foto: ap photo
NERASVETLJEN ZLOČIN: Ubistvo Olivera Ivanovića

10 najvećih naprednjačkih afera >

Nasleđe Aleksandra Vučića

U moru loših i nerazrešenih događaja koji su obeležili sedam godina vlasti Aleksandra Vučića, neki događaji zauzimaju značajnije mesto zbog obima kršenja zakona i činjenice da je Srbija zbog derogiranja institucija pala na gotovo svim listama koje mere demokratske slobode i demokratsko uređenje jedne države. Na jednoj strani, Vučić je uspevao da stabilizuje javne finansije i da delimično iskoristi dobar period u ekonomiji Evrope držeći kurs dinara i inflaciju na gotovo identičnom nivou sve vreme, što mu je donelo pohvale različitih međunarodnih institucija. Takođe, uspevao je i da velike industrijske rupe poput Smedereva i Bora zakrpi dovođenjem kineskih kompanija. Međutim, Vučića od početka prate kontroverze i događaji koji ostaju nerazrešeni, a važni su po društvo. On ih tumači kao zlonamerne pridike onih koji ga mrze, ali, s druge strane, neke postupci i izjave su zabeleženi, nesumnjivi i pokazuju da su i on lično i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja bili direktno umešani u slučajeve koji su bili "na ivici zakona" i koji bi u nekoj budućnosti mogli da budu predmet ozbiljnih istraga i velikih slučajeva pred sudovima Srbije. Vučić voli da kaže da su već sada njegovo nasleđe auto-putevi i fabrike koje je otvorio. Ipak, nerešavanje ozbiljnih slučajeva koji "drmaju Srbiju" prete da prevagnu u budućoj istoriji ovoga perioda. Ona bi mogla da pokaže da Vučić nije izgradio i podigao novu Srbiju, nego da je satro i to što je postojalo svojom autokratskom vladavinom. Nedeljnik "Vreme" predstavlja u formi liste deset najvećih afera iz prvih sedam godina Vučićeve vlasti. Sve one nam se čine kao najilustrativnije i sve pokazuju da je vladavina zakona "na istorijskom minimumu", a da su neki delovi državnog sistema potpuno uništeni i onemogućeni da sprovode svoje zakonom utvrđene funkcije. Događaje na koje podsećamo povezuje mnogo toga, ali se čini da je jedno ključno: u svim situacijama Vučić bi "istupio" da zaštiti nekoga iz svog najbližeg okruženja, što je institucijama poslalo poruku da se tim događajima ne bave preterano revnosno ili da neke od njih potpuno "zatvore". Ti "top događaji" danas postoje najviše zbog toga što deo javnosti i deo medija uporno na njih podseća i traži odgovore

1. Ubistvo Olivera Ivanovića

Do trenutka kada je u Kosovskoj Mitrovici 16. januara 2018. likvidiran Oliver Ivanović, delovalo je da sukobi na srpskoj političkoj i medijskoj sceni ne prelaze ravan javno izrečenih uvreda i pretnji. Ta je likvidacija promenila sve i uvela srpsko društvo u novu dimenziju u kojoj je moguće očekivati i druga ubistva političkih neistomišljenika, bilo da su to opozicioni prvaci poput Ivanovića, bilo da su ljudi u javnom životu Srbije koji u ograničenom javnom prostoru kritikuju delovanje Vučićevog režima.

Oliver Ivanović je ubijen pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima i postao je moneta za potkusurivanje između režima u Prištini i Beogradu. Vučić je ovaj komplikovani trenutak koji se poklopio sa početkom kampanje za izbore u Beogradu, veoma važne za njega, uspeo da neutrališe snažnom medijskom vatrom u čemu mu je svesrdno pomogla i Milena Popović, nevenčana supruga Olivera Ivanovića. Ako je deo javnosti ukazivao na činjenicu da se protiv Ivanovića vodila neviđena medijska i kampanja na samom terenu koja je kulminirala spotom u kome se on optužuje za izdaju Kosova u jesen 2017. godine, ako je BIRN objavio tonski zapis dela intervjua iz tog perioda u kome Ivanović markira Milana Radoičića kao opasnog čoveka koji kontroliše sever Kosova i njemu preti, ako je u intervjuu "Vremenu" rekao da se plaši za svoj život, ako su njegovoj likvidaciji prethodila druga ubistva na tom delu Kosova, sve to je Vučić uspeo da amortizuje snažnom upotrebom medija i kampanjom. Njen glavni cilj je bio da pokaže kako se ta likvidacija koristi za napad na Srbiju i da svi oni koji tvrde da je neko od Srba sa severa Kosova – neko od onih koji podržavaju Vučića – učestvovao u tom činu, zapravo su sami zaverenici što su sa drugim srpskim neprijateljima organizovali ovaj zločin.

U zbiru, Vučić se odlično nosio neprestano se pozivajući na ovaj zločin i najavljujući njegovo razrešenje (kao što obećava rušenje divljeg hotela na Pančićevom vrhu), koristeći Milenu Ivanović i njenog sina kada je to potrebno. S druge strane, napad na Borka Stefanovića u novembru 2018. u Kruševcu, kada je zadobio teške povrede potiljka glave, te napad na novinara lokalnog portala Žig info iz Grocke Milana Jovanovića nešto kasnije pokazuju da se ambijent promenio i da se nasilje sa TV ekrana i iz tabloida prenelo na ulice. Nijedan od ovih slučajeva nije do sada sudski razrešen, a otvorili su i teme bogaćenja i uticaja privrednika sa severa Kosova Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića uprkos značajnom policijskom dosijeu koji svaki od njih ima. Pored toga, videlo se da na lokalu postoje "moćnici" koji pod zastavom sa slikom Vučića mogu da organizuju napade na one koji im se ne dopadaju.

foto: m. milenkovićSUSPENZIJA DRŽAVE: Hercegovačka ulica


2. Savamala

Rušenje 12 objekata u beogradskom naselju Savamala u Hercegovačkoj ulici 24. na 25. april 2016. najambelmatičniji je događaj za vreme Vučićeve vladavine. U njemu su se susrele neke od najvažnijih karakteristika ovog perioda u istoriji Srbije: suspenzija vlasti, angažovanje nepoznatih maskiranih osoba, nasilno privođenje ljudi zatečenih na tom mestu, rušenje za koje se ni danas ne zna ko ga je počinio.... Sve je urađeno noću, dok je Srbija prebrojavala glasove sa izbora 24. aprila i dok je u Beogradu padala laka prolećna kiša. Neko je isključio struju u tom delu grada, neki sa fantomkama su sklonili neželjene svedoke i neki tim građevinaca je sa teškim mašinama porušio objekte kao prepreku izgradnji Beograda na vodi.

Projekat Beograd na vodi je, kako sam Vučić kaže, ostvarenje njegovog sna i on se sprovodi uprkos svemu od 2014. Nikakve sugestije arhitekata, nikakva upozorenja na korupciju, nikakve priče o uzurpaciji javnog zemljišta u privatne svrhe i, na koncu, teroristički akt hapšenja ljudi i rušenja objekata nisu sprečili Vučića da radi na projektu. Jeste da se sa svim kasni, ali se zida i, uporedo s tim, jača kontroverza oko svega u vezi sa tim projektom.

Vučić je primenjivao različite tehnike u želji da zakopa priču, ali ništa mu ne uspeva: kao što pumpe ne mogu da isprazne vodu iz temelja zgrada koje se zidaju u Savamali, tako ni on i njegov tim ne uspevaju da ugase priču u višestrukom kršenju zakona. Ovaj slučaj je čvorište Vučićeve vladavine i mesto na kome će se verovatno sve okončati.

Na drugom kraju Srbije, na Pančićevom vrhu, nikao je hotel na mestu na kome je mogla da bude izgrađena drvena baraka. Dve godine nakon objavljivanja ove priče i svih koruptivnih i kriminalnih radnji u vezi sa tom "izgradnjom" Vučić nerado pominje da će zakon biti sproveden i da će objekat biti srušen "mada on više voli da zida nego da ruši", kako je sam rekao. To je promena u odnosu na Savamalu kada je tražio da se njemu daju buldožeri da on lično poruši sve te objekte na putu ostvarivanja njegovog sna.


3. Parada ponosa

U jesen 2014. godine dogodio se težak incident tokom Parade ponosa organizovane u Beogradu uz snažnu podršku specijalnih policijskih snaga: Vučić se, u to vreme premijer, trudio da pokaže Evropskoj uniji kako je sposoban da, za razliku od svojih prethodnika, omogući održavanje tog događaja pa je u samoj pripremi Parade uspeo da umiri brojne navijačke i desničarske grupe. Naime, one su ranijih godina izazivale nasilje na ulicama Beograda u pokušaju "da pobiju pedere".

Međutim, kao za baksuz, u incidentu koji je snimila tada TV stanica u formiranju, N1, videli smo prebijanje Andreja Vučića, mlađeg brata predsednika Vlade Srbije u tom trenutku i njegovog prijatelja Predraga Malog, brata Siniše Malog, u tom trenutku gradonačelnika Beograda. Vučić je odmah organizovao vanrednu konferenciju za medije. Tu je govorio o napadu na brata, ali i da se ta TV stanica trudi da što više puta emituje snimak koji je bolan za njegove roditelje. U tim prvim minutima uspeo je da javnosti "da istinu" po kojoj je njegov brat dobio jezive batine ni kriv ni dužan (samo zato što je njegov brat), ali je postupak koji se vodio na sudu u Beogradu i koji još uvek traje (u toku je ponovljeno suđenje) pokazao različite stvari: da je Andrej bio u pratnji pripadnika vojne jedinice Kobre, da se nije legitimisao kako treba, da se njegovi pratioci nisu legitimisali i da je kordon žandarma postupio po pravilima službe, ali i da su prekoračili upotrebu sile kada su tukli Andreja. Saznalo se još da, po svemu sudeći, Andrejeva misija toga dana nije bila da ide kod mame na sarme, kako su tvrdili na početku, nego da pronađe Vučićevog sina Danila u grupi huligana koji podržavaju FK Rad (Junajted fors) i koji su krenuli na Paradu sa namerom da je prekinu ili da bar "vređaju pedere". Ovo je sam Vučić potvrdio gostujući na TV Pink nekoliko godina docnije kada je pravdao ponašanje svog sina rečima da je valjda normalno da sa šesnaest godina budeš u takvoj grupi i vičeš protiv pedera.

Iako to verovatno nije bila namera, suđenje je pokazalo šta se sve dešavalo toga dana kao i kakvi se sve pritisci i propusti dešavaju u sistemu bezbednosti Republike Srbije. To je drugi postupak u kome se pojavljuje Vučićev brat posle "slučaja Asomakum", gde je prvo bio osumnjičen za pranje novca, a docnije je sud utvrdio da on nikada nije osnovao tu firmu iako je tako pisalo u dokumentaciji iz APR-a – dokazano je da se on nije potpisivao na dokumentima nego da je to bio falsifikat.

foto: tanjugSVE JE SPORNO KOD MINISTRA: N. Stefanović


4. Diplome

Ostaće upamćeno kako su značajni ljudi iz Vučićevog sistema vladavine skloni falsifikovanju najviših akademskih zvanja. Analizom doktorata ministara Nebojše Stefanovića i Siniše Malog, kao i guvernerke Jorgovanke Tabaković, utvrđeno je da su oni plagirali svoje doktorske teze, a navodno su ih pisali upravo u periodu kada su u najvećoj meri bili angažovani u obavljanju javnih funkcija.

Ovi nadljudi, zajedno sa master titulom nekadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, otvorili su temu uništavanja obrazovnog sistema Srbije, kao i pitanje odgovornosti onih za koje se dokaže da su se bavili takvom vrstom prevare. Na ovo treba dodati da je nedavno obelodanjeno kako Nebojša Stefanović nije ni osnovne studije završio kako treba, ali to, razume se, nije ostavilo nikakve posledice po njihovu političku karijeru. Lično ih je zaštitio Vučić pričom da je on uvek spreman da pokaže svoju diplomu. To mu je bio prvi argument. A drugi da nije važna diploma nego ono što znaš da radiš, kako je objasnio u autorskom tekstu "Elita i plebs" objavljenom u dnevnom listu Politika 10. jula 2019. godine.

Plagirani doktorati i falsifikovane diplome obeležiće ovaj period Vučićeve vladavine i pokazati ne samo na šta su razni ljudi spremni nego i koliko je krhka i korumpirana akademska zajednica u Srbiji, koja ni sa ovim slučajevima nije mogla do kraja da se izbori nego reaguje samo zbog velikog pritiska dela javnosti. Vučić je, s druge strane, svojim biračima uspeo da objasni kako se i tu radi o napadima na njega i da su svi koji rade sa njim čestiti ljudi nasuprot lopovima pre njih.


5. Ugovori

Ako je pre dolaska Vučića na vlast bilo sporno kako se država dogovorila o prodaji NIS-a ruskom gigantu Gasprom ili na koji način će Vlada Srbije podržati projekat izgradnje Fabrike automobila u Kragujevcu, za sedam prethodnih godina to je postala norma: gotovo da nema nijednog velikog posla sa stranim kompanijama ili državama čije je ugovore Vučić želeo da objavi – od izgradnje Beograda na vodi, preko ugovora sa Etihadom i konsultantima koji su vodili Železaru Smederevo, do ugovora o prodaji Galenike i koncesije Aerodroma "Nikola Tesla".

Vučić je primenio princip "dogovora u četiri oka" i neprestano ponavlja da on ne prepričava ono o čemu govori sa ljudima kada je sam sa njima na sastancima. Ovakav pristup je primenjen kako bi se pokazalo da je on čovek koji drži reč, ali njega i tako nikada niko nije pitao o privatnim stvarima. Vučićev režim je na neki način poništio rezultate sistema javnih nabavki koji je u Srbiji bio građen od 2005. godine, tako da se danas veruje da su apsolutno svi poslovi države namešteni i dogovoreni.

Bes koji je pokazao u avgustu 2014. kada su BIRN i "Vreme" objavili nacrte ugovora sa Etihadom doveo je do promene u njegovom ponašanju: on će od tog trenutka gotovo neprestano biti u kampanji, držati ili vanredne konferencije za medije ili satima govoriti sa kanala sa nacionalnom frekvencijom. Postaće sveprisutan u želji da svoju verziju događaja nametne kao jedinu istinitu, a da sve koji se sa tim ne slože proglasi za plaćenike ili strane špijune ako su iz medija, ili za lopove i lažove ako su iz politike.


6. Mediji

Jedno od najuočljivijih nasleđa sedmogodišnjice Vučićeve vladavine jeste i stanje u medijskoj oblasti. Kao političar koji je dobro izučio zanat i shvatio da je bez uticaja na medije teško držati rejting u javnosti visoko, Vučić se potrudio da od početka uradi sve što može da uspostavi kontrolu u ovoj oblasti. Malo uz pomoć agencija za prodaju reklamnog prostora, malo zbog same prirode medija koji nisu imali zdrav poslovni model, on je već u 2014. kada je i formalno zaseo na čelo Srbije, imao u svojim rukama gotovo sve što mu treba: sve tabloide i sve velike TV stanice. Sa medijskog neba je nestala B92, RTS se drži informativne anemije, TV PINK i TV Hepi su dragovoljno ustupile svoje resurse novom vladaru.

Kroz proces privatizacije lokalnih medija kupljeni su skoro svi na lokalu koji su nešto značili i ova oblast je stavljena pod kontrolu. Čitava vladajuća scena je dodatno osigurana spornom kupovinom Telekoma iz 2018. godine, koji je platio 200 miliona evra lokalnu distributivnu kompaniju Kopernikus, direktno povezanu sa SNS-om, a odmah zatim je Kopernikus za gotovo isti novac kupio TV Prva i TV O2, odnosno grčku Antena grupu.

No, na Vučićevu žalost, pojavili su se mediji – istraživački centri koji objavljuju svoj sadržaj na internetu i oni su uspevali da poslednjih godina naprave ozbiljnu pometnju koja je režim terala u očaj. Pojava KRIK-a, rad BIRN-a, CINS-a, Pištaljke i nekoliko jakih lokalnih redakcija – Voice, Južne vesti, obnavljanje Insajdera uz rad "Vremena", "Danasa", i NIN-a proizvelo je značajan otpor u javnosti prema lošim postupcima režima.

Priče o pravljenju Er Srbije, ispumpavanju kopa Tamnava, imovini Siniše Malog, veza ministara sa kriminalnim miljeom, imovini Aleksandra Vulina, ekspanziji izgradnje minihidroelektrana, korupciji u vezi sa izgradnjom hotela na Pančićevom vrhu i privatizaciji Galenike, korupciji u Vojvodini ili na jugu Srbije, pokazale su da u Vučićevom "zlatom dobu" postoje veliki problemi i da se iza velike priče o napredovanju Srbije krije ogromno bogaćenje ljudi iz vlasti i oko nje, kao i nemerljivom trošenju javnih resursa.

Iako je Vučić vodio i vodi kampanju protiv ovih medija, u čemu trenutno prednjače napadi na TV N1, objavljene priče ostaju svedočanstva jednog vremena, slika jedne vlasti i potencijalni putokaz za neke buduće istrage. Ma koliko se trudio da u svetu pokaže kako nema cenzure i napada na nezavisne medije, Vučiću je ovo ostala rak-rana i polje na kome uvek i iznova mora da se pravda i dokazuje.


7. Automobil Zorana Babića

foto: tanjugODBRANIO GA VUČIĆ: Z. Babić

U zimu 2018. godine stigla je vest sa naplatne rampe Doljevac, na deonici autoputa E-75, da je jedna osoba poginula kada se u nju zakucalo vozilo u vlasništvu JP Koridori Srbija. Ubijena žena sedela je u kolima dok su njeni saputnici plaćali putarinu kada se u njih strahovitom brzinom zakucao automobil. Ubrzo se saznalo da je u kolima bio visoki funkcioner SNS-a Zoran Babić, direktor tog javnog preduzeća. Do danas nije dovršena istraga niti je pokazano da li je Babić vozio ili nije vozio taj automobil. Javnost je zahtevala i da bude smenjen i da se protiv njega vodi postupak, ali se ništa od toga nije dogodilo. Kako je Vučić sam rekao na junskoj sednici Izvršnog odbora SNS-a, on je jedini i lično branio Babića jer on zna da ovaj nema veze sa nesrećom, nego da je samo bio putnik koji je i sam povređen.

Ovaj slučaj je podsetio na pad helikoptera iz marta 2015. godine kada se nedaleko od aerodroma u Surčinu srušio helikopter ("vazduplohov", kako je govorio u skupštini tada poslanik Zoran Babić) Vojske Srbije angažovan da preveze u bolnicu bolesnu bebu iz Novog Pazara. Iako su postojale indicije da odgovornost za tragediju u kojoj je poginulo šest osoba i jedna beba snose ministar zdravlja Zlatibor Lončar i tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, postupak koji je pokrenut nije doveo do ishoda: tužilac je odustao i zatvorio slučaj, a tabloidi su odlikovanog pilota Vojske Srbije Omera Mehića proglasili krivcem optuživši ga da je bio pijanac koji nije smeo da upravlja "vazduplohovom" tog dana.


8. Ubistvo Saleta Mutavog

Haos koji se dogodio u načinu upravljanja službama bezbednosti i policijom kao da je kulminirao sredinom oktobra 2016. godine kada je javljeno da je likvidiran Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, osuđeni narko-diler i vođa huliganske grupe "janjičari". Ono što je usledilo – a to nije bilo otkrivanje ubica i rešavanje slučaja, već panična reakcija ministra policije Stefanovića i samog Vučića – pokazalo je da je taj kriminalac imao značajnije mesto u sistemu vlasti nego što bi smelo da se pretpostavi.

Njegovo ubistvo bila je žiža kroz koju su se prelamali ne samo odnosi unutar policije i BIA, koja ga je očigledno regrutovala da pomogne oko kontrole Partizanovih navijača, nego je otvorila temu postojanja posebne grupe "snažnih momaka" dovedenih da "završavaju" određene poslove kojima redovna policija nije mogla da se bavi. To je vratilo u "priču" Savamalu i "fantome", kao i brojne druge akte nasilja bilo po Beogradu u svetu čistog kriminala, bilo kao deo političke utakmice u kojoj ovakva jedinica služi "da pomogne u izbornom procesu". Previše je izveštaja o tipovima u džipovima dok obilaze sela i gradove da bi sve to bila izmišljotina, previše je svedoka.

Razume se, ovo nikada nije došlo na dnevni red tužilaštva jer zadire u samo srce "sistema". Navijačke grupe i njihove vođe bili su uvek predmet posebne manipulacije onih na vlasti i bezbednosnih agencija, ali je u tom panteonu zaslužnih "Sale Mutavi" imao posebno mesto. Neka istraga iz budućnosti moći će da pokaže koliko je on bio instrumentalizovan, da li je bio ucenjen i, na koncu, ko ga je onako surovo likvidirao.

foto: ap photoSRPSKI POLICAJCI KAO LAŽNI NOVINARI: Napad na A. Vučića


9. Komemoracija u Potočarima

Odlazak Aleksandra Vučića u svojstvu predsednika Vlade Srbije na komemoraciju srebreničkim žrtvama u Potočarima u julu 2015. godine izrodila se u, maltene, regionalni sukob. Premijer Srbije bio je kamenovan od dela posetilaca koji ga nisu želeli na tom mestu, pošto je kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke devedesetih zagovarao politiku Velike Srbije. U prvom trenutku taj napad na Vučića prevazišao je činjenicu da se obeležavala dvadesetogodišnjica genocida u Srebrenici, a godinu dana docnije javnost u regionu je saznala da je tog dana, pored redovnog obezbeđenja predsednika Vlade Srbije (mada je i u vezi s tim bilo mnogo dilema ko su ljudi koji ga obezbeđuju) Srbija imala svoje "špijune" u Potočarima zadužene da kamerama snime događaj. I ne samo da su ga snimali, nego su tamo bili "kao novinari", a zapravo su pripadnici Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, Sektora za posebne istražne metode.

Posle priloga TV Al džazira iz oktobra 2016. saznalo se kako je policija naterala svoje pripadnike da lažiraju izveštaje da se ne bi moglo potvrditi da su u leto 2015. bili u Potočarima na posebnom zadatku.

Postupak koji su pokrenuli policajci Milan Dumanović i Mladen Trbović pokazao je da unutar policije ne postoji hijerarhijsko odlučivanje, da je sve u rukama tadašnje sekretarke UKP-a Dijane Hrkalović i da su službenici naterani da postupaju protivno pravilima službe sa nejasnim ciljem. Zbog odavanja poverljivih informacija, policajci su suspendovani, premešteni, pritvoreni i trenutno se protiv njih vodi postupak zatvoren za javnost.

Delovanje ove službe UKP-a dodatno je dobilo na značaju ovog jula 2019. kada su predstavnici opozicionog Saveza za Srbiju optužili MUP da upravo koristi tu službu za praćenje i prisluškivanje političara.


10. Dijalog

Pre svih opisanih događaja koji sve vreme izazivaju kontroverze i dižu tenziju i javnosti i režimu, potpisan je Briselski sporazum u aprilu 2013, kao korak napred u procesu finalizacije odnosa između Beograda i Prištine. Sporazum je u ime srpske Vlade potpisao tadašnji premijer Ivica Dačić, a vođen je pod pokroviteljstvom ministarke za bezbednost i spoljne poslove EU Keti Ešton. U prvom trenutku ocenjen je kao istorijski, ali šest godina docnije čini se kako je samo produbio nerazumevanje dveju strana.

Na unutrašnjem planu, o "pregovorima" koje su u Briselu vodili Dačić i Vučić, kao najvažniji sprski pregovarač sa prištinskom stranom, javnost i danas veoma malo zna. Isto vredi i za Narodnu skupštinu. Naime, uvedena je praksa da Vučić "to vodi" i tako je i ostalo. Kritičari ovog "dogovora", koji je dijalog Beograda i Prištine pomerio sa tehničkog na statusni nivo, osporavali su proces ocenjujući ga kao protivustavni. Međutim, uprkos inicijativi ocene ustavnosti, Ustavni sud se o tome nije oglašavao, za razliku od onog u Prištini koji je osporio neke delove sporazuma jer nisu bili u skladu sa Ustavom Republike Kosovo.

Tada započet dijalog sa ciljem da dovede do "pravno obavezujućeg sporazuma" nije okončan. Zapravo, u potpunosti je prekinut kada je Priština jednostrano uvela drakonske poreze na robu iz Srbije, besna pošto Kosovo nije ušlo u Interpol i druge međunarodne institucije, a što Srbija uspešno sprečava.

Reč dijalog je verovatno najčešće pominjana u Srbiji u poslednjih sedam godina, što zbog Kosova, što zbog unutrašnjih odnosa, ali se u tom pravcu nije daleko odmaklo. Niti je Vučić uspeo da uredi odnose sa Kosovom, naprotiv, niti je Srbija napredovala kao demokratsko društvo. Vučićev pokušaj da dijalog zameni razgraničenjem nije uspeo, kao što je propao pokušaj da se o Kosovu u Srbiji vodi "unutrašnji dijalog".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net