foto: marija janković

Intervju – Snježana Milivojević >

Bitka za medije

"Nema slobodnih izbora, ni sređene izborne administracije, ni urednog izbornog dana ukoliko im ne prethode javna debata i slobodni mediji. Bez slobodnih medija i demokratije ne možete da napravite selekciju najboljih ljudi koji će u društvu obavljati javne funkcije i onda imate društvo na silaznoj putanji. Zato demokratije propadaju"

Četiri važna dokumenta skoro istovremeno su se pojavila i pitanje medijskih sloboda u Srbiji postavila na veoma visoko mesto. Izveštaj Evropske komisije (EK), izveštaj svetske nezavisne posmatračke organizacije Fridom haus, zahtevi i preporuke Stručnog tima protesta "1 od 5 miliona" i, nasuprot njima, Nacrt medijske strategije. Nacrt je utvrdila Vlada Srbije.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i članica Stručnog tima protesta, tokom razgovora za "Vreme" istakla je da je "ovo što se dešava u Srbiji primer uzurpacije demokratije": "Odnosno, kako je to rekao jedan autor u ‘Fajnenšel tajmsu’, došlo je vreme izabranih autokrata, on čak kaže diktatora. Nove autokrate koriste medije da zatvore mogućnost za bilo kakvu kritiku, da veličaju sebe i da sebe oslobode bilo kakve odgovornosti, javne kontrole i kritike. Odatle kod nas takve monstruozne kampanje ubijanja karaktera, javnih reputacija ljudi koji se usude da ma šta kažu protiv političkog režima, a kada ih posložite, to su: sudstvo, nezavisni mediji, nevladine organizacije, kritički pojedinci, intelektualci – deo društva koji bi mogao da bude oponent vlasti."

"VREME": U izveštaju EK za prošlu godinu o medijskoj situaciji u Srbiji rečeno je da "sve više izaziva zabrinutost", a u izveštaju za ovu godinu da "sada ima razloga za ozbiljnu zabrinutost". Da li u tim administrativnim formulacijama ipak možemo prepoznati pomak u konačnom priznanju EK da je medijska situacija u Srbiji neprihvatljiva?

SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ: Kao prvo, mi smo u istom trenutku sa nekoliko adresa dobili upozorenje u vezi sa stanjem u medijskoj sferi i to je izazvalo buru, naprosto zato što ta slika više ne može da se negira. Ona je sada vidljiva i iz aviona, i sa drona, i gde god da stojite. Dakle, i političke institucije i međunarodni monitori medijskih i opštih sloboda, i domaća javnost koja šeta, i domaće institucije, poslali su istu poruku.

Druga stvar koja je značajna jeste što je to upozorenje došlo od EK i što je ovdašnja vlast, bez obzira na promene u svojoj politici, koketirala sa idejom u obraćanju ovdašnjoj i međunarodnoj javnosti da joj je stalo do evropskog puta. A odustajanje od evropskog puta najočiglednije se vidi u medijskoj sferi, upravo je ona taj reflektor pod kojim se sve vidi. To što kritika dolazi sa oficijalne političke adrese do koje je ovdašnjoj vlasti bar deklarativno stalo i koja je formalni monitor našeg progresa i puta ka toj integraciji, mislim da je uzbunilo duhove.

I treće, ovde se stvara uverenje da je EK dugo žmurila ili nije videla šta se u Srbiji dešava sa medijima, postoji čak i veliko nezadovoljstvo u domaćoj javnosti što se problem dugo nije prepoznavao. Ne mislim da je sada nastupio radikalni pad u odnosu na prošlu godinu, nego mislim da je tendencija sada postala vidljiva. Bez obzira na to što se ovde diskredituju međunarodne organizacije i političke institucije koje se bave slobodom medija i ljudskim pravima, one ipak nisu političke ekspoziture koje nekoga kažnjavaju, nagrađuju, koje na nešto žmure. Kada pogledate indekse kroz sve monitoring organizacije opšte slobode i medijskih sloboda, oni od 2013. beleže silazni trend. Znači, nekoliko godina silaznog trenda je za Fridom haus ili EK bio razlog za takvu konstataciju.

U izveštaju EK kao novi pasus pojavilo se i "Zastrašivanje novinara", tema kojoj je posvećeno dosta pažnje. I opet se vraćamo na isto, kako objasniti to da Evropa do sada pojma nije imala da ovaj problem postoji u Srbiji?

Mislim da je jedan domaći, a drugi internacionalni razlog. Domaći je što sad imamo nekoliko kumulativnih slučajeva zastrašivanja novinara, uključujući akte nasilja kakvo je bilo spaljivanje kuće Milana Jovanovića. To se desilo kada je odavde na velika zvona najavljivan završetak suđenja i izricanje presuda okrivljenima za ubistvo Slavka Ćuruvije, a to suđenje je trebalo da pokaže želju vlasti da novinari ovde rade u boljem ambijentu, da se završilo sa nekažnjivošću napada na novinare i da je kreirana jedna bolja klima za njihov rad. Istovremeno, mi smo svedoci da to nije slučaj. Takođe, ove godine došlo je i do povećanja što verbalnih što drugih vrsta napada na novinare, pritom u klimi konstantno agresivnog napada na novinare od nosilaca vlasti. Mislim da je to takođe bilo presudno i da je stvorilo osetljivost međunarodnih institucija.

Sa međunarodnog stanovišta, posle slučaja Kašogi krenula je velika inicijativa u svetu vezana za bezbednost novinara. Porast ili sklonost novih autokrata da se ugrožava bezbednost novinara ili da se njihov rad čini otežanim kroz stalno verbalno nasilje postala je prepoznatljiva. Novinari su nekad bili zaštićeni, a sada većina njih, kao i medija, da bi privukli publiku, personalizuju se, identifikuju novinare fotografijom, novinari opet imaju čitav niz profila na društvenim mrežama odakle čitaoci mogu da im priđu, tako da su postali mnogo izloženiji javnosti. To je podiglo lestvicu njihove nebezbednosti, a sve te okolnosti podigle su i međunarodnu dimenziju tog problema. Te dve stvari koincidirale su time da je i Savet Evrope prošle godine u svoj fokus takođe stavio bezbednost novinara. Sve velike međunarodne konferencije poslednjih godina kao jednu od ključnih tema imaju bezbednost novinara.

U izveštaju Fridom hausa akcenat je na opasnim i prikrivenim pritiscima na medije u Srbiji, a Vučić se otvoreno poredi sa Orbanom, Trampom i Erdoganom. Kroz ta dva dokumenta, čini se, prvi put se internacionalizuje problem stanja naših medijskih sloboda. Postoje li dalji mehanizmi pritisaka međunarodnih institucija na ovu vlast ili će sve ostati samo na dokumentaciji?

Možda može da se proizvede neki kumulativni efekat odnosno neki efekat od tog dobrog tajminga izrečenih upozorenja. Međutim, mislim da su autokratske vlasti sve te pritiske međunarodne zajednice do sada uspešno ignorisale.

Kod nas su se, za sada, i predsednik Vučić i premijerka Brnabić gotovo pa uvredljivo osvrnuli na izveštaje i njihove autore.

Mogu oni svaki od tih pojedinačnih izveštaja da minimizuju, da kritikuju, ignorišu. Ali kada se oni istovremeno svi pojave, onda to znači da je reč o upozorenjima koje nijedna vlast, kojoj je iole stalo do demokratskih procesa, ne bi mogla da ignoriše. Ovo jeste razlog za uznemirenje u vlasti, i mi ga vidimo, zato što više ne mogu da sakriju činjenicu da upozorenja dolaze sa svih strana.

S druge strane, "odgovor" ove vlasti može se nazreti i u skandaloznom pokušaju da se Nacrt medijske strategije izradi preko noći i bez znanja Radne grupe i da se tako nepoznati sadržaj hitno pošalje u Brisel.

Strategija je ekspresno poslata nakon jednog dužeg procesa za koji je vlast već pohvaljena za inkluzivnost, a posle svih poteškoća i nezadovoljstava raznih članova medijske zajednice, ali je uz veliku međunarodnu pomoć taj posao ipak priveden kraju. Sada imam utisak da je cilj rada na strategiji bio, prvo, da taj proces traje što duže, drugo da se on nikad ne finalizuje, treće da se poeni dobiju na osnovu inkluzivnosti a ne na osnovu kvaliteta proizvoda i da se ovde smatra kako je veliki demokratski ustupak vlasti sama činjenica što je uopšte slušala ljude iz medijske zajednice i uključila ih u taj proces, a da je njihova krivica ako su očekivali da će njihovo mišljenje biti uvaženo i da će se taj zajednički rad pretvoriti u strategiju. Taj primer je mala kopija modela našeg pridruživanja EU i na širem planu. Naprasno i brzo pakovanje strategije i slanje ekspresnom poštom u Brisel imalo je za cilj da se uoči usvajanja izveštaja EK dobiju laki poeni na poslu koji je navodno završen, a u stvari je zaglavljen u slepoj ulici. Međutim, nije se očekivalo da će, kao prvo, medijska zajednica reagovati tako oštro, a drugo, tu su uključene i međunarodne organizacije čiji je trud i pokušaj da pomognu jednom procesu sada postao bespredmetan i izigran.

Iako izveštaj EK nije štiklirao strategiju kao završen posao, kao što, recimo, jeste završetak suđenja u slučaju Ćuruvija, on je podržao uslove transparentnosti i inkluzivnosti u njenom daljem radu.

Sam čin slanja strategije za njih znači da taj proces napreduje u odnosu na njegov inkluzivni karakter i, da je to prošlo u tišini, možda bi ovog leta proces išao i dalje. Međutim, medijska zajednica se konsolidovala i signalizirala da to nije isti tekst, da kao takav ne može da se vrati u proceduru, a sa druge strane, kako sam ja saznala od vlasti, ta strategija tek treba da ide po ministarstvima zainteresovanim za njen sadržaj. Podsećam da je prethodna strategija prestala da važi 2016. i s obzirom na tu vremensku rupu, ova gluma oko brzine i inkluzivnosti je samo pokazatelj koliko su medijska pitanja teška, koliko je to čak i u jednom fingiranom ili vođenom procesu, u stvari, neizvesna misija.

Procena EK za inkluzivnost bila je procena za proceduru, a sada su zamerke i na proceduru i na sadržaj. Sada smo na gorem mestu nego što smo bili na početku jer imamo dugogodišnji proces oko koga nije postignuta saglasnost, čiji ishod se minimizuje i unižava i koji je diskreditovao inkluzivnost.

U sva četiri dokumenta, a tu su i preporuke Stručnog tima protesta, glavni junak priče je REM odnosno zahtev za njegovom autonomijom. Samo što su u Nacrtu medijske strategije takvi predlozi Radne grupe kompletno izbrisani. Kada to vidite, da li uopšte možete da očekujete dijalog sa vlašću u kome će preporuke stručnog tima stići na dnevni red?

Ako je ovom intervencijom na strategiji vlast svima nama stavila do znanja da će braniti neautonomni REM i njegovu zavisnost po svaku cenu, onda je vlast to pokazala kao svoje strateško opredeljenje, ukoliko je tačno da u strategiji zaista tako i stoji. Dokument koji smo mi napravili jeste pokušaj da se odblokira nenormalno blokirana javna komunikacija, što bi trebalo da vodi stvaranju fer uslova za izbore. Znači, jedan plan razgovora je strateški – kako da se REM reformiše, što su oni odbili, a drugi deo su preporuke za dinamizovanje rada REM-a, uz smenu postojećeg. REM je po našem sudu slab, pasivan, neodgovoran i neugledan regulator. Slab je jer je godinama u nepotpunom sastavu i nema kompletan status. A logično je pretpostaviti da bi jedno telo od devetoro ljudi bilo teže kontrolisati, nego što je to slučaj sa šestoro ljudi koji su pritom svesni kome duguju lojalnost i ko ih je izabrao. Oni su pasivni kao regulator zato što nijedan problem ne prepoznaju, ne govore o njemu, ne idu mu u susret, medijski sistem im se pred očima survava, a medijske slobode su konstantno na silaznoj liniji. Pritom, imaju čitav niz ovlašćenja, recimo da nadziru zakonitost u radu emitera. A vi ovde mirno gledate kako se, na primer, TV Happy, televizija koja je dobila nacionalnu frekvenciju kao dečja televizija, pretvara u ispostavu rijaliti programa i hvalitelja vlasti, i generalno prisustvujete vulgarizaciji i ekstremnoj komercijalizaciji TV programa. To su sve stvari koje je REM dozvolio, nikada ne pozivajući emitere da usaglase svoj program sa obavezama iz dozvole za emitovanje programa, u kojoj piše zbog čega su takvu dozvolu dobili.

REM se proglasio nenadležnim da u prethodim izborima uopšte nadzire rad medija. Tvrdnja da je nadzor nad radom emitera, u stvari, politička kontrola, mislim da je zaista jedna vrsta nefer manipulacije javnošću. Kao i to da se vi zalažete za neku cenzuru ako smatrate da bi jednom godišnje REM trebalo da uradi monitoring informativnih programa. A informativni programi su ovde najsporniji programi jer govorimo o smanjenju pluralizma, nezadovoljstvu javnosti, blokiranju javne debate, proizvodnji lažnih vesti, kampanjama blaćenja i zastrašivanja političkih protivnika. REM bi to trebalo da uradi s javnim servisima, jer s pravom javnost od njih najviše očekuje zato što imaju najveću javnu obavezu i najviše mogućnosti, a mislim da bi i javnost bila veliki saveznik REM-u u takvom razgovoru.

U preporukama ne predlažete i smenu čelnih ljudi u javnim servisima iako ste ranije bili za to?

Razlika između REM-a i javnog servisa je što su članovi REM-a birani u skupštini. Ako su birani u skupštini, u zakonu postoji mogućnost njihove smene zbog nedostojnog rada. I tu smenu može da pokrene 20 poslanika, i takav zahtev postoji, samo nikad nije došao na red. Znači, mi smo za REM tražili da se aktivira procedura koja postoji. Za smenu direktora i glavnog urednika RTS-a, na primer, takva procedura ne postoji. Mi smo se zalagali da sve radimo proceduralno koristeći mogućnosti koje postoje. Poštovali smo autonomiju javnog servisa jer tu instituciju treba sačuvati. Ne treba izvikivati smene na ulici, ne treba tamo gde ne postoji procedura menjati ljude u političkim procesima gde oni profesionalno rade. Bez obzira na autonomiju, REM je telo izabrano u političkoj instituciji, a RTS-ov direktor i glavni urednik koliko god nam se činilo da su oni politički pristrasni, nisu politički postavljeni nego su izabrani u drugoj proceduri.

Formalno, da.

Želim da kažem da su i direktor i glavni urednik RTS-a prethodno imali visoku profesionalnu reputaciju, pamti se da su bili novinari koji rade po najvišim standardima, što znači da nešto tu sistemski treba promeniti, jer ako njih tako smenite, neki budući koji dođu u tim sistemskim okolnostima verovatno će raditi slično.

Kada govorimo o preporukama stručnog tima, govorimo li o ovim sistemskim okolnostima ili nekim novim?

Čula sam već da su ovo nekakve preporuke za dan posle, međutim, mi smo potrošili istorijske iluzije da dan posle izgleda radikalno drugačije i treba koristiti ono što se može sada. Drugo, nisam sigurna da u izbornim demokratijama postoji dan posle i da ćemo ikada ponovo dobiti priliku da radikalno promenimo sistem. I treće, frekventne zakonske promene od 2000. naovamo ipak su postavile neke zakonske mogućnosti koje nismo koristili. Pa, hajde da probamo. Šta mislite, kako bi to izgledalo kada bi jedan glavni urednik RTS-a izašao uveče i rekao: "Izvinite, ja ne mogu da pravim program zato što imam ograničenja koja nisu profesionalna, imam političke pritiske, od mene se očekuje da radim u neskladu sa svojim profesionalnim standardima".

Nažalost, ne mogu to da zamislim. U "redigovanoj" medijskoj strategiji poslatoj u Brisel, ako je istina, izbrisan je Savet za štampu, a proklamovano novo "samoregulatorno" telo. Zašto je to tako i u kom je srodstvu sa daljom tabloidizacijom medija?

Između ostalog, i mi smo u preporukama predvideli ostavke ministra za kulturu i informisanje i državnih sekretara i to ima veze sa ovom pričom o Savetu za štampu. Ministar za medije se vrlo retko oglašava, a i državni sekretar se često izuzima, pa je, na primer, u vezi sa strategijom rekao da njega ne treba pitati, da on o tome ne zna i da ministarstvo u tome nije učestvovalo. Hoću da kažem da je politička odgovornost za stanje u jednoj oblasti u resornom ministarstvu. Zahtev za njihovom ostavkom je jasno oglašavanje da postoji hijerarhijska linija i da se stvari ne mogu odblokirati ako se oni koji su najodgovorniji ostave izvan političke odgovornosti i izvan potrebe da javnosti odgovore na nezadovoljstvo koje postoji.

Jedna od naših preporuka kaže da ministarstvo treba da nađe i izgradi efikasan način da javni novac ulazi u medije samo kroz investiranje u sadržaje od javnog interesa. Ne može ministarstvo da kaže "pa, to su komisije odlučile". Komisije daju novac medijima trećerazrednog sadržaja, komisije daju proverenim prekršiocima javnog interesa, komisije daju vlasnicima medija koji su partijski lojalisti po lokalu, komisije odlučuju da se javnim novcem finansira sadržaj za koji vas je sramota i da gledate a kamoli da zamislite da smo ga svi mi finansirali. Istovremeno, sadržaje koji su visoko kvalitetni i ovoj javnosti neophodni ostavljate bez ikakve finansijske pomoći, da ne mogu da prežive. U ovu strategiju nije ušao zahtev Radne grupe da Savet za štampu dokumentuje te prekršaje i da na osnovu tih prekršaja mediji "ubice" javnog govora ne mogu da dobiju novac.

Da li je Savet za štampu i definitvno izbačen iz medijske strategije?

Pa, nismo to još prihvatili, niti će sada već konsolidovana medijska zajednica i celo društvo to olako prihvatiti.

Kako ste razumeli "definisanje cenzure" i "mapiranje svih aktera od kojih cenzura dolazi" u Nacrtu medijske strategije?

Ako se sećate, prvo je bio pokušaj ministra da pokrene borbu protiv lažnih vesti i da na čelo te borbe stane država koja je, kao što znamo, veliki proizvođač lažnih vesti. Ona svoj pogon ne bi gasila, ali je to bio zgodan pokušaj da se svetu pokaže da se i mi borimo protiv iste stvari. Jedino je nastao problem kada su kritičari počeli da ukazuju na to da ta borba ne može imati smisla jer je ne mogu voditi oni koji su njeni akteri. Drugi pokušaj je bio da se mapira ko su novinari. Pa, pre nego što zaštitimo novinare, ajde da mi znamo ko su novinari. Da li je novinar neko ko radi na portalu pa još malom, lokalnom, da li je i bloger novinar itd. i da se onda uvučemo u prašumu jednog teorijskog razgovora koji nema smisla kako bismo izbegli da obezbedimo sigurnost novinarima ili svim ljudima koji rade u proizvodnji informacija od javnog značaja. I sada mi se čini da je ovo treći vid izvrdavanja. Srbija je visoko rangirana kao zemlja u kojoj se primenjuju novi oblici cenzure kojom vlast na svom širokom autokratskom putu desetkuje medijske slobode. I sad će ta vlast u jednom velikom obrtu da krene da se bori protiv cenzure tako što će da mapira, listira... To je iz istog arsenala trošenja vremena i zaluđivanja domaće i međunarodne javnosti.

Da li je po vašem mišljenju borba za medije, za slobodu medija i slobodno izražavanje u ovom trenutku odsudna? Svakako nije jedina, ali možda jeste najvažnija?

Jeste. Jer kad nemate pristup javnosti, vi ste potpuno izolovani. Nema važnije bitke od te i evo zašto mislim da bi naše preporuke mogle da naprave neki pomak i boljitak iako ne menjaju revolucionarno sistem. Te preporuke su vezale medije, izbore i demokratiju i pokazale taj "zlatni trougao" u kome je međuzavisnost apsolutna. Nema slobodnih izbora, nema sređene izborne administracije, nema urednog izbornog dana ukoliko im ne prethode javna debata i slobodni mediji. Bez slobodnih medija i demokratije vi ne možete da napravite selekciju najboljih ljudi koji će u društvu obavljati javne funkcije i onda imate društvo na silaznoj putanji. Zato demokratije propadaju. Zato što uporno birate nekompetentne, neodgovorne, poslušne, jer ste stvorili klimu u kojoj samo oni mogu da budu izabrani. Evo od danas, ako se bukvalno od danas ne odblokira, ne normalizuje medijski prostor i ne stvori uverenje da svi imamo pravo da učestvujemo u javnoj komunikaciji i da je apsolutno zabranjeno i nedopustivo u normalnom društvu da se ljudi progone, javno i medijski linčuju zato što drugačije misle ili imaju drugačiju razvojnu viziju, sve će nas to skupo koštati jer ćemo uporno birati gore.

Ko će se za to boriti? Ostale su nedoumice oko toga da li je stručni tim protesta ujedno i pregovarački tim. Čini se da se taj pregovarački deo posla, do kog još nije ni došlo, kao vruć krompir i dalje prebacuje iz ruku političara u ruke stručnjaka, i obrnuto?

Poziv koji smo dobili smatrali smo pozivom protesta "1 od 5 miliona" i radili smo u ime i u interesu građana. Nedoumice oko naše uloge odmah smo na početku rada precizirali i dogovorili se da većina nas smatra kako smo stručni tim a ne tim za pregovore. I u tom svojstvu smo radili. Ovaj stručni rad je, u stvari, bio naš doprinos budućim (eventualnim) pregovorima. On je pokazao gde sve i na koji način se mora intervenisati da bi se došlo do uslova za slobodne izbore. Utoliko je svojevrsna pregovaračka platforma na kojoj mogu da počnu razgovori. Mislim da ovo ne treba gledati samo kao opozicioni predlog. Ovo je program koji bi svaka vlast u ovim uslovima trebalo da sprovede. To što ga potpisnici Sporazuma sa narodom prihvataju kao svoju platformu jeste ohrabrujuće, jer govori o sazrevanju onog dela opozicije koji shvata da ih nezadovoljstvo građana obavezuje i da tako uspostavljeno poverenje sutra neće smeti da iznevere.

Sad kad razmislim, čini mi se da bi to bio dobar recept i za druge oblasti. Arhitekte, pravnici, ekonomisti, svi bi mogli da naprave stručne predloge kako da se stvari u tim oblastima menjaju. To bi pokazalo da dijalog zahteva energiju svih: građana, stručnjaka, političara.

Ali format tog dijaloga je politička stvar i za to treba da se izbori opozicija. Ova koja postoji ili neka nova koja će se isprofilisati u protestima, ali svakako to mora biti politički organizovana snaga koja jedina može zaustaviti dalji sunovrat. A prvi zadatak u tome je stvaranje uslova za slobodne izbore koji počinju oslobađanjem medija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net