foto: marija janković

Intervju – Vladimir Međak, Evropski pokret u Srbiji >

Skupštinom protiv protesta

"Ako pričamo o uslovima za ulazak u EU, član 49. Ugovora o EU kaže: ‘... države koje dele vrednosti Evropske unije pobrojane u članu 2...’, a to su, pre svega, demokratija, vladavina prava, nezavisnost institucija, zaštita ljudskih i manjinskih prava. Dakle, to je prvi uslov i to se prvo gleda – da država ima demokratiju koja funkcioniše. A mi upravo u tim fundamentalnim stvarima imamo jasan trend nazadovanja"

Pre samo godinu i po dana potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak je u intervjuu "Vremenu" bio uveren da će Strategija Evropske komisije Žan-Kloda Junkera predstavljena u februaru 2018. biti usvojena na Samitu šefova država i vlada u junu iste godine. Ta strategija je predvidela da Srbija i Crna Gora postanu članice Evropske unije (EU) do 2025. Međak je tada pokazao i umereni optimizam da je Srbija sposobna da zatvori sva poglavlja za pristup EU do 2013. i da pomenute 2025. postane punopravna članica evropskog saveza. Nedavni izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2019. (koji se prati od marta do marta) ne uliva veliko poverenje u mogućnost dostizanja zadatog roka.

"VREME": Delite li još uvek umereni optimizam po pitanju mogućnosti da Srbija do 2025. uđe u EU? Kako vam sada te šanse izgledaju?

VLADIMIR MEĐAK: To je sada neizvodljivo s obzirom na to šta se sve u međuvremenu izdešavalo. Imali smo situaciju da smo dva puta za redom usvoji budžet bez rasprave: odmah posle mog intervjua u decembru 2017. uvedena je ona praksa sa 300 amandmana da opozicija ne bi imala vremena da raspravlja o budžetu za 2018. To je ponovljeno i za ovogodišnji budžet iako je rečeno da to ne treba da se radi. Zatim smo pali na lestvici Fridom hausa, a onda i za 15 indeksnih poena manje u odnosu na prethodnu godinu po pitanju slobode medija, pali smo i na listi FATF (Međudržavno telo za borbu protiv pranja novca), krajem prošle godine su počeli protesti zbog prebijanja Borka Stefanovića, a dobili smo i tekst amandmana na Ustav u oblasti pravosuđa koji neće obezbediti nezavisno pravosuđe. To su sve vrlo ozbiljne stvari, a pritom mi pričamo o stanju demokratije, sve ostalo je drugorazredno. Ako pričamo o uslovima za ulazak u EU, član 49. Ugovora o EU kaže: "... države koje dele vrednosti Evropske unije pobrojane u članu 2...", a to su, pre svega, demokratija, vladavina prava, nezavisnost institucija, zaštita ljudskih i manjinskih prava. Dakle, to je prvi uslov i to se prvo gleda – da država ima demokratiju koja funkcioniše. A mi upravo u tim fundamentalnim stvarima imamo jasan trend nazadovanja. Pritom, u EU postoje tendencije koje idu u istom pravcu kao i naše: Poljskoj preti suspenzija prava članstva zbog toga što je narušen princip nezavisnosti pravosuđa. Već se desilo da sudije iz drugih članica EU odbijaju da Poljskoj izruče optužene zato što imaju sumnje u to da li u toj zemlji postoji pravo na fer suđenje ili ne. A, članstvo u EU je najveći stepen poverenja između dve države. Bila je situacija pre dvanaest, trinaest godina da nemački kancelar nije mogao da dođe na jedan samit, pa je ovlastio francuskog predsednika da glasa u ime Nemačke na tom samitu. E, sad, ti od tog nivoa poverenja dođeš dotle da jedna država neće da izruči drugoj optuženog zato što nije ubeđena u nezavisnost pravosuđa u toj zemlji. To je, zaista, osnovna vrednost na kojoj počiva funkcionisanje EU i država kao Srbija, koja je kandidat, ne može ovakvim amandmanima da dokaže da će imati nezavisno pravosuđe. Produžićemo pregovore i moraćemo dva puta da menjamo Ustav ili, na kraju, nećemo ući u EU. Nama će ovo biti pod ozbiljnom lupom država članica.

Možemo li sada da kažemo da vi više niste umereni optimista i da nema šanse da Srbija do 2025. uđe u EU?

Ja ne vidim da smo mi spremni da uradimo sve što treba. Mi imamo jasan spisak stvari koje treba da uradimo. Što se vremena tiče, Srbija je 2011. dobila ocenu EU da za pet godina, uz manje ili veće napore, može da završi proces usklađivanja. Sad je prva polovina 2019. i mi do kraja 2023, teoretski, imamo četiri i po godine. Ali bi moralo da dođe do ozbiljne promene u našem ponašanju i načinu kako mi vodimo proces pridruživanja EU za koji ja verujem da nije moguć. Kad bi se promena desila u smislu da počnemo da radimo stvari kako treba, tada bi moglo da se stigne. Vreme je toliko kratko, a toliko posla ima da ja mislim da mi ne možemo do 2023. da završimo pregovore da bismo 2025. bili zvanično primljeni. Mi u međuvremenu imamo jedne parlamentarne i jedne predsedničke izbore, svaki uzimaju po šest meseci kada prestaje rad na ovim poslovima. U tom smislu, to više nije realno. Pogotovo kad pogledamo agendu Narodne skupštine – evropske integracije uopšte nisu visoko na listi prioriteta prema broju zakona koji se usvajaju.

U decembru 2017. ste rekli: "U izbornim godinama ovakvi planovi ne mogu da prođu jer se političari bave dobijanjem izbora. Zato je veoma bitno da ova vlada izgura ceo mandat do 2020. Znači da ćemo imati dve mirne godine za usklađivanje zakonodavstva."

Koje nismo iskoristili.

A jesu li to, uopšte, mirne godine?

Nismo imali izbore, ali nisu bile mirne. U prošlogodišnjem izveštaju Vlade, ona sama kaže da je ispunila 41 posto. U situaciji kad ima skupštinsku većinu od 157 poslanika. Sa takvom većinom ne postoji bolja situacija za harmonizaciju zakonodavstva sa EU. A mi imamo 41 posto ispunjenosti za prošlu godinu. Sopstvenog plana!

Kako vam izgleda rad parlamenta uzimajući u obzir opstrukciju većine i kasniji bojkot opozicije u pogledu donošenja zakona za harmonizaciju sa EU?

Problem je što Narodna skupština nema zakonodavni plan. Ona planira prema onome što joj vlada traži da uradi. A vlada se onda ne pridržava sopstvenih planova. Mi smo imali situaciju da je na prvoj sednici jesenjeg zasedanja prošle godine na dnevnom redu bio jedan zakon. To je trebalo da bude udarna sednica jer si to pripremao celog leta. Od juna do septembra to je trebalo da pripremiš, a tebi na prvoj sednici bude samo jedan zakon! A ove godine, tokom prolećnog zasedanja, na drugoj sednici je bio zakon o finansiranju Vojvodine i rezolucija o Vojvodini koje je predložila opoziciona Liga socijaldemokrata Vojvodine. I onda to vladajuća većina odbije da usvoji. Čemu je to služilo? Po mom mišljenju to je direktna posledica i odgovor vladajuće većine na dešavanja na protestu. To drugo zasedanje je, bukvalno, bilo iznuđeno, što znači da plana rada nema.

Može li se reći da je ovogodišnji izveštaj Evropske komisije najoštriji otkad su na vlasti Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić?

Mnoge stvari su, zapravo, ponovljene iz izveštaja od prošle godine, samo što je narativ koji prati izveštaj mnogo oštriji. Skoro sve stvari su se mogle naći prošle godine – i FATF i mediji, samo je narativ bio drugačiji. Čak je u prošlogodišnjem izveštaju konstatovano da u osam poglavlja nismo imali nikakav napredak. Ovaj izveštaj je uočio samo tri. Narativ koji prati izveštaj je drugačiji iz prostog razloga što su se negativne tendencije iz prošle godine sada nastavile i pojačale. To znači – poruka nije primljena. Evo, sad smo imali izmenu Krivičnog zakonika u roku od deset dana i uvedena je kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja. Iako u obrazloženju samog zakona koji je Ministarstvo pravde poslalo parlamentu stoji da su oni imali javnu raspravu o tom tipu kazne 2015. i da su odustali od toga kad su videli da struka ima potpuno podeljena mišljenja. To su ozbiljne i krupne promene u jednom sistemu koje ne mogu i ne smeju da se dešavaju preko noći. Ne smeš ti tako da promeniš sistem preko noći!

Imate li ikakvo objašnjenje zašto se to dešava?

Iskreno, mislim da je to posledica protesta. Predlog o doživotnom zakonu pokrenula je Fondacija "Tijana Jurić" još pre nekoliko godina. Ta je inicijativa godinama stajala negde i niko se nije obazirao na nju. I sad je odjedanput izvučena. Kao i zakon o švajcarcima, kao i ova rasprava o Vojvodini, plus zakon o žičarama. I na kraju, na šestoj sednici Zakon o glavnom gradu. Sve je to posledica protesta i pokušaja zaustavljanja pada rejtinga. Ili pokušaj uzimanja nekih simpatija javnosti. Eto, sad se deca brane doživotnim zatvorom. To je nešto o čemu treba da se raspravlja. Ne možeš ti da promeniš suštinu krivično-pravnog sistema u roku od deset dana. Jugoslavija je imala smrtnu kaznu, ali se ona, iako je postojala u Krivičnom zakonu, decenijama nije izvršavala, da bi tek onda bila izbačena iz sistema. Mi sad imamo gomilu posledica – kazna od 30 do 40 godina je zamenjena doživotnim zatvorom. Sad između 20 godina i doživotne nemamo ništa i može da dođe do situacije da sudije masovno za nešto za šta bi izricali između 30 i 40, počnu da izriču kazne od 20 godina jer nisu sigurni u doživotni zatvor. Tako zakoni ne mogu da se donose. I onda imaš ozbiljnu situaciju da sudija Miodrag Majić, koji je član Apelacionog veća, krivičar, doktor prava, javno iznese kritiku predloga zakona i dođe do toga da on dva dana bude glavna tema u Narodnoj skupštini. Da ga optuže da je uzeo pare da bi oslobodio nekoga, što je krivično delo. Da ga proglase narodnim neprijateljem zato što je izneo stav o krivičnom zakonodavstvu, a on je sudija krivičar. Pa, o čemu će on da priča? O kukičanju, vezenju, o goblenima? O čemu, ako ne o svojoj profesiji? Pri tome se izmena Krivičnog zakonika prikazuje kao narodna inicijativa. To nije narodna inicijativa, to je predlog vlade. Vlada je kao osnovu uzela narodnu inicijativu Fondacije "Tijana Jurić" i to poslala u skupštinu. I to se prikriva. Da je to bila narodna inicijativa, onda bi, po proceduri, predlagač bila Fondacija "Tijana Jurić", a ne Vlada Srbije.

U izveštaju Evropske komisije i piše upravo toda skupština nije uvrstila na dnevni red nijedan predlog opozicije niti bilo kakvu narodnu inicijativu sve ove godine.

Ne. I zakoni se donose po hitnoj proceduri, što je zabrinjavajući trend. Pritom se hitna procedura veoma često obrazlaže vezivanjem za proces evropskih integracija, a to ne stoji. Neki zakoni, zaista, nemaju nikakve veze sa evropskim integracijama, a kao takvi prolaze. Recimo, prošle godine je bio Zakon o detektivskoj delatnosti. Nikakve veze nema.

Evropska komisija konstatuje da "Srbija treba da stvori okruženje za neometanu slobodu izražavanja, obezbedi poštovanje medijskih zakona, usvoji novu medijsku strategiju i obezbedi odgovarajuće finansiranje javnih servisa i transparentnost vlasništva u medijima". Kakvo je vaše mišljenje o stanju medijskih sloboda u Srbiji?

Komisija nas je pohvalila za novu medijsku strategiju, ali je tačka preseka za izveštaj mart mesec. U međuvremenu je vlada poslala u Brisel drugu medijsku strategiju koja se razlikuje od one o kojoj je postignut dogovor. To nije prvi put. Mi smo imali analizu reforme pravosuđa oko koje se manje-više složi cela struka: i sudije, i profesori, i civilno društvo, i svi se tu slože. A onda vlada izađe sa potpuno drugim amandmanima. To je problem. Civilno društvo je išlo u Brisel da brani Akcioni plan za poglavlje 23 (reforma pravosuđa) pred institucijama i članicama EU. Da objašnjava da civilno društvo stoji iza toga. Jer kad je pravljen Akcioni plan, deo civilnog društva je podneo komentare koji su bili usvojeni. To je stvorilo osećaj zajedništva, osećaj vlasništva nad tim dokumentom. Onda se potpuno druga stvar uradi i to što stoji u Akcionom planu se ne poštuje i ne sprovodi. Zašto imamo raskorak između onoga šta priča civilno društvo i šta priča vlada? Pa, upravo zato: dogovorimo se da se uradi jedna stvar, a oni urade drugu. To tako ne može. Ovakvim ponašanjem i zakonskim rešenjima ti, bukvalno, dovodiš do otpora građanstva. Dakle, raskida se to poverenje između države i građana. A to poverenje je osnova za sve. Jer sutradan, ne daj Bože, izbije rat, država će da te zove u vojsku. Je l’ ti imaš poverenje u tu državu? Da se svedemo na taj najniži nivo: da li imaš poverenje u državu da kad te ona pozove u rat, znaš da taj rat jeste bio neminovan i da niko neće tvoj život da potroši za neke druge ciljeve? Jer, to je, zapravo, donja linija poverenja prema državi. Ideš da braniš državu, a ne nečiji tuđi cilj koji je to u ime države prikrio. Građani moraju da imaju poverenje u državu, moraju da znaju gde porez odlazi. Na taj način se ti prikazuješ kao neko ko upravlja državom, a nije vlasnik države. Ti si dobio državu na upravljanje kad si pobedio na izborima, nisi postao njen gospodar.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net