foto: vanja fifa

Novi pesnički glasovi – Srđan Sekulić >

Političari nam ne mogu ništa

"Od najranijeg detinjstva bio sam okružen pre svega orijentalnim svetom, da bih posle izbeglištva, kada sam se doselio u Vojvodinu, upoznao potpuno drugi svet, koji me je na nov način dodatno obogatio. Znate, ja ne mogu nikako da se odreknem svega toga. ­U suprotnom bih prasnuo kao porcelanska vaza prilikom lomljenja, u milion malih delića"

Iako nikada nije živeo u Jugoslaviji – mislimo na SFRJ – novosadski književnik Srđan Sekulić sudbinski je i književno vezan za nju. A u SFRJ nije živeo jednostavno zbog toga što se ona, kada je on rođen (1993), već bila raspala u krvavim ratovima. Za razliku od pripadnika njegove generacije, on na te ratove neće gledati kao na neku daleku, ružnu prošlost kojom se ne treba baviti, već na nešto što se ne sme zaboraviti. "Moramo stalno podsećati sebe na te gadosti, treba stalno prstom pokazivati u te gadosti da jednoga dana ne padne nekom slučajno na pamet da ih ponovi", napisaće u tekstu "Krivi smo mi", objavljenom na mostarskom portalu "Tačno.net". Svestan je, međutim, da živimo u vremenu "gde se gadosti promovišu kao najveće vrednosti".

Rođen je u Prištini, a sa šest godina je sa porodicom izbegao iz rodnog grada i novi zavičaj pronašao u Vojvodini. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u regionalnim književnim časopisima i zbornicima, a prevođen je na albanski, makedonski, persijski, mađarski i engleski jezik. Nedavno mu je u izdanju sarajevskog Buybooka objavljena zbirka poezije Kavalov jek, a prošle godine je za svoju prvu zbirku pesama dobio Nagradu "Mak Dizdar", koja se dodeljuje u sklopu festivala "Slovo Gorčina" u Stocu. Razgovaramo sa njim neposredno posle njegovog povratka sa ovogodišnjeg festivala u Stocu, pa sa utiscima sa festivala i započinjemo naš intervju.

foto: vanja fifaUMETNOST JE UVEK ANGAŽOVANA: Srđan Sekulić

SRĐAN SEKULIĆ: Slobodno mogu reći da me je Nagrada "Mak Dizdar" afirmisala kao pesnika na prostoru bivše Jugoslavije, što samo govori o značaju ovog festivala. Dakle, ljudi koje zanima kultura u regionu prate ovaj festival i programe koji se održavaju na njemu. Ove godine, kao i prošle, program je bio bogat i raskošan. Mogla su se čuti zanimljiva predavanja Štefice Galić, Dragana Markovine i Tomislava Brleka na letnjem univerzitetu koji je u sklopu festivala, no takođe se slušala i dobra muzika. Za muzički deo festivala pobrinuli su se Darko Rundek i dvojac Basheskia & Edward EQ. Opet, što se tiče poetske reči koja se na festivalu "Slovo Gorčina" tradicionalno neguje, imali smo prilike čuti sjajne pesnikinje Tanju Stupar Trifunović, Adisu Bašić i Feridu Duraković, kako čitaju svoju poeziju, dok je na samom otvaranju događaja na nekropoli stećaka Radimlji čitana poezija bosanskohercegovačkog pesnika Amira Brke. Sve u svemu, festival živi, i to me usrećuje. Mladi pesnici koji su ove godine osvojili prve tri nagrade iznenadili su svojom poezijom i zrelošću, a posebno je lepo da je među prvih troje nagrađenih i jedna Beograđanka, mlada pesnikinja Maša Živković.

"VREME": Održavaš veoma aktivnu komunikaciju sa književnicima tvoje i starijih generacija sa prostora bivše Jugoslavije. Stiče se utisak da se, nekako daleko od mejnstrim medija, oformila jedna nova regionalna/eksjugoslovenska književna i kulturna scena, odnosno da su društva na kulturnom planu mnogo otvorenija nego na političkom. Da li je taj utisak ispravan?

To je tačno. Mislim da su tome uveliko doprinele društvene mreže i književni internet-portali. Postoji jedan broj sjajnih književnih portala na kojima se objavljuju pisci i pesnici iz čitave regije. Oni se međusobno čitaju, podržavaju i prate. Moj utisak je da su ti portali sačuvali kratku književnu formu od potpunog propadanja i nečitanja, a kad to kažem, onda pre svega mislim na poeziju i kratku prozu. Divno je videti da ljudi iz Srbije, Hrvatske, BiH, Crne Gore, pa i Makedonije čitaju jedni druge, dele na svojim profilima poeziju i prozu svojih kolega iz susednih zemalja. Političari nam ništa ne mogu, koliko god se trudili da nas zavade. Bilo bi lepo kada bi i oni koji nemaju veze sa književnošću i kulturom uopšte, razmišljali na isti način. No nažalost, mediji su se potrudili a oni su sami dozvolili da im se dobrano isperu mozgovi.

Na koje književne portale misliš?

Izdvojio bih mostarski portal "Strane", koji uređuju Senka Marić, Magdalena Blažević i Srđan Gavrilović. Na "Stranama" se svakodnevno objavljuju književnici i književnice iz čitavog regiona, što je meni umnogome pomoglo da se ozbiljnije upoznam sa savremenim književnim stvaralaštvom kod nas. Takođe, tu postoji književni portal "Libela" iz Srbije koji se bavi isključivo objavljivanjem antologijskih pesama određenih autora po izboru urednika. Naravno, ne mogu propustiti da spomenem sarajevski portal "Nomad.ba", koji se bavi kulturom uopšte i koji svake subote ima rubriku "Ko to tamo peva" u kojoj se objavljuju autori iz regiona. Imamo i Jergovićev "Ajfelov most", koji je za mene najbolji književni internet-časopis, gde možete čitati kako domaće autore tako i prevode stranih autora. Voleo bih još da spomenem crnogorske "Fenomene", stolački portal "Astronaut.ba", kragujevačku "Hiperboreju", onda Cvijetićev književni portal "Hypomnemata", te "Balkanski književni glasnik" Dušana Gojkova... Ovde bih se zaustavio, iako sam siguran da sam zaboravio još neki dobar portal na kojem se mogu čitati odlični književni tekstovi.

U knjizi Kavalov jek pojedine pesme posvećene su Mirku Kovaču, Amosu Ozu, a spominju se i Brana Petrović, Muhamed Kondžić, Darko Cvijetić, Oto Tolnai, Lajoš Zilahi... Ne kriješ uticaj Maka Dizdara. Zaista neobičan izbor pesnika i pisaca za dečka koji ima 25 godina. Možeš li nam reći koji je zapravo tvoj književni zavičaj? I kako si ga otkrio?

Uh, nimalo lako pitanje! Moj književni zavičaj čine svi pisci i pesnici u čijim tekstovima pronalazim delić sebe. Širok je taj književni zavičaj, a otkrivao sam ga tako što sam besomučno čitao naslove kako domaćih, tako i stranih autora. Volim reći da su mi Amos Oz, Olga Tokarčuk i Ismail Kadare omiljeni savremeni strani autori, a onda opet nikako ne mogu da izostavim Petera Handkea, čije knjige takođe obožavam, iako se sa nekim njegovim političkim stavovima nikada nisam slagao. Što se tiče domaće književnosti, moj književni zavičaj je, u to nema nimalo sumnje, Bosna i Hercegovina. Jednostavno, taj svet, koji sam pronašao čitajući bosanskohercegovačke autore, upio se u mene za sva vremena.

A kako uopšte tvoji vršnjaci gledaju na tvoju ljubav prema književnosti, na tvoju poeziju, u ovo vreme društvenih mreža i površne vizuelne kulture? Kakvu imaš komunikaciju sa njima?

Oni me podržavaju, i to je ono čime se ponosim. Krug ljudi među kojima se krećem u Novom Sadu, pa i u Vrbasu, samo mi je davao podstreka za dalje stvaranje. To je izuzetak u ovom dobu u kom živimo... Znamo i sami da su mladi zaluđeni kičom i šundom, nacionalizmom, tučama na utakmicama, brzim kolima i silikonskim oblinama. Potrudio sam se da široko zaobiđem takve i da se usredsredim na nešto čime bih obogatio pre svega sebe, pa ako u tome uspem, i svoje bližnje. Videćemo hoće li mi to poći za rukom.

Jedan književni kritičar će ti zameriti jer ti je poezija, kako kaže, angažovana, jer šalje poruke... Ako je to tačno, koje poruke si ti hteo da pošalješ knjigom Kavalov jek?

Moguće da jeste angažovana. Zapravo, kad malo bolje razmislim, u svakom trenutku istorije svaka umetnost je na neki način bila angažovana. Poruke koje sam hteo poslati svojom knjigom tiču se pre svega religije, jer se na taj način najlakše manipuliše širokim narodnim masama. Znamo i sami da su upravo na taj način neki bolesni umovi zavadili narod u bivšoj Jugoslaviji i potakli na međusobno istrebljenje. Tako se stvara fundamentalizam. Ja sam samo pokušao opevati jedinu pravu poruku u tome, to jest moje čitanje i razumevanje svih tih religijskih knjiga, a to je ljubav i odricanje od sopstvenih želja da bi onom pored tebe bilo bolje. Nadam se da sam u tome uspeo.

Rođen si na Kosovu, odakle je tvoja porodica izbegla 1999, kada si imao šest godina, živiš u Novom Sadu, putuješ po bivšoj Jugoslaviji... U tvojoj poeziji jedni pored drugih stanuju derviši, sufije, hagade, Aškenazi, Jermeni, hrišćanski motivi... Kako se sve te razlike uklapaju i da li one predstavljaju za tebe bogatstvo kojeg ne želiš da se odrekneš?

Upravo! Sav taj spoj i sve to preplitanje naroda, vera, pa onda i filozofskih razmišljanja i promišljanja o svetu u kojem živimo – predstavlja onaj moj zavičaj koji živim kroz svoje stihove. Od najranijeg detinjstva bio sam okružen pre svega orijentalnim svetom, da bih posle izbeglištva, kada sam se doselio u Vojvodinu, upoznao potpuno drugi svet, koji me je na novi način dodatno obogatio. Znate, ja ne mogu nikako da se odreknem svega toga. U suprotnom bih prasnuo kao porcelanska vaza prilikom lomljenja, u milion malih delića. Oko nas su palimpsesti, mi sami smo palimpsesti. Tužno je to što je mali broj onih koji se usude da zagrebu i otkriju koji je sloj ispod. Mnogi od njih bi se verovatno razočarali... Meni je ta raznolikost ono što me sačinjava i sve vreme ja mojom špatlicom grebem i otkrivam nekog novog sebe.

Kako je išao put od Prištine do sarajevskog Buybooka? Mnogi bi, zbog detalja iz biografije, stereotipno od tebe očekivali da se prikloniš tom nekom srpskom, tradicionalističkom književnom kursu, a tida se malo našalimopraktično krenuo u obrnutom smeru...

Heh, pa iskreno, žalosno bih se osećao kada bi trebalo da ispunjavam nečija očekivanja. Ako sam loš Srbin time što mi je knjiga izdata u izdavačkoj kući Buybook iz Sarajeva, onda je to problem onoga koji je formulisao sebi u glavi kako to Srbin treba da deluje i razmišlja. Buybook je velika izdavačka kuća, i meni je bila pre svega ogromna čast da moja knjiga bude štampana u kući koja spada u red najvećih u bivšoj Jugoslaviji. Kristina Ljevak, urednica Buybooka, prepoznala je moj rad, i mi smo gotovo godinu dana pripremali rukopis da bi na kraju ugledao svetlost dana. Radujem se tome, i voleo bih da neka od mojih sledećih knjiga takođe bude štampana u Sarajevu. "Bookstan" je književni festival u Sarajevu koji organizuje Buybook i ja sam ove godine u junu bio gost na tom festivalu, gde sam stekao velika poznanstva i imao tu privilegiju da uživo vidim i čujem neka važna književna imena, kako strana tako i domaća. Dovoljno je reći da sam upoznao Boru Ćosića, Namika Kabila, Lanu Bastašić, Nedžada Maksumića...

Ti i tvoja porodica govorite albanski. Čini se da je to izuzetak. Generalno, ova naša domaća, srpska kultura je kultura supremacije. Zaista su retki Srbi intelektualci koji govore albanski. Isto tako, veoma su retki Srbi intelektualci u Vojvodini koji govore mađarski jezik. Kako na to gledaš?

To je zaista tužno. Znanje bilo kog jezika, pored maternjeg, može biti samo prednost... A da ne govorimo o jezicima kojima smo okruženi i o nacijama sa kojima delimo životni prostor. Po meni, to je deo bontona. Kad god upoznam čoveka koji živi na prostoru Vojvodine, a ume da govori mađarski, rusinski ili slovački jezik pored srpskog, ja se iskreno oduševim. Verujem da bi nacionalne manjine dobile nov pogled na nas koji činimo većinsko stanovništvo da znamo da govorimo njihovim jezikom – razumevanje među nacijama i ljudima bilo bi umnogome olakšano i rasterećeno. Živimo u 21. veku, mislim da je konačno vreme da izađemo iz svojih zatvorenih sobičaka i otvorimo se ka komšijama. Moji roditelji govore albanski, a moj otac je bio trgovac na Kosovu i Metohiji, te je samim tim njegov posao išao mnogo bolje i lakše. Da ne govorimo o tome koliko su ga zbog toga u Prištini, kao i na čitavom prostoru Kosova i Metohije, cenili ljudi albanske nacionalnosti.

Interesantno je da prevodiš prozu i poeziju sa makedonskog i bugarskog jezika. Možeš li nam reći nešto o njihovoj književnoj sceni?

Književna scena u Bugarskoj i Makedoniji obiluje dobrim piscima i pesnicima. Mislim da je kod nas koji govorimo BHSC jezicima skrajnuta njihova književnost, i to nepravedno. Govorim to zbog toga što smo bliski ne samo jezično već i po temperamentu i razmišljanju. Vidite, Bugari imaju jednog pisca kakav je Georgi Gospodinov, koji je podobijao grdne evropske nagrade za književnost, i pesnike kakvi su Ivan Hristov i Petar Čuhov. U Makedoniji žive i stvaraju Rumena Bužarovska, Elizabeta Bakovska, Petar Andonovski, Đoko Zdraveski... Dok u Sloveniji živi takođe jedna sjajna makedonska spisateljica, inače dobitnica nagrade Evropske unije za književnost, Lidija Dimkovska. Krajnje je vreme da se ljudi na našem govornom području upoznaju s ovim i drugim dobrim književnicima.

A šta bi čitaoci "Vremena" morali da znaju o eksjugoslovenskoj mladoj književnosti? Na koje pesnike i pisce treba obratiti pažnju?

Toliko je dobrih mladih pisaca i pesnika u regionu danas da se bojim da ću nekoga izostaviti... Ali eto, za mene su najbitniji Almin Kaplan, Lidija Deduš, Lana Bastašić, Monika Herceg, Adem Garić, Vladana Perlić, Željana Vukanac, Danijel Gatarić... Te oni malo stariji kao što su Isidora Kos Lajtman, Adnan Žetica, Saša Skalušević, Asmir Kujović, Muharem Bazdulj. Ovde bih se zaustavio, iako znam da bih mogao nabrojati bar još dvadesetak odličnih autora.

Za kraj, ne mogu da ne spomenem Kosovo i "rešavanje tog problema". Ne baviš se politikom, ali često odlaziš tamo. Kako vidiš budućnost Kosova i odnosa između Srba i Albanaca? Da li je moguće izaći iz ove "loše beskonačnosti"?

Bojim se da će se ti problemi rešavati mnogo sporije nego što i sami mislimo. Vidite, ne možemo da ne pomenemo da je većina srpskog življa sa Kosova i Metohije proterana na najbrutalniji način, među kojima je i moja porodica. Samo u Prištini je do 1999. godine živelo blizu 50.000 Srba, dok ih danas tamo uopšte nema. Da ne spominjemo ostale veće gradove na Kosovu i Metohiji kao što su Peć, Prizren, Đakovica, Uroševac itd. Žuta kuća je užas koji se pokušava zataškati, a ne može, ona je postojala i u njoj su ljudima naživo vađeni organi. Takođe, u Srbiji su pronađene masovne grobnice s leševima albanskih civila koji su nestali za vreme rata na Kosovu i Metohiji. Ne vidim spremnost ni srpskih ni albanskih političara da oko rešavanja tog problema preduzmu ozbiljnije korake. Najgore je što narod dole pati. Albanci masovno odlaze sa Kosova i Metohije, dok ono malo Srba što je dole ostalo – živi u potpunom siromaštvu. I jedni i drugi tragaju za korom hleba, dok političari u Beogradu i Prištini mažu oči narodu nacionalističkom propagandom. Raja pati! No, svakako da postoji izlaz, uvek postoji... Pitanje je hoćemo li ga pronaći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net