je umro 12. aprila te godine, a Čerčila je nepredvidivi britanski narod smenio na izborima 5. jula, neposredno pre samog sastanka "velike trojke". Nastavili su da dele svet, kao što je dogovoreno u Teheranu. Staljin je jedini u toku ovog rata pregovarao prvo sa Hitlerom o podeli Poljske, baltičkih zemalja i Rumunije, zatim sa novim saveznicima, koji su menjali svoje vođe. Da li se u Potsdamu setio onog svog stida i očaja od 22. juna pre nešto više od šest godina kada je pobegao iz Kremlja i sakrio se deset dana u svojoj dači?

Broj poginulih u Drugom svetskom se broji na razne načine, ne znam šta je pouzdano. Vojnoistorijski institut Savezne Republike Nemačke navodi 60 do 65 miliona poginulih vojnika i civila. Od toga je po njihovom istraživanju Sovjetski Savez imao 27 miliona, Nemačka 6.335.000. Jugoslavija je po toj statistici oplakivala 1.690.000 poginulih. Mislim da je to procentualno najveći gubitak stanovništva.

Slaveći veliku pobedu, malo ko je razmišlja o tome koliko je ljudi ubijeno u toku Staljinove vladavine do početka rata. Neke zapadne procene za vreme hladnog rata bile su da je njihov broj iznosio čak dvadesetak miliona. To je verovatno preterano. Ruski istoričar Vadim Erlikman je izračunao oko devet miliona. To bi značilo bi da je Staljin pre rata ubio više Sovjeta nego što je Nemaca poginulo za vreme rata. Međutim, on je na kraju bio veliki pobednik.

Predsednik današnje Rusije Vladimir Putin je obeležio podizanje zida uspomena kao spomenik žrtvama terora, jasno je da se misli: Staljinovog terora. Drugom prilikom izjavio je da je Staljin bio "sposoban vođa". Današnja Rusija se Staljina pre svega seća kao pobednika u Drugom svetskom ratu i u kontekstu tadašnje moći SSSR. U Nemačkoj se goni po službenoj dužnosti i kažnjava zatvorom bilo kakvo pozitivno pominjanje Hitlera, pa čak i javno pokazivanje bilo kakvog gesta ili predmeta koji podseća na njegovu vladavinu.

Istorija nije moralna institucija, njen zadatak je da beleži činjenice. Ako je u stanju da nađe stvarne činjenice.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net