<< VESTI | | 21.07.2019 09:16


Vidim, ide mi u susret poznanica koju znam iz njenog bivšeg života. Ne bih da joj se javim, a radim na tome da se ni ona meni ne javi. "Više me ne poznaješ" kaže mi kad se dostignemo, i ja naravno odradim iznenađenje i zadovoljstvo što je vidim. Pitamo se za razne protokolarne stvari, pa onda malo smoltokujemo o njenoj novoj boji kose i mojim kilogramima, a onda ona odjednom pita "šta ti je, što si stegnuta? Misliš da sam u SNS-u, pa sam kužna?"

Znam je površno, sarađivale smo dok je radila tamo gde je radila. Sad je u jednom od ministarstava, na visokom položaju. Kad je avanzovala, ljudi iz njene firme su pričali da formalno, istina, nije u SNS-u, ali radno mesto na koje je postavljena govori da je simpatizer i to veliki. Jer, ne bi oni nju primali da nije njihova, što iz iskustva znam da nije neosnovana priča.

Njenu opasku da nisam dovoljno opuštena i srdačna doživela sam kao nepristojnu – kakav je to način da mi kaže tako nešto, možda mi u tom momentu nije bilo do razgovora ni sa kim na ovom svetu pa samim tim ni sa njom, i s kojim pravom podrazumeva da ja vrednujem i delim ljude po stranačkoj pripadnosti! Mada: moram priznati da mi se čim sam je ugledala, javila asocijacija ako ne baš na SNS, a ono sigurno na nešto što mi izaziva otpor. Otpor generalno.

Nisam u godinama kad se filozofira, pa neću da širim priču na mogućnost da je baš ona unela nelagodu za koju me optužuje zato što oseća da sad svi u njoj vide samo članicu SNS-a i ništa drugo, plus, ja zaista nemam baš nikakvog razloga da krivim sama sebe zbog nečijeg osećaja u čijem stvaranju nisam učestvovala. Ako sam išta skrivila, onda je to što imam predubeđenje. Da ako je nešto u vezi SNS-a, da onda to sigurno nije kako treba. Ali tako misle svi koje znam. I to potpuno opravdano i osnovano, sigurna sam da ne treba da argumentujem zašto.

Pa, ipak, i pored toga, to bez veze. Nisu svi Nemci ’41. bili fašistički okupatori, niti su svi Crnogorci lenji. Sad se, da se vratim na SNS, o Marini Abramović priča kao o "Brnabićkinom kadru". Zbog činjenice da je njenu retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu inicirala premijerka Ana Brnabić, umanjuje se značaj Marine Abramović. Jer, pristala je da dođe u Vučićevu Srbiju, omogućila je SNS-u da osvoji plus. To je, moram da kažem, totalno suludo i maliciozno. Marina Abramović je do te mere svetski velika i važna umetnica da nadilazi svaku i svačiju politiku. To je jedno. A drugo, pa šta ako ju je dovela Ana Brnabić? Šta smeta ako neko s čijom se politikom i ostalim na tu temu ne slažete uradi nešto što je dobro? I to za sve? Zar je nebitno što ćemo moći da vidimo vrhunsku umetnost (jer ona to jeste bez obzira na ovdašnji ukus), što će mediji po svetu izveštavati da Marina Abramović ima izložbu u Srbiji?

Naravno da znam ko je prvi počeo, ko je prvi rekao "ko nije sa mnom taj je pogrešan". Ali to nije opravdanje. Nama koji ne mislimo kako vlast zapoveda zameram što smo podlegli toj infekciji, što se ponašamo isto kao i oni. I to u svakodnevnom životu. U mojoj zgradi žive ljudi koji mi se ne javljaju zato što radim u tajkunsim novinama. Ubeđeni su da sam loš čovek i izdajica zato što tako kaže njihov Vučić. A znaju me više od trideset godina.

Elem: svo ovo ispovedanje i posipanje pepelom je zbog susreta s početka teksta. A ako neko pomisli da sam za Vučića, baš me briga.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net