foto: milena anđela

In memoriam >

Predrag Ristić – Peđa Isus (1931–2019)

Smrću Peđe Ristića kulturna, umetnička, duhovna i politička scena Srbije ostala je bez jedne od svojih najosebujnijih ličnosti koja je u različitim sferama svojih interesovanja obeležila drugu polovinu 20. i početak 21. veka. Ta osebujnost ličnosti teško je iskaziva samo kroz popis onoga što je Peđa stvorio i pobrojavanje činjenica vezanih uz njegovo delo, jer kako je i sam govorio, porodično poreklo umnogome je odredilo njegovo razumevanje stvarnosti, kako političke tako i kulturne, ali i njegov temeljni interes za arhitekturu.

Rođen je u Beogradu 1931. godine, od oca Petra, mašinskog inženjera, i majke Marije, rođene Tabaković, po čijoj liniji je Peđa sa završetkom svog školovanja postao četvrto pokolenje arhitekata u familiji. Mnogi su mu preci u familiji bili slavni arhitekte i umetnici, a nekoliko njegovih dedova i deda-stričeva bili su ugledni masoni. Iz takvog okruženja Peđa je verovatno poneo sklonost prema vizuelnim, ali i prema drugim umetnostima, kao i prema društvenom angažmanu, koji će ga obeležiti u celom posleratnom periodu. U Beogradu je osnovnu nemačko-srpsku školu završio 1941. a gimnaziju 1949. godine. Diplomirao je 1956. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao je 1980. godine u Gracu sa tezom "Rekonstrukcija praistorijske arhitekture Lepenskog vira".

Iz ovako nabrojanih činjenica proizlazi da je tako započela jedna sasvim uobičajena akademska karijera, ali uz svaki period Peđinog obrazovnog razvoja vezane su različite egzistencijalne muke. Otac mu je završio u zatvoru kao narodni neprijatelj, a Peđa je na različite načine bio prisiljen da se snalazi, završava svoje obaveze, neprestano pomaže majci i potpuno konsekventno ne pristaje na takozvano "oslobođenje", te razvija svoje antikomunističke stavove. Čitavo to vreme Peđa se uporno bavi sportom, plivanjem i atletikom, a o tome kaže: "Do kraja rata, uprkos gladi, izrastao sam do visine od 184 centimetra i bio izrazito mršav, tako da mi se ocrtavao svaki mišić na rebrima... Zahvaljujući pobedama u plivanju postao sam popularan, ovakvog neubedljivog izgleda (...) pa je red bio da dobijem podsmešljiv nadimak. U ono doba nije mi još rasla brada, ali sam zaista izgledao toliko izmučen i žilav, kao da sam malopre skinut sa krsta. Od tada na štrafti, korzou, na fakultetu znali su me samo pod nadimkom ‘Isus’ i to me ceo život prati."

Četrdesetih i pedesetih godina, kad nije bilo nijednog kafića, mladi su se vrteli ukrug na štrafti, "momci i devojke kibicovali su se kao na stočnoj pijaci". Ipak u tom čoporu nisu bili svi isti... "u ovoj masi bilo je i onih koji nisu govorili o fudbalu, već o višoj matematici, a odlazili smo isključivo na klasičnu muziku na Kolarčev univerzitet, na operu, u pozorište, Kinoteku, na izložbe, u crkvu. Nismo odlazili na utakmice." Peđa i njegovi prijatelji nisu pristajali na kolektivističku atmosferu stadiona. Ovakvim stavom u to mračno vreme, kad su se mladi delili na one koji su već bili i one koji će tek biti u zatvoru, Peđa i njegovo društvo pružali su otpor neslobodi prisutnoj u svakom segmentu.

Peđa 1956. godine brani diplomski rad na Arhitektonskom fakultetu i svoju sopstvenu teoriju o akustici dvorana: "Nominalno sam branio tezu o akustici dvorane, međutim svima, a naročito komunistima, bilo je jasno da je moj projekat crkva, skinuo sam krst, ubacio fotelje..." Narodna omladina pokrenula je akciju da mu se diplomski rad poništi, ali dva časna profesora uspela su, bez obzira na pritiske, da ipak Peđin diplomski rad bude priznat i ocenili ga desetkom, a Peđa je dobio zvanje diplomiranog inženjera arhitekture.

Peđinim roditeljima konfiskovana je sva imovina, bili su u vlastitoj kući stešnjeni u dve sobe, i Peđa je kao odrastao momak bio prisiljen da u vlastitoj kući provali na svoj tavan, preuredi ga i u tom potkrovlju formira svoje, i ne samo svoje utočište. Naime, to potkrovlje na Senjaku postaje okupljalište najrazličitijih slobodnomislećih momaka i devojaka Beograda, a često su tu boravili i mnogi stranci koji su iz različitih kulturno-umetničkih razloga posećivali Beograd. Dolazila su tu i deca poznatih komunističkih rukovodilaca, npr. Kardelja i Vilfana. U potkrovlju je snimljeno i nekoliko filmova... Predrag Ristić kaže:

"U mom potkrovlju dogodila se danas poznata Mediala. Danas se Mediala smatra možda jedinim našim autentičnim, umetničkim pokretom. Tu su dolazili često, ponekad svakodnevno Leonid Šejka sa svojom ženom Marijom Čudinom, pesnikinjom; Dado Đurić, slikar; Vukota Vukotić, arhitekta; Uroš Tošković, slikar; Vlada Veličković, arhitekta i slikar; Olja Ivanjicki, slikarka; Sveta Samurović, pravnik i slikar; Ilija Savić, psiholog; Miro Glavurtić, pisac i slikar; Slobodan Mašić, arhitekta i izdavač; Dolores Ćaće, psiholog; Slobodan Šijan, režiser; Mihajlo Đoković, slikar; Milosav Lazarević, slikar; Milovan Vidak, slikar; Danilo Kiš, književnik; akademik Dimitrije Bogdanović; Vasko Popa, pesnik; slepa, izuzetno obrazovana Ljiljana Ristić, poliglota; bračni par Žeslavski iz Poljske, arhitekti; Josip Sever, pesnik iz Zagreba; Miša Radivojević, režiser... Tu je jednom s Dimitrijem Bogdanovićem bio i mladi maturant Risto Radović, današnji mitropolit crnogorsko-primorski g. Amfilohije, ali i drugi manje poznati sveštenici i kaluđeri. (...) To je, naravno, izazivalo sumnju komunističkih vlasti koje su htele da o svemu znaju i da nad svim imaju kontrolu, šta se bilo gde radi, a naročito šta se misli, iako je sve što se radilo, bilo veoma čedno. Za droge uopšte nismo znali, najmanje se pilo, a najviše filozofiralo, sviralo na klaviru, a na kraju su Leonid Šejka i Aleksandar Ćirković pevali uz gitaru divne ruske narodne pesme koje su nam cepale dušu. Zabavna muzika, pa čak i recimo Bitlsi, uopšte nas nije doticala, ali je zato Kolarčev univerzitet bio naša produžena kuća, kao i klasična i avangardna muzika Šemberga i drugih."

Naravno, nisu navedena sva imena ljudi koji su dolazili u Peđino potkrovlje.

Uz Leonida Šejku posebno mesto među ljudima koji su dolazili Peđi pripada Mihajlu Mihajlovu, jer su upravo tu njih trojica započeli ideju 1966. godine o stvaranju i pokretanju prvog nezavisnog časopisa iz oblasti kulture u tadašnjoj Jugoslaviji. Njihovoj ideji priključilo se još nekoliko intelektualaca, Daniel Ivin i Nikola Čolak iz Zagreba i Franjo Zenko iz Zadra. No, policija je uhapsila Mihajla Mihajlova pre same promocije ideje o časopisu u Zadru, a nedugo zatim, nakon promocije, uhapšeni su Daniel Ivin, Nikola Čolak, Franjo Zenko i Peđa Ristić i odvedeni su u Centralni zatvor u Beogradu. Po završetku istrage, iz zatvora su pušteni svi izuzev Mihajla Mihajlova, koji je osuđivan više puta i izdržao kaznu zatvora od gotovo sedam godina. Ova epizoda neraskidivo je vezala Mihajlova i Peđu, bez obzira na sve njihove razlike, do Mihajlove smrti.

Kako Peđa nakon diplomiranja nije mogao da projektuje crkve, u tom periodu uradio je veliki broj rekonstrukcija kuća i potkrovlja u Beogradu, i za to je kasnije dobio i nagradu ULUPUDUS-a. Kako svoja znanja o akustici nije imao gde primenjivati, počeo je da konstruiše i izrađuje muzički instrument koji je nazvao drndafon. Za drndafon se naročito zainteresovao kompozitor Zoran Hristić, koji je zajedno sa Peđom na njemu izvodio čuda. Sve je zvučalo kao da kompozicije izvodi mnogobrojni orkestar, a svirao je samo Peđa. Sa Zoranom Hristićem i drndafonom nastupali su na Muzičkom bijenalu mladih u Parizu, Bijenalu moderne muzike 1973. godine u Zagrebu, Jugoslavenskoj muzičkoj tribini u Opatiji, a kako kaže Peđa "možda je vrhunac bio dobijanje dve Zlatne arene u Puli za muziku u filmovima Hasanaginica i Horoskop."

Drndafon je upotrebljavao i u TV filmu o rekonstrukciji Lepenskog vira, koji inače u sveukupnom radu Peđe Ristića zauzima posebno mesto.

Peđa se od mladalačkih dana interesuje za kulturu Lepenskog vira i dolazi do otkrića i zaključaka koji se kose sa zvaničnim naučnim istraživanjima koja je ustanovio profesor Dragoslav Srejović. Oblik kuće iz Lepenskog vira bio je predmet spora. Po Ristiću kuća je imala oblik isečka, a po profesoru Srejoviću oblik trapeza. Peđa je bio svestan da će svoju teoriju teško moći da odbrani u Jugoslaviji, pa je to učinio na Univerzitetu u Gracu 1980. godine sa tezom "Rekonstrukcija preistorijske arhitekture Lepenskog vira" i postao doktor arhitekture, a disertacija je nostrifikovana i u Beogradu. Njegova kućica na drvetu na Adi Međici imala je oblik isečka.

Sredinom osamdesetih godina komunizam popušta, a Peđi se otvaraju mogućnosti za ostvarenje sna da projektuje i gradi pravoslavne crkve i živi sa njima. Godine 1984. Peđa je započeo rekonstrukciju kompleksa manastira Kaona. Nakon toga otvorile su se nove mogućnosti. Od tada projektovao je i restaurirao preko 100 crkava u regionu i inostranstvu, a posebno možemo izdvojiti Hram Kralja Jovana Vladimira u Baru, hercegovačku Gračanicu u Trebinju, Crkvu Svetog kneza Lazara u Čačku, Saborni hram u Podgorici, crkvu Lazaricu u Bermingemu sa Parohijskim domom za koju je dobio Nagradu za arhitekturu "Princ Čarls". Nažalost, 14 crkava koje je projektovao i izveo, u poslednjem građanskom ratu je do temelja uništeno, pritom i njemu možda najdraža, crkva u Slavonskom Brodu, koja je bila, kako je rekao akademik Stefanović, savršeno akustična. Ponekad su arhitektonska rešenja za crkve bila i predmet polemika, što je za jednog umetnika sasvim normalno, a za polemički Peđin duh izazovno i potrebno. Za svoj doprinos Srpskoj pravoslavnoj crkvi Peđa je odlikovan Ordenom Svetog Save.

Peđa Ristić svojim životom i delom posvedočio je da istinski stvaralac mora pre svega biti individua koja nigde neće podleći zahtevima i nasilju gomile, a da svoju individualnost može čuvati i unapređivati u dijalogu s drugima i kroz sabornost pravoslavlja.

Hvala, Peđa!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net