<< VESTI | | 01.06.2019 18:02


Autor

komentar dana >

Rezultati evroizbora u Srbiji (ekskluziva)

Hajde zajedno da sanjamo, to jest da se poigramo primenjene alternativne istorije, pa da vidimo šta ćemo dobiti. Ne idemo nigde daleko; zamislimo tek da je Evropsku uniju – to jest, njene institucije – pre koji mesec zahvatio neki vragolasti virus nehajne blesavosti, i da je ophrvana njime odlučila da naprasno i bez dodatnih komplikovanja primi Srbiju u članstvo. Možda, na primer, da se popuni upražnjeno mesto nastalo Bregzitom u najavi – ako Bregzit ikad stvarno nastupi. Eto, prosto nam saopšte: od četvrtka u podne, Srbija je u Evropskoj uniji, dankešen, bitešen. Pošaljite najbolje među vama u Brisel i Strazbur da se (u)družimo, zajedno smo jači.

I tako, zahvaljujući tom blaženom razvoju događaja, i Srbija je prošle nedelje birala poslanike za Evroparlament. Stranke su imale vrlo malo vremena da se pripreme za neočekivani zadatak u sasvim novom kontekstu delovanja, a građani još manje vremena da se razaberu šta im je činiti u za njih takođe sasvim novoj situaciji.

A izazov bi, bogme, bio pogolem. Za početak, "prosečan" srpski građanin, birač, ali i onaj koji bi voleo da bude biran, intimno veruje da je Evropa lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. Ovo ne važi samo za eksplicitno ili implicitno evrofobične ili evroskeptične, nego i za veliki deo nominalnih evrofila. "Evropske vrednosti" su im zgodna poštapalica, ali zapravo niti tačno znaju šta je to, niti mare da saznaju, kamoli da primene.

Izlaznost bi po svoj prilici bila mala, verovatno najmanja u celoj EU. Doduše, režim bi preko TV Evropink i na stranicama Evroinformera pokrenuo kampanju za izlazak na izbore, ali znate kako, njihov tipičan birač jeste veran i poslušan, ali i to ima granice. A te granice, intimno, u njegovom srcu, jesu i granice EU: ako bi se odjedared našao unutar njih, to bi ga moglo toliko zbuniti i poslati mu toliko protivurečnih signala da bi mu se svećice pregrejale i žičice prespojile, pa bi morao da ostane kod kuće, plašeći se fasovanja nekakve Evrozaraze (koja se, kumašine moj, možda širi dodirivanjem evroglasačkog listića), onako kako se u leto 1999. plašio pomračenja Sunca.

Režim bi, dakle, u naglo (i danajski) poklonjene evroizbore ušao dosta oslabljen i uz neprihvatljivu dozu rizika, utoliko pre što ne bi znao ni kome da se prikloni u tom novom, evropskom političkom kontekstu, koji u velikoj meri relativizuje nacionalne granice: mozak i novčanik vukli bi ih ka "Angeli", to jest ka desnocentrističkom mejnstrimu, ali srce bi ih vuklo, i po svoj prilici odvuklo, na drugu stranu, tamo gde su stari i novi prijatelji gospodara Vučića i ekipe: Salvini, Le Pen, Štrahe, Orban i društvo. To jest, Orban još kao nije, ali svi znamo da jeste. A to društvo, kako god okreneš, ipak je u evropskom kontekstu opskurno – bilo, jeste i biće. Što će reći da bi se ipak lepo složili sa ovima našima, jer se slično sličnom raduje i na evropskom nivou.

A opozicija? Boško O. bi demonstrativno odbio da učestvuje u toj evrounijatskoj raboti i otišao u šumu da se bori za oslobođenje Otadžbine od mrskog evrookupatora i za njeno potonje prisajedinjenje matičnom Sovjetskom savezu – ili kako se već SSSR trenutno zove. Jeremić bi diplomatski uljudno odbio da ide u Jevropu bez Kosova, i to sve sa Metohijom, a Đilas bi pristao da učestvuje samo ako mu direktno iz Evropske komisije obećaju da više nigde u Evropskoj uniji neće biti moguće kupiti pivo u prodavnici posle 22 sata, jer od toga, više nego od zaustavljanja klimatskih promena, zavisi opstanak civilizacije.

A nezavisni intelektualci opšte prakse? Tek tu bi bilo veselo. Primera radi, obrevši se protiv svoje volje u poevrounijaćenoj, a obeskosovljenoj Srbiji, Đorđe Vukadinović bi se (minut-dva) premišljao da li da se pridruži Boškovoj gerili u probijanju ka Paštriku i Košarama, a onda bi se ipak povukao na bližu i komforniju Frušku goru, da motri na latentno nepouzdanu Vojvodinu, dakako u društvu Sergeja Trifunovića; Biljana Srbljanović bi se brže-bolje raspitala ima li u Briselu potražnje za, kako ono beše, "kreativnim industrijama", pošto slučajno zna ekipu vrhunskih termita s iskustvom; Bakić bi Jovo odmah pokrenuo oružanu proletersku revoluciju od Lisabona do Vladivostoka preko Ćićevca i Kaone, prethodno proglasivši Janisa Varufakisa, Slavoja Žižeka i Srećka Horvata za salonske revizioniste, lažne revolucionare i buržoaske lakeje.

I, šta bi onda bilo posle, šta bi nastalo iz takve papazjanije? Ma, ništa: onda bismo se svi probudili, ovde gde jesmo, ovakvi kakvi jesmo. A zašto smo ovakvi kakvi smo i zašto nam je ovako kako nam je? Možda baš zato što bismo onakvi bili kad bi nam, makar i u igri ili u snu, bilo drukčije; s tim da nam, bez brige, baš zato i neće biti drukčije, tako da možemo da nastavimo da spokojno kunjamo u svom zakutku izvan svega, u najboljem od svih najgorih svetova.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net