foto: ap / sakchai lalit
U TAJLANDU OSUĐENA ZBOG KORUPCIJE, U SRBIJI DOBILA PASOŠ ZBOG INTERESA DRŽAVE: Jingluk Šinavatra


Zašto je bivša premijerka Tajlanda povlašćenija u pogledu sticanja državljanstva Republike Srbije od izbeglica kojima je dodeljena međunarodna zaštita u Srbiji? I drugo, ne manje bitno, zašto je poželjno njeno nastanjivanje u Srbiji u situaciji kada hiljade mladih i obrazovanih ljudi, državljana Republike Srbije, napušta svoju zemlju? Da li je ovo adekvatna zamena za jedan tako veliki gubitak

Vest da je Jingluk Šinavatra, bivša premijerka Tajlanda, po odluci Vlade primljena u državljanstvo Republike Srbije, sa punim pravom je izazvalo burne reakcije u javnosti. Naime, rešenje o prijemu u državljanstvo je usvojeno na sednici Vlade od 27. juna 2019. godine, koje je objavljeno u "Službenom glasniku" broj 47, od 28. juna 2019. godine. To rešenje je zasnovano na članu 19, stavovi 1 i 3 Zakona o državljanstvu Republike Srbije, kojim je propisano da "u državljanstvo Republike Srbije može biti primljen i stranac čiji bi prijem u državljanstvo Republike Srbije predstavljao interes za Republiku Srbiju". O prijemu u državljanstvo odlučuje Vlada, a na predlog nadležnog ministarstva. Osnov sticanja državljanstva Republike Srbije u ovom slučaju nije sporan u pogledu procedure sticanja državljanstva. Taj čin je legalan, međutim, sporna je legitimnost ove odluke.

Važnost preispitivanja legitimiteta rešenja o prijemu u državljanstvo Jingluk Šinavatre je upitna i iz ugla drugih koji bi želeli da dobiju državljanstvo Republike Srbije. Naime, njoj je omogućeno da bude izuzeta od uslova postavljenih u članu 14 Zakona o državljanstvu Republike Srbije, kojim su propisani uslovi za "redovno" sticanje državljanstva prijemom, koji, inače, nisu laki za ispunjenje. Tako se u pomenutom članu od podnosioca zahteva za državljanstvo traži da je navršio 18 godina života i da mu nije oduzeta poslovna sposobnost, da ima otpust iz stranog državljanstva ili da podnese dokaz da će otpust dobiti ako bude primljen u državljanstvo Republike Srbije, da je do podnošenja zahteva najmanje tri godine neprekidno imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije i da podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom. Navedene uslove bivša premijerka Tajlanda nije morala da ispuni jer ju je Vlada Republike Srbije smatrala dovoljno bitnom da predstavlja "interes za Republiku Srbiju".

Zašto bi osoba koja je u državi porekla osuđena za krivično delo korupcije bila podobna, odnosno, u ovom slučaju, poželjna za srpsko društvo? Šta je to što kvalifikuje bivšu premijerku Tajlanda da postane državljanka Republike Srbije, ostaje nejasno. Nepoznate su javnosti njene "zasluge", odnosno šta u ovom konkretnom slučaju predstavlja "interes za Republiku Srbiju". Koji je njen doprinos srpskom društvu? Ona nije zatražila azil, niti dobila utočište u Republici Srbiji zbog progona iz države porekla, jer ona i nije politički progonjena na Tajlandu, već je osuđena za nepolitičko delo.

Nije manje važna ni činjenica da jedna osoba koja je osuđena za dela korupcije u državi porekla bude primljena u državljanstvo Republike Srbije, i tako uživa privilegije koje joj donosi novostečeno državljanstvo – putna isprava, sloboda kretanja (putovanje u bezviznom režimu, pravo na vraćanje u Srbiju itd.). Kakav se utisak o Republici Srbiji može steći u međunarodnoj javnosti, odnosno kako jedna ovakva odluka deluje na ugled Srbije? Da li Srbija tako postaje mesto utočišta za učinioce krivičnih dela?

Brat bivše premijerke Tajlanda, Taksin Šinavatra, takođe bivši premijer Tajlanda, svrgnut je 2006. godine sa vlasti. Ove godine je osuđen u odsustvu, a već godinama se nalazi van zemlje. On je 2009. godine stekao državljanstvo Crne Gore, što je propraćeno burnom reakcijom u javnosti zbog legitimnosti odluke Vlade Crne Gore o prijemu u državljanstvo čoveka sa problematičnom prošlošću.

Vredno je pažnje i podsećanje na probleme oko jugoslovenskog državljanstva (tadašnja Savezna Republika Jugoslavija – Srbija i Crna Gora), na koje su nailazile stotine hiljada izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koje su godinama čekale na državljanstvo SRJ, iako su, do momenta raspada SFRJ, bili jugoslovenski državljani. Tadašnja politika Vlade u Beogradu je bila da je SRJ nosilac kontinuiteta SFRJ, odnosno pravna sledbenica SFRJ. Ali, to nije značilo da dotadašnji jugoslovenski državljani iz drugih republika, u ovom slučaju ratom zahvaćenih, novonastalih država – Hrvatske i BiH, (p)ostaju državljani Jugoslavije. To je, dalje, značilo da su ti ljudi morali godinama da čekaju na državljanstvo SRJ, iako su imali "jaču" vezu sa SRJ od bivše premijerke Tajlanda (nije zabeleženo da je ikada posetila Srbiju, a u susednoj Crnoj Gori je boravila u zvaničnoj poseti 2013. godine). Time se opravdanost rešenja o sticanju državljanstva Republike Srbije, u slučaju bivše premijerke Tajlanda, i na ovaj način može dovesti u pitanje, imajući u vidu da je sadašnja vladajuća garnitura zapravo ista ona koja je devedesetih godina prošlog veka stotine hiljada izbeglica iz Hrvatske i BiH dovela i zadržavala u de facto, ali i de iure, bezdržavljanskom stanju.

Takođe, čudi i činjenica da se Vlada Republike Srbije odlučuje na ovaj čin, i da se povlašćeno, "preko reda" dodeljuje državljanstvo nekoj osobi, a da se stotinama ljudi kojima je dodeljena međunarodna zaštita u Republici Srbiji ne omogućava pristup pravu na državljanstvo. Tačnije, od početka primene tadašnjeg Zakona o azilu (1. april 2008), koji je 2018. godine zamenjen Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti, u Republici Srbiji je dodeljeno ukupno 156 azila, od čega 68 utočišta, a 88 supsidijarnih zaštita. Tim ljudima je onemogućeno sticanje državljanstva Republike Srbije, jer zakonodavstvo Republike Srbije ne prepoznaje ovu kategoriju ljudi kao podobnu za sticanje državljanstva. Tako su ovi ljudi neopravdano stavljeni u nepovoljniji položaj, iako se među njima nalaze i ljudi koji uživaju zaštitu Republike Srbije čak deset godina, a pritom su se samostalno integrisali u srpsko društvo, naučili srpski jezik, stvorili porodične veze, zaposlili se, odnosno u potpunosti premestili centar životnih aktivnosti u Srbiju.

I, na kraju, ostaju dve nerazjašnjene činjenice. Zašto je bivša premijerka Tajlanda povlašćenija u pogledu sticanja državljanstva Republike Srbije od izbeglica kojima je dodeljena međunarodna zaštita u Srbiji? I drugo, ne manje bitno, zašto je poželjno njeno nastanjivanje u Srbiji u situaciji kada hiljade mladih i obrazovanih ljudi, državljana Republike Srbije, napušta svoju zemlju? Da li je ovo adekvatna zamena za jedan tako veliki gubitak?

Autor je stručnjak za međunarodno pravo i saradnik Beogradskog centra za ljudska prava


 

»Zlatni pasoš« i »zlatna viza«

Poslednjih godina, u mnogim državama sveta postao je trend dodeljivanja takozvanog "zlatnog pasoša", odnosno prijem u državljanstvo i odobravanje boravka velikim investitorima koji bi uložili kapital u državu prijema – "zlatna viza". To su učinile i neke evropske države, a među članicama EU tu su se našli Bugarska, Kipar i Malta. Sticanjem državljanstva ove tri države, automatski se stiče i građanstvo EU, koje pruža brojne beneficije, a između ostalih slobodu kretanja i nastanjivanja na teritoriji EU. Ove tri države, kao i još 17 država članica EU, uključujući tu i Ujedinjeno Kraljevstvo, odobravaju boravak strancima (državljanima država nečlanica EU), što predstavlja stepenik ka državljanstvu. Evropska komisija, u cilju izbegavanja rizikâ koje za sobom povlače "zlatni pasoš" i "zlatna viza" (bezbednosni rizici, pranje novca, korupcija, infiltriranje kriminalnih grupa iz država nečlanica EU, poreska evazija), izradila je u januaru ove godine izveštaj o dodeli državljanstva investitorima i omogućavanju njihovog nastanjivanja u EU. U njemu je konstatovano da su države kandidati i potencijalni kandidati za učlanjenje u EU postale privlačne investitorima iz trećih država. To je posledica sve bližih veza između država kandidata za učlanjenje u EU i same EU, imajući u vidu da se državljanima tih država omogućava pristup teritoriji EU u bezviznom režimu. Zbog toga je Evropska komisija odlučila da vrši nadzor nad politikama o dodeli državljanstva država kandidata za članstvo u EU, što se odnosi i na Republiku Srbiju, a sve u kontekstu evrointegracija.

Republika Srbija, međutim, svojim zakonodavstvom nije propisala mogućnost sticanja tzv. "zlatnog pasoša", ali Zakonom o državljanstvu i članom 19 ostavljen je prostor u pogledu diskrecionog odlučivanja Vlade o prijemu u državljanstvo stranaca, pod izgovorom da im se državljanstvo dodeljuje zbog "interesa za Republiku Srbiju". To za posledicu može imati faktičko uvođenje "zlatnog pasoša" u praksu dodeljivanja državljanstva Republike Srbije. Zato je od velike važnosti da rešenje o dodeljivanju državljanstva zbog "interesa Republike Srbije" bude valjano obrazloženo i dostupno javnosti. U suprotnom, može doći do zloupotreba i obmana javnosti, što je nedopustivo u demokratskom društvu i u suprotnosti je sa vladavinom prava.

Piši, briši

Podatak da je Vlada Republike Srbije na sednici od 27. juna 2019. godine usvojila rešenje o prijemu u državljanstvo Republike Srbije nekadašnje premijerke Tajlanda, uklonjen je sa sajta Vlade. To je ostavilo javnost u Srbiji uskraćenom za obrazloženje jednog ovakvog čina. U javnosti još uvek nije bilo zvaničnih reakcija čelnika Vlade Republike Srbije po ovom pitanju, kao ni o razlozima dodeljivanja državljanstva Jingluk Šinavatri.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net