foto: marija janković

 

Minđuše

Sa ove daljine sve mi po malo liči na ritual nekog tajanstvenog ženskog kulta – soba u predgrađu, sto sa četiri noge, ja, majka i nepoznata žena, jedna velika igla, jedan veliki pampur i male zlatne minđuše... Žena je bila lokalna babica, a od svega sam najslikovitije zapamtila jedino pampur. Služio je da se na njega nasloni resica uveta pre nego što će je babica probušiti iglom. Stisla sam zube, majka kaže da mi se par suza skotrljalo usput, dok su mi uvlačile minđuše. Kome je palo na pamet da mi posle teške operacije i traumatičnih meseci u bolnici, praćenih iglama u svim veličinama, za nagradu probuši uši, pojma nemam. Ćaletu sigurno nije, bio je ovo ženski posao. Biće da sam i sama poželela, tek u prvi razred sam pošla sa parom zlatnih minđuša.

Brzo se zaboravio taj kratkotrajni bol, prve minđuše nosila sam skoro do kraja gimnazije – u zlatare nisam zalazila, Burdu kao izvor mode upoznala sam tek sa 17 godina i nisam mnogo ni marila ni znala kakvi se sve biseri i modeli mogu kačiti u uši. Pomama je došla malo kasnije. Tako sam prošla kroz egzistencijalističku fazu crnih rolki i ogromnih srebrnih alki jer se krenulo u preziranje žutog zlata, minimalističku fazu sitnih cirkona ko kapljice i još sitnijih lažnih biserčića, etno-fazu – što šarenije to bolje kada sam krenula da sama pravim svoje modele u omiljenim bojama, od glinamola od čije težine su se uši istezale i bridele.

Kada i kako je došlo do toga da i žene i muškarci krenu da buše sopstveno telo ne bi li ga ukrasili dodacima, zapitala sam se nebrojano puta kačeći svoje. Nemoguće mi je da poverujem da je sasvim slučajno parče lepe kosti završilo u resici uveta našeg davnog pretka lovca. Ovde sam najbliže verovanju u teoriju nekad čuvenog Fon Denikena o vanzemaljcima. Sjajni brod iz drugog sveta silazi sa neba, iz njega izlaze neki, kao ljudi, il bogovi kako ih naši preci vide i svi imaju u ušima blešteće ukrase. Mora da su preci mislili kako u tim ukrasima leži moć i kad nije ničega drugog bilo da im pomogne da do moći stignu, krenuli su da nekako i oni probuše uši. Oštrim kostima, za početak. Ostalo je već istorija.

A istorija i kaže da su minđuše najpre nosili samo muškarci i to da bi pokazivali prestiž, pripadnost plemenu, gusari da bi vrednošću minđuša platili sopstveni pogreb ako zaginu na moru, sinovi jedinci u jednom uhu da bi ih to odvojilo od svih ostalih u ratu i miru, u ponekim vremenima iz razloga sujevernih a najposle zbog pukog ulepšavanja, onda kada su minđuše dospele i u ženske uši. Naušnice, u našem jeziku – minđuše, poreklom verovatno od neke persijske reči koja ima veze sa ušima, u međuvremenu su postale parče nakita koje se ne kači samo na uši.

Minđuše u nosu sa Bliskog istoka proširile su se širom sveta, ušima je počelo da ponestaje mesta i par je polako prerastao u broj koji zavisi koliko ti je uvo veliko i koliko si spreman da trpiš. Bušenje ušiju postalo je pirsing, kačenje po svim delovima tela i sad to rade profesionalci da, kao, manje boli.

Boli, po malo i ne kao nekada – u pričama mojih pretkinja, uši su se bušile iglama raznoraznim, za pletenje i šivenje najčešće, a pamtim priču rođake da joj je majka probušila uvo vrhom minđuše, nimalo oštrim i da je bolelo do mozga. Al za lepotu se imalo istrpeti, i onda i sada. I platiti. Jer sa otkrićima plemenitih metala i još plemenitijih kamenčića postalo je pitanje prestiža u bogatih imati minđuše najjedinstvenije i od najskupljih. Cene komada koji se nalaze u raznim kraljevskim riznicama i tek ponekad zasijaju na svetlosti su one od kojih se vrti u glavi, mnogo više nego kad se uši buše.

Za nas obične ljubitelje ukrašavanja – zlatni komad, bižuterija, šljašteći ukrasi... nema mnogo razlike, samo da smo na neki način jedinstvene. Moja mlada rođaka često nosi neke sa šarenim perjem i perlicama skoro do ramena, izgleda zanosno ko afrička kraljica sa njima.

Ja sam posle onog prvog para rupica zaključila jednom da mi to nije dosta, sačekala prvu platu posle diplomiranja i priuštila još jednu, za početak. Moja majka, zapanjena tim neočekivanim iskakanjem van uobičajenog, krstila se levom i desnom, a otac, šeret, od koga smo krišom i ono prvo bušenje uradili, pitao je imam li dovoljno para. Imam, zašto, bila sam začuđena. Pa ako ti treba za još koju, evo, ja častim.

Nisam nastavila niz sledeći sopstveni najnoviji modni trend "manje je više". Sa približavanjem jednog jubilarnog rođendana, kad sam opet pretaminila u pravac neobuzdanog šarenog, pomislila sam – neka ide sve k vragu, daj još. I taman da se podvrgnem čarobnom pištolju, otkrijem minđuše koje izgledaju kao da sam izbockala uši heftalicom al šatro. Kupim, okitim se i postanem nakratko pripadnica nekog egzotičnog plemena i cvetnog kulta. Ne više nužno ženskog, jer smo nacifrani i sa minđušama manje-više svi, i mladi i stari, i žene i muškarci. I, ako ćemo pravo, meni smo tako okićeni baš lepi. Nadam se da nas vanzemaljci gledaju i prate i da smo ih bar u tome prevazišli ako smo sve ostalo, kao što izgleda, zeznuli.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net