foto: dalibor danilović

Intervju – Ana Marija Rossi >

Nije bunt na ulici isto što i bunt u spavaćoj sobi

"Ajvar ni po jednom kriterijumu nije kinematografski pametan potez. On je melodrama, underdog u filmskom univerzumu. I kao takvog sam imala želju da ga uradimo čisto i pošteno, za svoju dušu, i da se nadamo da će sam da nađe svoj put. I ako ga mi volimo, da će ga i drugi voleti"

Nakon (svetske i domaće) premijere u glavnom takmičarskom programu Festivala evropskog filma na Paliću, Ajvar, debitantski igrani film rediteljke Ane Marije Rossi, hitro nastavlja svoj festivalski pohod; posle crnogorske premijere na Filmskom festivalu u Herceg Novom, ovo ostvarenje će narednih dana imati prilike da pogledaju i publika i žiri i na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Kako po nizu društveno šire relevantnih tema Ajvar prevazilazi svoj inicijalni intimistički okvir melodrame o kraju i krahu jedne dugovečne ljubavi, i tema i povoda za razgovor sa Anom Marijom Rossi je mnogo.

"VREME": Kako ti se čini prvi susret Ajvara sa publikom, sluti li na dobro?

ANA MARIJA ROSSI: Prvi susret je ličio na pravi dejt. Mislili smo da idemo na piće da se upoznamo, a ispalo je da smo otišli i u bioskop, i na večeru i završili na kraju na žurci. Prevedeno na festivalski jezik, to znači da nismo ni pomišljali da će doći toliko ljudi, da će biti krcato, da će mnogo ljudi da gleda film stojeći, da toliko ljudi neće uspeti da uđe, da će reakcije i komentari publike biti odlični, da ćemo dobiti nagradu, da će prve kritike biti tako dobre. Ne znam na šta sluti, ali znam da sam bila srećna. Dok film nije bio završen, nisam dozvoljavala sebi da uopšte razmišljam o reakcijama i da postavljam pitanje za koju je ciljnu grupu pravljen. O tome su mislili producenti i distributer, meni se činilo nekorektnim da kalkulišem dok ga ne završim onako kako sam mislila da treba da se završi. Ova pitanja su me stigla pred Palić, bilo mi je važno da vidim kako ga ljudi doživljavaju, kako ga čitaju, koliko je hermetičan ili komunikativan, da li je za bioskop... I čini mi se da ljude dotiče. To univerzalno čemu sam se nadala da će se osetiti, mislim da je postigao.

Prvencem si pokazala dosta odvažnosti, smestivši ga nedvosmisleno u okvir kod nas obično prezrenog žanra melodrame. S ove tačke gledišta, hrabrost ili nužna ludost?

To je lepo i suvislo pitanje. Nužnost i ludost, rekla bih. Meni je taj film trebao. Ne govorim o prirodnoj potrebi reditelja kome treba film, meni je trebao ovaj, baš ovaj film. Iz razloga najličnije prirode, iz potrebe za nekom intimnom katarzom. Otud nužnost. Sve drugo, verovatno, spada u ludost. I činjenica da nije željeni žanrovski model domaćeg filma, i činjenica da nije ono što se u festivalskim okvirima očekuje od filma s Balkana. Ajvar ni po jednom kriterijumu nije kinematografski pametan potez. On je melodrama, underdog u filmskom univerzumu. I kao takvog sam imala želju da ga uradimo čisto i pošteno, za svoju dušu, i da se nadamo da će sam da nađe svoj put. Da ako ga mi volimo, da će ga i drugi voleti. Ta mala filmska ekipa se zajedno sa mnom kockala, sve je pare na tom kockarskom stolu uložila u emocije i čekala. I nekako mi se čini da je ova naša tegla dobar igrač. Ja sam ljubitelj melodrame, kada je dobra. Nju nije lako napraviti, često ume da sklizne u patetiku, pipavo je naći joj meru, ume da kalkuliše željenim reakcijama publike... I ono što je možda najvažnije, jako malo tih filmova preživi taj sud vremena. Nisam čak sigurna ni da je to, kao što rekoste, u našoj kinematografiji prezreni žanr. Mislim da će pre biti da je malo dobrih koje pamtimo.

Pa, šta onda sa tvoje tačke gledišta kao ključne autorke ovde Ajvar prvenstveno predstavlja u idejnom i emocionalnom pogledu?

Ajvar je suočavanje sa samim sobom, gubitak, potreba da se stavi tačka, bolno ustajanje sa betona na koji si zveknuo, potreba za pročišćenjem, snaga da nastaviš dalje. Svi to imamo u sebi. Može nekog manje ili više da dotiče konkretna priča, da mu se dopadaju likovi ili ne dopadaju, da mu forma prija ili ne, ali ono što je suština ovog filma je ljudsko i poznato. Ajvar tretira onaj trenutak u životima kad savladavamo strah od nepoznatog, kad nam se ljulja tlo pod nogama, kad samo želimo da preteknemo. I ma koliko bilo bolno, i ma koliko želimo da taj trenutak što pre prođe, to je ono što nas čini živima, što nas ojača i pomogne nam da idemo dalje. Taj "trenutak" u filmu Ajvar našim junacima traje šest dana. Svi ih u životu imamo povremeno. Nekad ih prespavamo da manje boli i živimo tako, po inerciji. A ona je gora i teža od svakog suočavanja.

S druge strane, ovaj film počiva i na motivima života u emigraciji, otuđenosti, borbe za potomstvo, usamljenosti, suštinske nesnađenosti na sa-mom pragu takozvanih zrelih godina... Kako je izgledalo žongliranje sa takvim obiljem motiva i krupnih tema?

I emigracija, i otuđenost, i nemanje dece u trenutku kad ti curi poslednji voz za to, i milje iz koga potiču, i onaj u koji su se odselili, i naš mentalitet, i socijalno-političke okolnosti, sve je to drugi plan filma. To je onaj okvir u koji smeštaš priču da bi ona bila tačna i istinita. I taj okvir je važan. On posledično govori o odnosima u filmu. Da bi ispričao bilo kakvu priču, pa i ljubavnu, moramo znati ko su ti ljudi i zašto su nam bitni. Oni su generacija koja je zakačila jedan deo života, i to onaj formativni, u zemlji koja je bila veća i u svakom smislu ozbiljnija od ovih država na koje se raspala. Pripadali su tom geografskom i kulturnom prostoru, sa svim benefitima različitosti koje je on podrazumevao, dok se taj svet nije raspao. Raspad tog sveta značio je i raspad jednog sistema vrednosti, prinuđenost da se prilagođavaš nekim novim pravilima igre. Otud je važno što ti glavni junaci u našem filmu imaju četrdeset i nešto godina. Oni su tek postali punoletni kad je trebalo da svare ratove, tranzicije i sve što je vreme posle devedesetih donelo. Oni su danas na pola puta, zaglavljeni u nekom blatu u emotivnom leru i šlajfuju, iza sebe imaju tri života i nemaju pojma kuda dalje. To je, dobrim delom, moj doživljaj sopstvene generacije.

Iako je, kako si rekla, tu reč o drugom planu, ipak, šta si saznala/otkrila o biti života u emigraciji radeći na ovoj priči, ima li srpska dijaspora novijeg i akademskog kova neke specifičnosti u odnosu na ostale podgrupe iseljenika?

foto: dalibor danilović

Naravno. Svaka generacija iseljenika je otišla i osvajala prostore u svom vremenu. U svakom vremenu menjale su se političke, društvene, socijalne okolnosti i u zemljama iz kojih odlaze i u onima u koje se naseljavaju. Još se sećam svog prvog susreta sa srpskom emigracijom u Engleskoj koja je otišla za vreme Drugog svetskog rata. I susreta sa trećom generacijom te emigracije, onima što bi, po svakoj logici, trebalo da su već naturalizovani Englezi. Ti vidiš neki svet koji su oni sačuvali kao u kapsuli i razmnožili ga na sledeće generacije, sa svim običajima, shvatanjima, rečnikom vremena iz koga su izbegli. To je s jedne strane bizarno i izgleda kao sociološki fenomen, a s druge strane to je ljudska potreba da sačuvaš deo sopstvene kulture. Taj svet više ne postoji u zemlji iz koje su došli, ali oni nisu bili tu poslednjih pedeset godina da bi svedočili promenama. Ti ljudi o kojima govorim su politička emigracija iz tog vremena, oni koji su pobegli od sveta koji su moje dede u ratu osvajale za mene, da u njemu živim jednog dana. Naš doživljaj slobode i sopstvene zemlje nije se sreo ni na aerodromu. Ta emigracija o kojoj govorim je sa mnom imala manje veze nego prosečan stanovnik Londona mojih godina. I drugi veliki talas iseljenika iz tadašnje Jugoslavije, šezdesetih i sedamdesetih godina, bio je mahom politička emigracija i radnici. Onda je devedesetih počeo da odlazi masovniji talas obrazovanih klinaca, bežeći od rata, radeći i studirajući po belom svetu... To je moja generacija, njih odlično poznajem. I poslednji veliki nalet emigracije je od 2000. naovamo, naročito poslednjih nekoliko godina. Idu s tek završenim fakultetima, zanima ih uređen i udoban život, i deluje mi da im manje teško pada taj odlazak. Naučili su da roditelje viđaju na Skajpu, dolaze leti i uglavnom im ne pada na pamet da se vraćaju. Ove generacije koje su odlazile od devedesetih pa nadalje su ljudi koji me zanimaju i kojima sam se bavila u filmu. Njihov odlazak je vidno desetkovao ovu zemlju, oni su ljudi koje viđam jednom godišnje kad dođu na odmor jer se zažele mamine sarme, i usput primete da se Beograd poseljačio. Mene onda to malo žacne, jer je to i dalje moj grad, jer je i njihov, jer sam odlučila da ovde živim, jer ne umem da se izborim sa onim što se evidentno raspada. Ne mogu da branim neodbranjivo, ni meni se ne sviđaju ni standard, ni politika, ni ruiniran grad za koji ti objašnjavaju da ga ulepšavaju, a svaka kocka betona koju postave se rasklimata za dva meseca i možeš nogu da polomiš usred grada. Ne mogu da branim besmislene projekte u vidu 54 fontane i 200 fudbalskih stadiona u zemlji u kojoj bi trebalo da se otvaraju narodne kuhinje, ne mogu ljudima koji su odrasli u Beogradu u vreme Branka Pešića da spočitavam zašto se ne vrate u Beograd Gorana Vesića i onog što ga je Kesić prozvao Čičičić, pa ne mogu da mu se setim pravog imena. I onda oni odu, a ja ostanem da razmišljam kako smo došli do toga da mi je grad od nečega u šta se sve slivalo i svi dolazili i činili ga velikim postao mesto iz koga se beži.

Film se bavi i temom (moglo bi se reći i fenomenom) usamljenosti roditelja koji venu u dubini kadra priče svoje odsutne dece...

To su roditelji ljudi iz prethodnog pitanja, oni što su naučili da koriste Skajp i što jednom godišnje dočekaju decu i unuke sa sarmom, ajvarom i ruskom salatom na stolu. Meni je i njihova priča dirljiva. U filmu su to Vesna Čipčić, Miki Krstović i Branka Petrić. Ja tu generaciju doživljavam kao "kako smo sve uspeli da zaseremo?" generaciju. Oni su imali verovatno najbolje što je moglo da te zadesi do srednjih godina. Generaciji mojih roditelja su njihovi roditelji servirali slobodu na tacni, postavili su im neke temelje zemlje napravljene na zdravim, antifašističkim osnovama, uredili su im sistem u kome su zdravstvo i školstvo dobri i besplatni, u kome ljudi nisu gladni, u kome se poštovala različitost, zemlju koja je bila otvorena, iz koje se putovalo i u koju se dolazilo, u kojoj nisi morao da budeš član te jedne partije koja je postojala da bi imao posao, ma kako to predstavljali danas, kada vladajuća partija ima 700.000 članova jer ljudi misle da je to jedini način da nahraniš decu i platiš struju na kraju meseca. Generacija mojih roditelja je imala i hipi pokret, i Vudstok, i Bitlse, nije morala da se bori za ženska prava, njihov "me too" pokret su za njih osvojili njihovi roditelji. Ta i takva generacija nije bila u stanju da se odupre ratovima, nacionalizmu, šovinizmu, ksenofobiji. Ta generacija je više od svih bagatelisala ono što ima zato što su to podrazumevali. I ta generacija danas gleda svoju decu kako se učlanjuju u partije da bi imali posao, kredit za stan i dužničko ropstvo u banci, ili ih, u boljem slučaju, gledaju preko Skajpa i spremaju ajvar da im spakuju da ponesu.

U filmu nema ni trunke balkanskog folklora mahom ideološkog soja, nema kalkulacija na temu pretpostavljenih preferenci selektora belosvetskih filmskih festivala. Film te, reklo bi se, ne zanima na taj način?

Svakog reditelja zanimaju i gledaoci, i pune bioskopske sale, i festivali i kritika. Naravno da i mene zanimaju. Samo mi se malo gadi pomisao da o tome treba da razmišljam pre nego što sednem da pišem. Mislim da je obaveza svakog ko želi da se bavi umetnošću da radi pre svega ono što ga dotiče i o čemu ima šta da kaže. Ako nagrada dođe, dobro je došla. Ako publika to zavoli, niko srećniji od mene... Ali ne mogu da kalkulišem pre prve replike. Niti umem, niti želim.

I Vida (glumi je Nataša Ninković) i Bane (Sergej Trifunović), glavni junaci ovog tvog prvenca, u nekakvom su stanju tihog i implozivnog bunta. Ima li bunt svrhe ako nije glasan i lako vidljiv?

Nije bunt na ulici isto što i bunt u spavaćoj sobi. Oni su ljudi koji svoju muku deveraju na različite načine, kako znaju i umeju. Ako se ogoliš i svedeš na čistu emociju, ni bunt ni puška ne igraju veliku ulogu. Ljude možeš na svašta da privoliš osim da vole, ako im se ne da...

Ajvar nas uvodi u priču kroz Vidu, međutim, postoji upadljivo nastojanje da priču o krahu jedne dugovečne ljubavi sagledamo i sa Banetove tačke gledišta. Znači li to da te barem u ovom trenutku manje privlači takozvani ženski filmski izraz?

Ne bežim ja namerno od ženskog filmskog izraza, i daleko od toga da me ne zanima. Mislim da ima mnogo ženskog u mom filmskom rukopisu. Nemoguće je da pobegnem od ženske vizure, sve i kad bih htela. Ako ćemo iskreno, moram da vam priznam da je to jedino pitanje na koje nemam odgovor jer se uopšte nisam time opterećivala. Režirala sam Ajvar onako kako sam umela i kako sam mislila da treba. Sve ostalo bi bila naknadna mistifikacija.

Ovaj film daje povoda i za pohvale u prilog suštinskoj univerzalnosti do koje neusiljeno stiže. Šta je još ono bolno i svima, ili barem većini, svojstveno što ti opažaš na planu života u Srbiji danas, a što te možda nadahnjuje za neke buduće filmske priče?

Raspad porodice kao nukleusa u periodu od nekoliko decenija, odsustvo pokretačkog u pojedincu, opšta apatija, apsurd regresije u svakom segmentu života u skoro trećoj dekadi 21. veka, rečju, opšte urušavanje iz kojeg ne vidim kako ćemo da se pomaknemo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net