fotografije: nasa via ap
VELIKI KORAK: Apolo 11 na delu

Misija Apolo 11 – 50 godina kasnije >

Biram Mesec

Kad su se 20. juna 1969. iskrcali na Mesec, u oblast poznatu kao More spokojstva, ljudi su ponovo postali samo ljudi – ništa više, i ništa manje

Mesec nas oduvek podseća na jednu važnu činjenicu života – da postoji i nešto drugo osim nas samih. Čovečanstvo nije baš sklono da živi sa takvim zapažanjima, ali on je tu svako veče, ogroman je i jasno je da nije baš Zemlja. Nekada je na starim crtežima prikazivan i kao da nas gleda. Drugim rečima, prati nas u svim našim aktivnostima, još od trenutka kad smo mi postali – mi. Verovatno će biti još tu, nasmejan, i kad budemo odlazili.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


VREME SEĆANJA

Vreme je sećanja na prvi odlazak na Mesec, taj trenutak kad smo prevazišli sebe na način koji je svima otvorio oči i učinio ih poslednji put ponosnim što su ljudi.

Svi koji smo ovo gledali na televiziji i danas osećamo kao da nosimo tu značku u grudima.

U to vreme naizust su se znala imena Armstrong, Oldrin, Kolins kao imena reprezentacije čovečanstva koja je za nas istrčala na najveći teren ikada – zapravo, stadion toliko veliki da ne možemo ni da ga zamislimo. Ići u svemir u onim nedovoljno bezbednim metalnim projektilima bilo je ludo hrabro, ali samim tim nekako prilično ljudski.

Upravo zbog te ljudske strane koja je morala da dirne, zbog činjenice da na naše oči prevazilazimo sva do tad poznata ograničenja, zaboravljena je očigledna istina da je jedna država napravila najmoćniju raketu na svetu da bi drugoj isporučila najnoviju nuklearnu bombu ukoliko zatreba. Mesec je tu bio usputna stanica i politički bitan propagandni dobitak – ali 153 milijarde dolara svakako nije potrošeno samo zbog političkog advertajzinga.

Ipak, u vreme Hladnog rata još se vodilo računa o nekim moralnim obzirima, još smo umeli da razlikujemo dobre od loših ljudi, pa su američki astronauti naglašeno govorili da tamo idu u ime svih, odnevši i ostavivši na Mesecu uspomene na nikog drugog do Jurija Gagarina i pri sletanju stradalog Vladimira Komarova, heroje osvajanja kosmosa sa sovjetske strane. Možda će neko reći da je tolika velikodušnost takođe bila politički poen, ali u stvarnosti – oni nisu morali to da urade.

Ko god je bio imalo svestan atmosfere vezane za ovo putovanje, zna šta je prava istina – čovečanstvo je kroz ovaj događaj odraslo, postalo svesno sebe na nov način, spoznavši svoje granice, i misija Apolo 11 se potrudila da bude na visini zadatka predstavljanja svih nas.

Tako smo tek u bliskom kontaktu sa svemirom – ponovo postali ljudi, bar za trenutak.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


NAJDUŽI LET

U suštini, bio je to let, najduži do tad let u istoriji.

Vodili su ga vojni piloti, jer oni su upravo to bili, kao i svi astronauti (daleko najbolje umetnički prikazani u filmu "The Right Stuff", 1983, režija: Filip Kaufman). Na tom letu preko svemirskog Atlantika bilo je tako mnogo mogućnosti da se pogreši da su jedino najbolji ratni avijatičari imali dovoljno hrabrosti i operativne veštine potrebne da se maleni objekti u kojima su odleteli i vratili se usmeravaju kuda treba i kako treba. Kao što smo videli iz prve ruke (odnosno kamere) u nedavno objavljenom dokumentarnom filmu "Apolo 11" (2019, režija: Tod Daglas Miler), sačinjenog od arhivskog materijala NASA – oni su morali da ih obrću u svemiru, postavljaju na prave putanje, otkačinju i ponovo spajaju delove koji su išli na Mesec sa onima koji se vraćaju na Zemlju – i u svakoj toj fazi postojala je mogućnost fatalne greške.

Nil Armstrong, kakvog ga vidimo u ovom dokumentarcu, čovek je koji je verovatno najviše uživao u svemu ovome – jer je pre naučio da vozi avion nego kola. Bio je neprestano dobro raspoložen mada ga je bio glas da je čovek-mašina, ili bar onaj koji najbolje podnosi stres, te je zato dobio čast da vodi misiju i izađe peške na Mesec. Ali iz pomenutog filma, koji prati ovaj poduhvat iz sata u sat, shvatamo da u Kontroli leta u Hjustonu (Mission Control) sedi i lekar što prati njihovo stanje, usput redovno konstatujući da sve vreme najviši puls od trojce u kapsuli ima zapravo Armstrong. Simpatičan, ljudski podatak, svedoči o jednoj ličnosti koja je izuzetna po tome što je najmirnije savladavala teškoće, ali je u sebi krila uzbuđeno srce – o njemu svakako najviše govori dramatičan momenat samog sletanja tokom koga je u poslednjim sekundama morao da preuzme ručno i vizuelno upravljanje, te bezbedno spusti svoj leteći uređaj na ravnu ledinu, jer ih je kompjuter pogrešno navodio ka nekom krateru. Pomalo povišen glas kojim to saopštava kontroli na neki način je simbol snalaženja u nevoljama, nešto što je tako dobro poznato svakom ljudskom biću.

Često zaboravljamo, a mlađi se ni ne sećaju, da je kraj šezdesetih bio početak globalnog televizijskog doba. U to vreme i nešto kasnije, Jugoslavija je ostajala budna da bi kasno noću gledala boks mečeve Klej – Frejzer, tako da je NASA savršeno znala šta treba da uradi u tek formiranom svetskom medijskom kontekstu, ne bi li opravdala nezamislivo ogromna sredstva uložena u ovu operaciju. Stoga nikako nije čudno što je prvi čovek na Mesec izašao sa kamerom na grudima, ugrađenom u skafander. Na kraju krajeva, nije bio samo u pitanju direktan prenos za ceo svet – istoriju je trebalo zabeležiti dok se događala.

foto: tanjugJEDAN OD NAŠIH: Dejvid Vujić

Svako ko je pogledao pomenuti film i tek sad jasno video koliko je stvari moglo da krene po zlu i na koje sve strašne načine, može da zamisli kako bi ti snimci izgledali da je neko usput stradao, kao što se nešto kasnije zamalo desilo posadi Apola 13. Na premijernom ovdašnjem prikazivanju (20. jul u Domu omladine Beograda) bio je prisutan i Dejvid Vujić, jedan od sedam srpskih inženjera koji je imao važnu poziciju u timu što je od početka šezdesetih radio na koncipiranju ovog projekta. On je živi svedok planine nepoznanica koju su imali da savladaju pre nego što su izgradili nešto što je moralo da odleti tamo gde niko nije bio i vrati se – uključujući činjenicu da veličanstvena trostepena raketa kao što je Saturn V nije postojala ni u nacrtima ili zabavan podatak kako su prvobitno predvideli da iz lunarnog modula čovek siđe na Mesec konopcem, ali su ih zabrinuti astronauti zamolili da ipak ugrade merdevine, ne bi izbegli iskakanje na tlo o čijem sastavu se nije znalo mnogo. Računa se da je oko 400.000 ljudi radilo na ovom projektu, i da su saznanja osvojena tom prilikom utrla put savremenim istraživanjima drugih planeta. Dirljivo je što su se vrhunski naučnici i rukovodeći menadžeri sve vreme konsultovali sa astronautima, koji su u tom trenutku bili jedine osobe sa kakvim-takvim iskustvom boravka u svemiru, svi ujedinjeni u ogromnom naporu da se stvar uradi kako treba.


SUSRET NA BEOGRADSKOM SAJMU

I mi smo imali svoje malo mesto u ovoj svemirskoj političkoj igri: deo korisnog tereta koji je posada Apola 11 ostavila za sobom bio je i silikonski disk sa porukama dobre volje 73 državnika tog doba, među kojima je i predsednik Jugoslavije – mora biti da je jedno od najvećih Titovih dostignuća to što je njegov glas još uvek živ, tamo negde na lunarnoj površini, odakle nam zauvek želi mir i blagostanje.

Kasnije te godine, američki astronauti koji su pohodili Mesec bili su na turneji širom sveta, pa su projurili i Beogradom u otvorenoj limuzini pored Skupštine SFRJ, gde sam se zatekao na očevim ramenima. On me je vodio i na beogradski Sajam na kome je negde na prelasku juna u jul 1971. upriličena velika međunarodna izložba o svemirskim istraživanjima pod imenom "Space for Peace / Svemir za mir", na kojoj je jedan od glavnih eksponata bio komandni modul Apola 12, upravo vraćen sa putovanja u svemir, onako oprljen. Na sačuvanim snimcima može se videti i drug Tito na otvaranju, kako znatiželjno viri u skučeni prostor za pilote ovog kosmičkog broda, sve praćen Jovankom, ali i legendarnim TV stručnjakom Milivojem Juginom (guglaj).

Ova izložba bila je ogromna po zamahu i značaju, i imala je svoj jednako impresivan američki i sovjetski deo, u kojima su prikazani svi mogući sateliti i svemirski brodovi u upotrebi do tad. Prosto je neverovatno da nije ostala u življoj uspomeni Beograđana, jer je bila jedan od simbola ne samo uzbuđenja oko svemirskih istraživanja koje je tad bilo na vrhuncu, nego i posebne pozicije Jugoslavije-između-blokova. Ukoliko išta govori o tome da se u nekim našim krugovima promišljala politička težina ovih zbivanja, onda je to činjenica da je upravo kod nas organizovana ova nepravedno zaboravljena gigantska postavka, na koju su došli izuzetno važni gosti: Tomas Staford, vođa svih Apolo timova, te Pavel Popovič, jedan od ključnih ruskih kosmonauta.

Autor ovih redova imao je tu neopisivu čast da na američkom štandu dobije potpisanu ne jednu, nego tri Stafordove fotografije iz njegove ruke – nesumnjivo zahvaljujući važnoj činjenici da je sa devet godina uspeo da sastavi prostoproširenu rečenicu na engleskom jeziku – te može da posvedoči da je ova legenda zaista bila među nama. Skoro je sigurno da su Staford i Popovič tom prilikom u Beogradu imali inicijalni susret koji je kasnije doveo do pokretanja čuvene zajedničke misije Apolo-Sojuz godine 1975 (da, Amerikanci i Rusi su povremeno sarađivali od tog momenta!). Ali, njihov kontakt bio je pod senkom tragedije koja se desila svega par dana ranije, kad se 30. juna posada Sojuza 11 ugušila na povratku na Zemlju usled mehaničkog propusta prilikom zatvaranja vrata na kapsuli, upisavši u istoriju imena do sad jedinih ljudi koji su stradali u svemiru: Dobrovoljski, Volkov i Pacajev. Uz posredovanje Ambasade SAD u Beogradu, Tomas Staford je pravo sa izložbe otputovao u Moskvu da izrazi saučešće zbog stradanja kosmonauta, kao prvi američki pilot koji je dobio priliku da to uradi, i lično je nosio jedan od venaca na sahrani. Na njoj je upoznao i Alekseja Leonova, prvog čoveka koji je "šetao" svemirom, u tom trenutku najslavnijeg ruskog heroja svemirskih istraživanja, a koji samo pukim slučajem nije bio na nesrećnom brodu. Upravo će Staford i Leonov kasnije voditi pomenuti američko-ruski susret u orbiti, jedan kao komandant Apolo, drugi kao komandant Sojuz misije...

Bili su to trenuci kad se istraživanje svemira činilo kao zajednička stvar svih nas koji nešto možemo da doprinesemo – nekako u to vreme čak je i jedno selo u Srbiji pokrenulo inicijativu da promeni ime u Gagarinovo (Lozovik, kod Smedereva), pošto je tamošnji učitelj svojeručno izgradio lep mali muzej pun modela aktuelnih kosmičkih brodova. Čovečanstvo je, bar za kratko, živelo u ritmu pionirskih osvajanja novih prostranstava.


PRIRODNA DOBRA I ZLA

Sovjetski kosmički program nije mogao da sledi ovakve finansijske podvige – bez obzira na obećavajući start kad je još 1959. godine sonda Luna 2 namerno udarila o Mesec, a Luna 9 uspešno sletela 1966, sve šaljući prve snimke s njegove površine. Posle rane smrti tamošnjeg glavnog projektanta-vizionara Sergeja Koroljova (januara 1966), on se rastakao u kolopletu birokratsko-političkih borbi među faktorima moći, jer više nije bilo neupitne osobe koja bi preuzela odgovornost za uspeh ili neuspeh. Postoji tačan raspored radnji koje su odlukom vlade SSSR planirane još od 1964, sa okvirnom idejom da se do kraja 1968. stigne na Mesec – raspored koji je navodno dospeo u ruke Amerikancima, pa su ubrzali svoje planove – no moćna nova ruska raketa N 1 nikad nije prošla test fazu. Nacrti i planovi tamošnjih naučnika za slanje čoveka na susedno nebesko telo zamenjeni su manje rizičnim i jeftinijim, ali spektakularnim spuštanjem rovera Lunohod 1 godine 1970, koji se nezamislivih 322 dana vozikao po lunarnoj površini u Moru kiše, poslavši 20.000 televizijskih snimaka i izvršivši brojne eksperimente.

Već pomalo u zapećku tokom materijalističkih osamdesetih XX veka, Mesec je potpuno zaboravljen onog momenta kad je pao Berlinski zid. Pojedini američki predsednici su od tad samo povremeno nagoveštavali povratak na puteve stare slave, ne ulažući ništa, da bi se danas ponovo nametnuo kao tema prosto zato što više nema mnogo mitova koje nismo potrošili – ali i iz mnogo lukrativnijih razloga. Do sad je već postalo jasno da je takozvana pobeda u Hladnom ratu zapravo bila signal za početak neobuzdane pljačke planete na kojoj živimo, od strane udruženih država i nadnacionalnih kompanija sa kapitalom van svake javne kontrole. Najnoviji planovi za osvajanje i nastanjivanje Meseca uglavnom pominju ekonomsku održivost projekta kao uslov, što samo znači da će privatnim kompanijama – pre ili kasnije, manje ili više otvoreno – biti dozvoljeno da određuju svoja pravila kako da je ostvare. Nova trka u eksploataciji prirodnih resursa tako je već počela, na drugom nebeskom objektu.


O POREKLU MESECA

Ipak, najneobičnija stvar u vezi sa Mesecom – daleko neobičnija od putovanja ljudi na tu egzotičnu destinaciju – svakako je činjenica da nauka zapravo još uvek nije dala konačan odgovor na osnovno pitanje: otkud on ovde. Naime, naš prirodni satelit nesrazmerno je veliki u odnosu na planetu koju prati kad se uporedi sa svim ostalim satelitima u Sunčevom sistemu, što je već samo po sebi ogromna anomalija iz koje proizilazi velika verovatnoća da je stvoren usled nekog neobičnog i radikalnog događaja priličnih razmera. Međutim, posle silnih uspeha svemirskih istraživanja, mi i dalje nemamo opšteprihvaćenu teoriju kako je nastao – da li iz sudara nekog planetoida sa Zemljom u najranijim danima njenog formiranja ili na neki drugi način – i to je svakako najveća misterija vezana za Mesec, koji nam i na taj način poručuje ono što nam poručuje cela priroda ovih dana: koliko smo mali.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net