Osporavan i omalovažavan "zamrznut konflikt" bolji je od svakog "kompromisa", najgoreg od svih loših rešenja, jer "rešenje" nije ako su posledice gore od samog problema. Iznuđena "rešenja" nikada nisu dobra, o čemu svedoče sukobi Indije i Pakistana

Berlinsko okupljanje poslednje je mesto na kojem je potrošeno mnogo političke energije i teških reči, ali do očekivanog dijaloga o "kompromisu" nije došlo jer kompromis nije pitanje nečije lične (predsednikove) ili kolektivne (referendumske) volje, niti ucene eurokrata, već objektivnih okolnosti koje ga u ovom slučaju čine nemogućim. Po definiciji, kompromis još od antičkog Rima podrazumeva međusobne ustupke dveju strana, dajem da mi daš – Do ut des, (nešto za nešto). Aranžman "sve za nešto", drugim rečima, odricanje od nečeg što Ustavom, međunarodnim javno pravnim aktima i Rezolucijom SB 1244 pripada samo jednoj strani, državi Srbiji, nije i ne može biti predmet kompromisa.

U ideji "razgraničenja" bez konkretnog predloga koju je predsednik Vučić zagovarao pogrešna je početna premisa hipotetičkog silogizma: Kosovo je albansko, "kompromisom" Srbija dobija nešto čega bi se Priština ustupkom odrekla, dakle to je dobitak i dobro za Srbiju. U stvari, reč je o svojevoljnom odricanju od sopstvene teritorije najgrubljim kršenjem Ustava, međunarodnog principa suvereniteta i odluke Badinterove arbitražne komisije: "Prethodne granice (Republika) dobijaju značenje granica koje štiti međunarodno pravo". Apokaliptičnom retorikom, širenjem psihoze straha i nesigurnosti ("Ako ne bude dogovora, deca će nam opet ginuti") protagonisti "kompromisa" anatemišu "zamrznut konflikt", jedinu razumnu mogućnost i prepreku formalnog gubitka Kosmeta.

Osporavan i omalovažavan "zamrznut konflikt" bolji je od svakog "kompromisa", najgoreg od svih loših rešenja, jer "rešenje" nije ako su posledice gore od samog problema. Iznuđena "rešenja" nikada nisu dobra, o čemu svedoče sukobi Indije i Pakistana. Tenzije i ratovi traju od usvajanja Zakona o nezavisnosti Indije u britanskom parlamentu avgusta 1947. godine kad je vlast odvojeno predata Indiji i Pakistanu kao nezavisnim državama na štetu Indije. Secesija i priznanje Pakistana umesto da amortizuju i ublaže animozitete, izazvali su milionski egzodus i masakre u kojima je stradalo stotine hiljada ljudi i rasplamsalo neprijateljstvo kojem se ne nazire kraj. U slučaju "kompromisa", Srbija bi svojom krivicom protivno nacionalnim, moralnim i istorijskim interesima, na sopstvenoj teritoriji dobila suverenu agresivnu konfliktnu državu i trajnu spiralu tenzija do praga trpeljivosti Beograda.

"Zamrznut konflikt" je banalno ispolitizovana sintagma dijalektički neodrživa jer svaki proces ima svoju dinamiku i razvojni potencijal i Srbiji upravo to pruža mogućnost otežanog, ali realnog prisustva i uticaja na severu Kosmeta. Vreme je da se građanima kojih se to najviše tiče najzad tematizuje ideja o "kompromisu" (šta god to da znači) i čuje njihov glas o mogućem statusu zauvek sa druge strane državne granice. "Kompromisnim" ozvaničenjem granica izgubio bi se minimum paralelnog suvereniteta i svaku najmanju neregularnost Priština bi tretirala kao međunarodni incident, povredu državnog integriteta sa pratećom briselskom halabukom i tenzijama. Tek tada ne bi bilo govora o miru, stabilnosti i saradnji, svega onog što čini suživot mogućim jer bi na Severu red i mir zavodili pripadnici Rosu, a vojska Kosova marširala bez ograničenja i formalno u svojoj državi. Uticaj Srbije sveo bi se na dostavu humanitarnih paketa i štampe u Štrpce, Gračanicu, Prizren... Severnu Mitrovicu pod uslovom da Albanci dozvole pošto će pored Trepče i Gazivode biti izuzete iz pregovaračke agende kao neprikosnoveni deo Kosova o kojem se ne razgovara.

Suverenoj državi Kosovo, članici UN, više ništa ne bi stajalo na putu ostvarenja nacionalnog sna – ujedinjenja sa Albanijom, širenja secesionističkih aspiracija u zemljama okruženja, destabilizacije regiona i izazivanja opšteg haosa. Pokazalo se kroz istoriju da rešenja zasnovana na sili, laži i obmani ne samo što su daleko od veberovskog "trijumfa razuma" već su, po Katonu, dve hiljade godina ništavna i sa stanovišta pravde i opšteprihvaćenih postulata javnog prava neodrživa.

U "najboljoj nameri" u cilju ubrzanja procesa "normalizacije" velikodušno se nudi kosmopolitizam i njegove blagodeti u zamenu za istorijsku tradiciju i njenu povezanost sa prostorom izvorne srpske duhovnosti i državotvornosti tobože prevaziđene u vremenu racionalnog poimanja stvarnosti svođenjem Kosmeta na običan geografski pojam. Na berlinskom skupu, srećom, propao je pokušaj da se zarad hipotetične budućnosti žrtvuje sadašnjost i odbaci prošlost pokretanjem netematizovanog dijaloga o "kompromisu", kojem je predsednik Vučić veoma sklon neshvatljivim negativističkim racionalitetom umesto kritičkog preispitivanja objektivnosti takvog predloga protivnog interesima većine građana Srbije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net