foto: nara.gov
PREDRATNI PRIJATELJI: Fon Ribentrop i Staljin (u sredini, stoje) i Molotov koji potpisuje ugovor o nenapadanju


osamdesetogodišnjica pakta između hitlera i staljina >

Braća po Poljskoj

Pakt o nenapadanju i podeli Poljske i istočne Evrope između SSSR i nacističke Nemačke pred početak Drugog svetskog rata niko nije naslućivao. Velika Britanija i Francuska su se osećale izdanim, komunisti širom Evrope bili su zbunjeni, dok su Fon Ribentrop i Molotov pili votku i nazdravljali Staljinu i Hitleru

Vest je 23. avgusta 1939. odjeknula kao grom. Dva aviona tipa "kondor", u kojima se nalazio nemački ministar inostranih poslova Joahim fon Ribentrop (1893–1946), sa pratnjom su doletala iz Berlina u Moskvu. Posle kratkog ručka u nemačkoj ambasadi Ribentropa su odvezli u Kremlj gde je u prisustvu Staljina sa sovjetskim kolegom Molotovom potpisao Pakt o nenapadanju. Svet je obišla fotografija koja pokazuje Staljina u skromnoj uniformi koji smešeći se stoji iza dvojice ministara. Ubrzo se u praksi pokazalo, a tek posle rata u detaljima saznalo, da je uz javni dokument potpisan i tajni "dodatni protokol".

Obezbeđena sa istoka, ne plašeći se neodlučnih čelnika na zapadu, Nemačka je 1. septembra, nedelju dana posle potpisivanja pakta, napala Poljsku. Velika Britanija i Francuska su zbog toga 3. septembra objavile rat Nemačkoj, a 17. septembra Crvena armija je upala u Poljsku, koju je podelila sa Nemačkom. Na dogovorenoj liniji sreli su se vojnici Hitlerove i Staljinove armije i slavili zajedničku pobedu, kao što će se pet i po godina kasnije vojnici iste te Crvene armije sresti sa vojskom Sjedinjenih Američkih Država i takođe slaviti, ali sada konačnu pobedu nad Hitlerovom Nemačkom. Svoj uticaj na zemlje istočne Evrope, uključujući i baltičke zemlje Estoniju, Letoniju i Litvaniju, obezbeđen još ugovorom sa Hitlerom, SSSR će zadržati još pola veka, sve do pada Berlinskog zida 9. novembra 1989.


STRAH OD RATA SA NEMAČKOM

Diplomatski predstavnici mnogih zemalja, pre svega Velike Britanije i Francuske, u toku leta 1939. zabrinuto su javljali svojim vladama da se Nemačka naoružava i sprema za rat. Nije to bio nikakav obaveštajni podvig, naprotiv, Hitler se trudio da javno pokaže snagu svojih oružanih snaga. Od završetka Prvog svetskog rata prošlo je tek dvadeset godina. Svi su se sećali njegovih strahota. Mnogi su se pitali: Zar opet?

Adolf Hitler je na vlast došao 1933. godine odlučan da "ispravi nepravde" koje su Nemačkoj nanete Versajskim ugovorom o miru 1919. Imao je uspeha. Marta 1935. zauzeo je Sarsku oblast, koja je dotle bila pod kontrolom Društva naroda, a mandat bio poveren Francuskoj. Iste godine je u Nemačkoj ponovo uvedena opšta vojna obaveza, što je posle poraza u Prvom svetskom ratu bilo zabranjeno. Marta 1938. Hitler je "vratio svoj zavičaj" Austriju u sastav Nemačke. Septembra iste godine zapretio je vojnim napadom na Čehoslovačku da bi "oslobodio" svoje zemljake u toj zemlji.

Ne bi li izbegla rat, Konferencija šefova država i vlada Velike Britanije, Francuske, Italije i Nemačke u Minhenu je odlučila da Nemačkoj priključi Sudetsku oblast Češke u kojoj je živela znatna nemačka manjina. Iako je svečano objavio da je to njegov "poslednji teritorijalni zahtev", Hitler je ubrzo prekršio reč i marta 1939. "likvidirao ostatak Čehoslovačke", Češku kao "protektorat" stavio pod neposrednu kontrolu Berlina, a Slovačku pretvorio u marionetsku državu praktično pod svojom upravom. Deo Slovačke dobila je Hitleru verna Mađarska. Najkasnije tada je bilo jasno da će, pod izgovorom da ukine autonomiju grada Gdanjska, krenuti i na Poljsku.

Popuštanje zapadnih sila pred nemačkim zahtevima nazvano je Appeasement. Za najvećeg krivca popuštanja, politike "smirivanja" situacije, smatran je britanski premijer Nevil Čemberlen. Crvena linija popuštanja stavljena je u Poljskoj, kojoj su Velika Britanija i Francuska svečano garantovale bezbednost.

Pod takvim okolnostima se Hitlerov ministar inostranih poslova Fon Ribentrop iznenada pojavio u Moskvi da bi 23. avgusta 1939. godine potpisao ugovor koji je Nemačkoj garantovao bezbednost sa istočne strane. Iznenađenje je bilo utoliko veće što je Hitler do tog trenutka javno govorio i pisao da je njegov osnovni cilj "rušenje boljševizam". Sve se odvijalo munjevitom brzinom. Za snagu nemačkog oružja zapadne sile su znale; o tajnim pregovorima Nemačke i SSSR nisu imale pojma.


PREPISKA HITLERA I STALJINA

Sve dotle su nacistička Nemačka i komunistički Sovjetski Savez smatrani najvećim neprijateljima. Hitler je još u svojoj programskoj knjizi Moja borba kao glavno stremljenje naznačio borbu protiv boljševizma i Jevreja i osvajanje "životnog prostora" na Istoku.

Značajnu ulogu u okviru tajnog približavanja vladara iz Berlina i Moskve igrao je nemački ambasador Fridrih-Verner fon Šulenburg (1875–1944). Potomak ugledne plemićke porodice grof Šulenburg bio je diplomata stare škole. Karijeru je započeo još u carskoj Nemačkoj, tek posle dolaska nacista na vlast 1934. učlanio se u Partiju. Sa intimnim zadovoljstvom se prihvatio novog zadatka jer je veoma cenio rusku kulturu. Uveče oko osam sati 15. avgusta zamolio je za hitan prijem kod ministra Molotova i time započeo pripreme za senzacionalni ugovor.

Dvojica diktatora u pregovore naravno nisu ušli nepripremljeni. Obaveštajne službe su preko Praga već bile u kontaktu i podmetale jedna drugoj lažne vesti. Staljin je 3. maja 1939. smenio svog iskusnog ministra inostranih poslova Maksima Maksimoviča Litvinova, (pravo ime mu je bilo Maks Meir Valah, 1876–1951), koji je tu dužnost obavljao od 1930. godine. Litvinov kao Jevrejin nije baš bio pogodan pregovarač sa antisemitskom Nemačkom. Hitleru se žurilo, već je izdao naređenje da se vojska spremi da 1. septembra napadne Poljsku. Dotle je želeo da ima jasan sporazum sa Moskvom. Tamo je resor inostranih poslova preuzeo Vjačeslav Mihajlovič Molotov (pravo prezime Skrjabin, 1890–1986) koji je od 1930. bio predsednik sovjetske vlade. Sam Staljin u to vreme prosto je bio "tovariš Staljin", svako je znao da je on "hazjajin" – domaćin – koji donosi sve odluke.

Danas su istoričarima dostupni svi dokumenti o grozničavoj pripremi pregovora. Ribentrop je predložio da u Moskvu dođe 18. avgusta, ali Staljin je tek 19. uveče saopštio Politbirou da prihvata sklapanje ugovora sa Berlinom. Sovjetski Savez je u toku avgusta pregovarao i sa Francuskom i Velikom Britanijom, ali zapadne sile su učestvovale na tako niskom nivou da je Staljin to smatrao neozbiljnim, čak uvredljivim. Moskva je prva napisala nacrt ugovora sa Nemačkom bajagi o nenapadanju, ali uz njega tajni dodatak o podeli interesnih sfera. Hitler, kome se žurilo, postajao je sve nervozniji, pa je mimo svih običaja 20. avgusta lično napisao pismo Staljinu:

"Gospodinu Staljinu, Moskva,

1. Iskreno pozdravljam potpisivanje novog nemačko-sovjetskog trgovinskog ugovora kao prvi korak novog oblikovanja nemačko-sovjetskih odnosa.

2. Sklapanje ugovora o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom za mene znači utvrđivanje nemačke politike na duge staze. Nemačka time ponovo kreće političkom linijom koja je stolećima ranije bila korisna za obe države.

3. Prihvatam nacrt pakta o nenapadanju koji nam je dostavio vaš ministar spoljnih poslova gospodin Molotov, međutim, smatram da je hitno potrebno da se najbrže moguće razjasne pitanja u vezi s njim.

4. Dodatni protokol koji želi vlada Sovjetskog Saveza po mom mišljenju može substancijalno da se razjasni ako jedan odgovorni nemački državnik u Moskvi o tome lično može da pregovara.

5. Napetost između Nemačke i Poljske postala je nepodnošljiva. Svaki dan može da izbije kriza. Nemačka je u svakom slučaju odlučna da od sada u interesu Rajha iskoristi sva sredstva.

6. Po mom shvatanju, s obzirom da dve države nameravaju da stupe u nove međusobne odnose, ne treba da se gubi vreme. Zbog toga predlažem da primite mog ministra inostranih poslova u utorak 22. avgusta, najkasnije 23. avgusta. Ministar inostranih poslova ima široka ovlašćenja za sklapanje i potpisivanje pakta o nenapadanju, kao i protokola. Duže od jednog, najviše dva dana zadržavanje ministra u Moskvi zbog međunarodne situacije nije moguće. Radovalo bi me da ubrzo primim vaš odgovor.

Adolf Hitler."

Staljinu je sad bilo jasno da trenutno od Hitlera može da dobije sve što hoće, godinama kasnije za vreme rata objasnio je Čerčilu da je mislio da Engleska i Francuska neće ući u rat zbog Poljske. Odgovorio je već sutradan:

"Saveznom kancelaru Nemačke, gospodinu A. Hitleru.

Zahvaljujem se na pismu.

Nadam se da nemačko-sovjetski pakt o nenapadanju može da dovede do ozbiljnog poboljšanja političkih odnosa između naših zemalja.

Narodima naših zemalja neophodni su miroljubivi politički odnosi između naših zemalja; saglasnost nemačke vlade sa sklapanjem pakta o nenapadanju stvara osnovu za likvidaciju političke napetosti i uspostavljanja mira i saradnje naših zemalja.

Sovjetska vlada mi je naložila da vam saopštim da se slaže sa dolaskom gospodina Fon Ribentropa u Moskvu 23. avgusta.

J. Staljin".

Iz njihovih izjava u užem krugu, za koje se saznalo mnogo godina posle rata, vidi se da nisu verovali u dugotrajnost dogovora. Hitler nije odustao od ideja da čim "reši probleme sa Zapadom" napadne SSSR i "proširi svoj životni prostor". Staljin je Čerčilu rekao da je znao da će se to jednog dana dogoditi, ali da je bio uveren da neće pre 1942, a verovatnije 1943. godine.


U ZDRAVLJE HITLERA, U ZDRAVLJE STALJINA

Ribentrop se uzbuđeno i veoma dobro raspoložen pripremao za put u Moskvu. On je poticao iz oficirske porodice, otac mu se posle penzionisanja preselio u Švajcarsku gde je Joahim naučio francuski, zatim je godinu dana proveo u Engleskoj ne bili naučio engleski. Kao mladić je prešao u Kanadu, gde je radio i na građevini, a onda počeo da prodaje nemačka vina. Vratio se u Nemačku da bi kao dobrovoljac učestvovao u Prvom svetskom ratu, dogurao je do čina poručnika. Posle poraza carske Nemačke je 1919. godine otvorio trgovinu francuskih vina i likera i oženio se Anelizom, kćerkom čuvenog proizvođača šampanjca Ota Henkela (šampanjac "henkel" se i danas prodaje širom sveta). Zastupao je tastovu firmu, dobio licencu za prodaju viskija "Džoni Voker", dvadesetih godina već je bio vlasnik jedne od najvećih trgovina vinom u Nemačkoj. Tek se 1932. godine zainteresovao za Nacističku partiju. Zamolio je za prijem kod Hitlera, učlanio se i obezbeđivao mu donacije svojih bogatih poznanika. Pošto je Hitler preuzeo vlast, Ribentrop je dodeljen štabu Rudolfa Hesa kao spoljnopolitički savetnik. Od 1936. do 1938. bio je ambasador u Londonu, funkciju ministra inostranih poslova dobio je tek početkom 1938. godine, jer se dotadašnji ministar Konstantin fon Nojrat (1873–1956) nije sasvim slagao sa Hitlerovim ratnim planovima.

Zadatak da relativno samostalno pregovara sa samim Staljinom Ribentrop je shvatio kao veliku čast, time je najzad ušao u krug najbližih saradnika firera, kome su inače uglavnom pripadali njegovi "stari saborci". Stigavši u moskovsku rezidenciju svog ambasadora, ponašao se nadmeno. Ribentrop i Šulenburg se od prvog trenutka nisu podnosili. Šulenburg je naredio da se za ručak serviraju kavijar, račići, šašljik i gruzijska vina i pitao svog ministra šta kao stručnjak za alkoholna pića misli o njima. Ribentrop je besno odgovorio da su nemačka vina, naravno, mnogo bolja i da Šulenburgu nikad neće oprostiti ironično ponašanje.

Kad je sve bilo potpisano, Šulenburg je u užem krugu komentarisao: "Sad Firer može da počne svoj rat, ali mi ćemo ga izgubiti." Posle atentata na Hitlera 20. jula 1944. Šulenburg je uhapšen i 10. novembra obešen. Tako je završio najzaslužniji organizator pakta Staljin–Hitler.

Posle neprijatnog ručka nemačka delegacija se odvezla u Kremlj. Iako je formalno partner Ribentropu bio Molotov, glavnu reč sa sovjetske strane vodio je Staljin. Lako su se sporazumevali, posle tri sata napravljena je pauza i Ribentrop je poslao telegram Hitleru da se pregovori vode "potpuno pozitivno u našem smislu". U toku noći sve je bilo toliko jasno da se sastanak pretvorio u banket sa mnogo alkohola i zdravica, razgovaralo se o svemu i svačemu, samo ne o paktu i tajnom protokolu koji su se već prekucavali.

U zvaničnoj zabelešci za Hitlera stoji: "U toku razgovora gospodin Staljin je spontano izgovorio sledeću zdravicu u čast firera: ‘Ja znam koliko nemački narod voli svog vođu, zbog toga želim da pijemo u njegovo zdravlje.’

Gospodin Molotov je pio u zdravlje gospodina ministra Rajha. Više puta su gospoda Staljin i Molotov pili u čast Pakta o nenapadanju, nove ere rusko-nemačkih odnosa i nemačkog naroda.

Gospodin ministar inostranih poslova Rajha sa svoje strane izgovorio je zdravicu u čast gospodina Staljina, kao i zdravicu sovjetskoj vladi i za srećan razvoj odnosa između Nemačke i Sovjetskog Saveza."

Staljin, koji je bolje od nemačkih gostiju podnosio piće i slične terevenke, pre nego što se društvo pred zoru razišlo povukao je Ribentropa u stranu i rekao mu: "Dajem vam časnu reč da nemamo nameru da vas prevarimo." U ugovoru je rečeno da važi deset godina, a da se potom može produžiti svakih pet godina.

Kada je sutradan Ribentrop poleteo natrag za Berlin, politički posmatrači širom sveta su shvatili da je politika zapadnih sila, posebno politika "smirivanja" britanskog predsednika vlade Nevila Čemberlena, bankrotirala.


KAKO SU STALJIN I HITLER DELILI ISTOČNU EVROPU

Suština Pakta o nenapadanju bila je da su se dve strane obavezale da se odreknu svake agresivne radnje ili napada jedne na drugu; u slučaju da jedna od dve strane postane predmetom ratnih radnji sa nekom trećom silom, partnerska sila iz ovog ugovora nikako neće podržati tu silu; vlade dve ugovorne strane biće u stalnom međusobnom kontaktu; nijedna od dve strane neće se priključiti bilo kojoj grupaciji moći okrenutoj protiv partnera; ukoliko dođe do konflikta ili sukoba između dve strane, oni će se rešavati prijateljskim konsultacijama, a po potrebi posebnim komisijama. Sve to je, naravno, sročeno jezikom međunarodnog prava sa uobičajenim uvodnim i završnim detaljima. Suština ugovora je bila da Sovjetski Savez neće da se meša kad Nemačka bude napala Poljsku, a da Nemačka to namerava bilo je jasno već i na osnovu Hitlerovog pisma Staljinu.

Daleko važniji od samog javnog ugovora je dodatni protokol, koji predstavlja podelu istoka Evrope na interesne sfere, zbog toga ga valja citirati u celini:

"Povodom potpisivanja Pakta o nenapadanju između Nemačkog rajha i Saveza Socijalističkih Sovjetskih Republika, dvojica opunomoćenika dveju strana u strogo poverljivom razgovoru razmatrali su razgraničenje obostranih interesnih sfera u istočnoj Evropi. Razgovor je doveo do sledećih rezultata:

1. Za slučaj političkog preoblikovanja teritorije u koju spadaju baltičke države (Finska, Estonija, Letonija i Litvanija) severna granica Litvanije predstavlja takođe i granicu interesnih sfera Nemačke i SSSR. Pritom je obostrano priznat interes Litvanije u oblasti Vilne.

2. Za slučaj političkog preoblikovanja teritorije koja pripada poljskoj državi interesne sfere Nemačke i SSSR se graniče otprilike na linijama reka Pisa, Narev, Visla i San. Pitanje da li obostrani interesi pokazuju poželjnim održavanje nezavisne poljske države i kako bi se razgraničila ta država definitivno može da se razjasni tek u toku daljnjeg političkog razvoja. U svakom slučaju će dve države to pitanje rešiti putem prijateljskog sporazumevanja.

3. U pogledu jugoistoka Evrope sovjetska strana je naglasila svoj interes u pogledu Besarabije. Nemačka je izjavila svoje potpuno neinteresovanje za te teritorije.

4. Ovaj protokol će obe strane tretirati kao strogu tajnu.

U Moskvi, 23. avgusta 1939.

Fon Ribentrop

Molotov"

Ribentrop je prepričavajući događaj Hitleru rekao da su Staljin i Molotov veoma prijatni ljudi, i zapisao: "Osećao sam se među njima kao među našim starim saborcima."


KAKO SU STALJIN I ČERČIL DELILI ISTOČNU EVROPU

Tako su Staljin i Hitler povukli granice trećih država u istočnoj Evropi. Pet godina kasnije, 9. oktobra 1944, Staljin je ponovo imao priliku da povlači granice drugih država, ovoga puta sa Čerčilom. Šta se tada dogodilo, dugo se samo prepričavalo, mnogi istoričari su smatrali da je to anegdota. Međutim, Valentin Bereškov (1916–1998), koji je prevodio na tom sastanku, u svojoj knjizi Bio sam Staljinov prevodilacIza kulisa politike pozornice sveta posvedočio je da je Čerčil izvukao iz džepa list hartije na kojem je stajalo:


Romania

Russia 90%

The others 10%

Greece

Great Britain (in accord with USA) 90%

Russia 10%

Yugoslavia 50:50%

Hungary 50:50%

Bulgaria

Russia 75%

The others 25%


Citiram kako Bereškov opisuje nastalu situaciju:

"Staljin je pažljivo pogledao te cifre pa je iz bronzane zdele izvadio jednu od svojih omiljenih plavih pisaljki i na gornjem desnom kraju lista hartije nacrtao lik čavke. Zatim je gurnuo list preko stola Čerčilu ne rekavši ni reč. Nastala je dugačka pauza. Ćutanje je prvi prekinuo Čerčil: ‘Zar se neće smatrati ciničnim što smo mi prosto tako doneli odluke koje će se ticati više miliona ljudi? Bolje bi bilo da spalimo tu hartijicu...’ ‘Ne, zadržite je’, rekao je Staljin.

Čerčil je savio list i stavio ga u džep. I ponovo je nastalo dugo ćutanje."

Kao što znamo, nije se ostvarilo baš tako kako su Staljin i Čerčil napisali. Jugoslavija je pripala 0 odsto njima, a 100 odsto sebi, Bugarska i Mađarska 100 odsto Sovjetskom Savezu, a Grčka 100 odsto Zapadu. Valja podsetiti da je teritorije koje je Staljin iskamčio od Hitlera za vreme rata izgubio, ali posle pobede opet zauzeo za narednih pedeset godina.


NAPAD NA POLJSKU

Hitler je 31. avgusta u 12.30 potpisao naređenje o napadu na Poljsku. U zoru 1. septembra nemačke jedinice su sa severa, zapada i juga upale u Poljsku, a nemački avioni su bombama zasuli kolone poljskih vojnika, mostove, železničke pruge i gradove. Gotovo čitavu poljsku ratnu avijaciju uništili su pre nego što je uspela da poleti. U nedelju 3. septembra britanski ambasador u Berlinu Henderson zamolio je za prijem kod Ribentropa u 9.00 časova. Nemački ministar je još spavao, tako da je ambasador ultimatum predao glavnom nemačkom prevodiocu Paulu Šmitu (1898–1970) da ga prevede dok ministar ne stigne. Pošto Nemačka nije odgovorila na britanski ultimatum da povuče vojsku iz Poljske, britanski ministar inostranih poslova Halifaks u pismu poručuje: "...Ukoliko do 11.00 sati pre podne po britanskom letnjem vremenu na današnji dan 3. septembra kod vlade njegovog veličanstva ne stigne garantija nemačke vlade zadovoljavajuća u gore navedenom smislu, od tog časa nastaje ratno stanje između dve zemlje."

Šmit je otrčao u Hitlerovu rezidenciju. U holu je bila okupljena većine vlade, ali Šmit je smesta pušten kod firera. U svojoj knjizi Statista na diplomatskoj pozornici opisuje sledeću scenu: "Hitler je sedeo za svojim radnim stolom, Ribentrop je desno od njega stajao kraj prozora. Obojica su se napeto zagledala u mene. Ja sam stao malo udaljen od Hitlerovog stola i polako prevodio ultimatum britanske vlade. Kad sam završio, nastala je potpuna tišina.

Hitler je kao skamenjen sedeo i gledao ispred sebe. Posle nekog vremena, koje se meni učinilo kao večnost, obratio se Ribentropu koji je stajao ukrućen kraj prozora. ‘Šta sad?’, upita sa ljutitim pogledom kao da stavlja na znanje da ga je Ribentrop pogrešno informisao o reakciji Engleza. Ribentrop je odgovorio tihim glasom: ‘Pretpostavljam da će nam kroz koji sat Francuzi podneti isti ultimatum.’"

Prevodilac je shvatio da može da se povuče. Bilo je već prošlo pola deset i jasno da niko ne očekuje da se do 11.00 išta može učiniti. Izašao je u hol i tamo saopštio šta se dogodilo. Opisujući taj trenutak, piše: "Gering se okrenuo prema meni i rekao: ‘Ako izgubimo taj rat, neka nam nebesa budu u pomoći!’

foto: bundesarchiv / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«PODELA PLENA: Nemački vojnici na granici s Poljskom...

Nemačka vojska je u Poljskoj napredovala neočekivano brzo. Šestog septembra pao je Krakov, 8. septembra su neke jedinice stigle do predgrađa Varšave i tu su stale. Ribentrop je postao nervozan jer SSSR nije preduzimao ništa. Posle pada glavnog grada Poljske poslao je Molotovu telegram: "Vojne operacije napreduju brže nego što smo očekivali", i dodao da bi nemačka vlada volela da sazna za vojne namere sovjetske vlade. Molotov je odgovorio tek sutradan. Objasnio je da je Moskvi potrebno obrazloženje za pokret svoje vojske, da će sačekati pad Varšave, a zatim da se Poljska kao država raspadne, pa da kažu da moraju da zaštite "ukrajinsku i belorusku braću". Tek 17. septembra Crvena armija je upala u Poljsku i u baltičke države; 18. septembra Molotov je telegrafisao da je napuštena ideja da se dozvoli opstanak smanjene poljske države, predlaže da se zemlja podeli na liniji Pisa–Narev–Visla–San. Staljin je 25. septembra pozvao na razgovor ambasadora Šulenburga. Izrazio je želju da se teritoriji koju uzima SSSR, pridodaju vojvodstvo Lublin i deo vojvodstva Varšave, a spreman je da se zauzvrat odrekne Litvanije. Očekuje nemačku podršku u odnosu na Letoniju i Estoniju prema tajnom dogovoru. Finsku nije pomenuo, iako je o njoj takođe bilo reči u tom dokumentu.

Ribentrop je 27. septembra ponovo odleteo u Moskvu. Na kraju je Nemačka bila saglasna sa planom Staljina, koji je takoreći bez ispaljenog metka dobio teritoriju od 200.000 km², odnosno 52,1 odsto poljske teritorije.


DRUGARSKI SUSRETI

Valentin Mihajlovič Bereškov, po zanimanju inženjer brodogradnje, ranije prevodilac firme Inturist za nemački i engleski jezik, služio je kao mornar u Pacifičkoj floti u Vladivostoku i davao časove jezika svojim admiralima. Početkom septembra 1939. dobio je naređenje da otputuje u Moskvu. Javio se u Narodnom komesarijatu za pomorske snage, primio ga je kapetan korvete Zajcev. Malo ga je ispitao, dao mu bumašku gde će da spava i da se hrani, odlučiće kroz koji dan kako da ga upotrebe, malo neka razgleda grad. Ubrzo su ga opet zvali. Zajcev ga je primio u civilnom odelu, rekao da imaju zadatak koji moraju da izvrše u civilu.

Bereškov to opisuje u svojoj knjizi: "Vi, naravno, niste u posedu odgovarajuće garderobe?" "Tako je, druže kapetane korvete." "Nemojte tako službeno. Morate da se naviknete na civilno ponašanje. Oslovljavajte me imenom i otečestvom..."

Dao mu je bumašku da nabavi sve što mu treba. Spavaćim kolima su se odvezli u Murmansk. Tamo je stigao luksuzni nemački brod "Bremen" od 34.000 tona koji je uspeo da pobegne od engleske flote kroz maglu prema severu i dobio dozvolu da se probije do najzgodnije sovjetske luke. Zajcev i on su prešli na palubu gde ih je primio kapetan Arens, počastio ih kobasicama sa kiselim kupusom i nemačkim pivom. Veći deo posade se odvezao železnicom u pravcu Poljske, a kapetan i najnužnija posada su ostali i tek sredinom decembra odlučili da se vrate u Hamburg. Bereškov je bio angažovan kao prevodilac.

Posle obavljenog zadatka je dobio prekomandu u rečnu flotilu na Dnjepru. Tu su ga upoznali sa tajnim dokumentom o podeli Poljske i saopštili mu da treba da prevodi na "drugarskom susretu sa nemačkim vojnicima" u Poljskoj. On "drugarski susret" opisuje u svojoj knjizi ne krijući da je bio zapanjen: "Sastanak je izgledao kao da su se srela ‘braća po oružju’. Komandanti dve strane su se pozdravili i pili u čast svojih vođa. Po završetku operacija u Pinsku, Brestu i drugim mestima održane su zajedničke parade nemačkih i sovjetskih oružanih snaga... Svakom od nas bilo je jasno da tako nešto ne bi bilo moguće bez Staljinovog ličnog uputstva..."

O nemačkom-sovjetskom susretu Bereškov je još napisao: "Stanovništvo nas je dočekalo sa cvećem, nudili su nam hleb i so, voće i mleko. U nekim malim, privatnim kafanama sovjetski oficiri su sve dobijali besplatno... Mnogi ljudi su bežali od Vermahta koji se kretao u pravcu istoka i potražili zaštitu na teritoriji koji je kontrolisala Crvena armija..." Verujem da su zaštitu tražili pre svega Jevreji, jer su znali šta ih čeka od hitlerovaca.

foto: bundesarchiv...i sovjetski vojnici na istoku Poljske

Pet i po godina posle tog događaja, koji su mnogi potisli u zaborav, celu Poljsku i istok Nemačke je osvojila Crvena armija, pa je došlo do novog "drugarskog susreta" "braće po oružju", sada na istočnoj obali reke Labe kod sela Lorenckirh usred gomile nemačkih leševa, žrtava ruske artiljerijske vatre. Sovjetski potpukovnik je smatrao da taj prizor nije zgodan za "herojske snimke", pa su se zajedno prevezli na drugu obalu i tu je kod mesta Krajnic 25. aprila 1945. u 13.30 ruski fotograf Aleksandar Ustinov napravio zvanične fotografije zagrljaja Rusa i Amerikanaca.

Sovjetske vojnike posle totalnog poraza Nemci, naravno, nisu dočekali sa cvećem. Nisu morali ništa da nude, pobednički vojnici su uzimali sve što su hteli. Mnogi su opet bežali, sada Nemci na zapad. To sam i ja posmatrao kada sam 13. aprila 1945. oslobođen iz koncentracionog logora i celo leto proveo u gradu Magdeburgu na obali reke Labe čekajući da nas Rusi vrate u domovinu.

Mada Staljin nije voleo Jevreje, poljske Jevreje Sovjeti nisu proganjali. Poljaci su prošli mnogo gore. Sovjetska vlast je između 13. aprila i 11. maja 1940. u Katinskoj šumi streljala oko 4400 poljskih intelektualaca, profesora, lekara i oficira, koji su se pre toga nalazili u specijalnim logorima. Namera je bila da se likvidira elita tog naroda. Naređenje je Staljin izdao Beriji, izvršili su ga pripadnici NKVD-a. Poljski radnici pod komandom Nemaca našli su masovne grobove i 11. aprila 1943. Berlin je objavio da su Rusi počinili strašan zločin. Većina svetske javnosti nije u to poverovala, smatrala je da su to mogli da učine samo nacisti. Sovjetska vlast je dugo demantovala svaku pomisao da je vršila masovna ubistva nad civilnim stanovništvom. Na Nirnberškom procesu čak su u optužbi protiv nacista naveli masakr u Katinskoj šumi, što su Geringovi advokati pokušali da opovrgnu. Sud je odbacio da diskutuje o tome. Hruščovu je 1958. podnesen izveštaj da je ne samo u Katinskoj šumi nego i u Smolensku i drugde ubijeno 21.857 "poljskih neprijatelja SSSR", ali to nije objavljeno. Tek je Gorbačov naredio da slučaj ispita komisija istoričara i forenzičara i na osnovu nje aprila 1990. priznao da je za ta ubistva odgovoran Sovjetski Savez.


ZBUNJENI KOMUNISTI

Jugoslovenski komunisti i skojevci su nakon sklapanja pakta između nacističke Nemačke i SSSR bili totalno zbunjeni. Sve do potpisivanja ugovora između Hitlera i Staljina učili su i širili uverenje da je osnovna opasnost fašizam. To se posebno pokazalo u španskom građanskom ratu gde su se dobrovoljci, uglavnom članovi KPJ, borili protiv jedinica generala Franka, a znalo se da njega aktivno podržavaju nacistička Nemačka i fašistička Italija. I Milo Dor (Milutin Doroslovac, 1923–2005), beogradski skojevac, kasnije značajan austrijski i nemački književnik, pričao mi je da su neki njegovi drugovi zbog toga napuštali pokret.

Ivo i Slavko Goldštajn u svojoj zajednički napisanoj knjizi Tito opisuju situaciju: "Skoro dvije godine – od 22. avgusta 1939. do 22. juna 1941. Tito, Komunistička partija Jugoslavije i mnogi komunisti diljem svijeta proživjeli su u političkoj dvoličnosti. Do avgusta 1939. pet su godina gorljivo i iskreno zastupali antifašizam, a onda je odjednom Staljin, u neočekivanom obratu, sklopio pakt sa Hitlerom i pridružio se Hitleru u komadanju Poljske. Kao disciplinirani pripadnici Kominterne komunisti su odjednom morali govoriti danas sasvim suprotno od onoga što su govorili jučer. Titu i velikoj većini komunista nije bilo lako napraviti taj gigantski protusalto. Dok su zagovarali otpor fašizmu, govorili su iz uvjerenja i duše. Kad odjednom sad moraju opravdati pakt s najjačom fašističkom silom, prisiljeni su govoriti protivno onome što im je u duši. Moraju posegnuti za političkim licemjerjem i poučiti se na dvoličnjaštvo. Lukavi Staljin našao im je ‘strateško-teoretsku’ formulu opravdanja, radi se o ‘pregrupiranju snaga ne po liniji antifašizma i demokracije, već po liniji jačanja borbe radnih masa protiv buržoazije’. U komunističkom tisku u mnogim zemljama antifašistička je propaganda prestala, a zamijenili su je napadi na britanski i francuski imperijalizam. KPJ je, doduše, u javnim istupima napadala zapadne uzročnike nedavno započetog rata, ali, za razliku od drugih komunističkih partija, nije štedjela ni suprotnu stranu."

Mislim da je taj prikaz uglavnom tačan, ali da mu treba dodati nekoliko bitnih podataka.

Kominterna je posle potpisivanja pakta okupila u Moskvi predstavnike ilegalnih komunističkih partija Evrope, održano im je predavanje da je pakt potpisan, jer je sada najvažnija borba protiv imperijalizma. Zahtevali su od prisutnih da po mogućnosti do sutra napišu svoje mišljenje. Niko to nije učinio osim Tita. On je napisao da misli da Hitler želi da neutrališe SSSR za vreme svog osvajačkog rata u Evropi. SSSR se nada da će na taj način za sebe za duže vreme osigurati mir. Međutim, to ne sme bitno da utiče na politiku komunističkih partija. Znači, nalazio je opravdanje, ali je za moskovske prilike dosta smelo indirektno rekao da suštinski treba zadržati dotadašnju liniju, a time je mogao misliti samo na antifašizam.

Još je bitnije držanje KPJ 27. marta 1941. godine, kada još niko nije znao da je Hitler već spremio plan napada na SSSR. Daleko je bio 22. jun, izvršenje Plana "Barbarosa". Puč zbog potpisivanja Trojnog pakta dva dana ranije pokrenula je grupa vazduhoplovnih oficira, ali komunisti u Beogradu su odmah uskočili. Do podneva institucije su bile u rukama pobunjenih vojnika, ali demonstracije na ulicama su predvodili komunisti.

U mom rodnom Zrenjaninu, tada Petrovgradu, skojevci su već 25. marta razbili izložbu nemačkog Kulturbunda na kojoj je bio izložen nacistički propagandi materijal. Nisu čekali ni na kakvo uputstvo "odozgo". Naprotiv. Na demonstracijama 27. marta koje su izbile i u tom gradu, učestvovali su i vikali: "Živela Komunistička partija Jugoslavije!"

Ja sam za desetogodišnjicu tog datuma pisao reportažu za list "Omladina". Jedan od sagovornika, grafički radnik, pričao mi je da ga je mama probudila 27. marta ujutro i upozorila da se nešto događa. On je odjurio u svoju štampariju i sa drugovima napravio letak kao da komunisti pozivaju na demonstracije. Uradio je to spontano, niko mu nije dao uputstvo. Na demonstracijama je govorilo nekoliko istaknutih komunista, među kojima Milić Rakić (1912–1943) i posle rata veoma poznat novinar Boža Rafajlović (1923–2014). U tim demonstracijama kao skojevac učestvovao je i Milo Dor.

Bereškov kao sovjetski građanin piše: "Sovjetski građani su potpisivanje Pakta o nenapadanju 23. avgusta 1939. između SSSR i hitlerovske Nemačke primili sa pomešanim osećanjima. S jedne strane svi su bili šokirani zbog sporazuma sa nacistima. Nagli preokret od krajnjeg neprijateljstva do kooperacije i zajedničkog delovanja mi, koji smo mnogo godina upijali antifašističku agitaciju, uopšte nismo shvatili.

S druge strane, pa ma kako paradoksalno to zvučalo, normalizacija odnosa sa Nemačkom, ma kako privremena bila, doprinela je osećanju olakšanja. Nemir zbog rata, koji se činio neizbežnim, hladna distanca zapadnih demokratija prema Sovjetskom Savezu, mržnja nemačkih fašista i vojni napadi militarističkog Japana – sve to je za rezultat imalo osećanje preteće izolacije koja bi izazvala nove žrtve, patnju i nesreću."

Predsednik Rusije Vladimir Putin je 2014. rekao da Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR "... nije izazvao nemački napad na Poljsku", ali da "ugovori sa nacističkom Nemačkom moralno nisu prihvatljivi". Drugačija je bila intonacija jedne njegove izjave 2017. godine da taj pakt nije bio "loša ideja", da su takvi postupci u to vreme spadali u "spoljnopolitičke metode", i teatralno upitao: "Šta je loše u tome što Sovjetski Savez nije hteo da se bori?" Poznato je da predsednik Ruske Federacije žali što nema onu moć koju je posle pobede u Drugom svetskom ratu imao SSSR sa Staljinom na čelu.

Nastavak u sledećem broju


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net