<< VESTI | | 25.05.2019 16:17


Autor

komentar dana >

Cestograditelj i Putograditelj

Ima u susednoj Hrvatskoj jedan što je gradio autoputeve kao da mu život od toga zavisi. Odavno taj nije na vlasti, ali Hrvatska je za njegovog vakta strateški premrežena solidnim i čak sasvim dobrim autocestama, na sve četiri strane od prestonog Zagreba, volja ti ka Rijeci i dalje u ipsilonsku Istru, ili u Dalmaciju, do Zadra, Šibenika, Splita i Ploča, ili ka Sloveniji i Austriji, ili u Slavoniju, sve do lepog i sablasnog Osijeka. A možeš jednom od tih džada, bogme, i u Srbiju, a da si prešao u Srbiju shvatio bi sve i kad ne bi bilo graničnog prelaza: u Srbiju si ušao tamo gde više nije taj iz Hrvatske gradio i održavao autoput, nego neko sasvim drugi, što se odmah oseti po jakom truckanju na izboranom, izmučenom, trećerazrednom asfaltu.

Kako god bilo, Hrvatsku danas u regionalnom okruženju mnogi spominju po dobrim putevima, i zavide joj na tome. A taj delija što je sve to dao izgraditi, pitate se vi, gde li je sad taj? U kom li to Panteonu uživa svoju doživotnu i prekoživotnu slavu? Kakvim ga to počastima zauvek zahvalni zemljaci obasipaju, koje li ga to sedamdeset i dve dženetske hurije već za života opslužuju?

Avaj, Ivo Sanader je tom podvižniku ime, a u vreme svoje moći bio je predsednik hrvatske vlade i vladajuće stranke; jaoj, Panteon u kojem je poslednjih godina proveo baš mnogo vremena, a sva je prilika da će se još u njemu nasedeti, zove se Remetinec, i zapravo je kazneno-popravna ustanova, po narodski: zatvor. Tako su mu zemljaci uzvratili na sve što je učinio za njih (a tek uzgred i za sebe): "Darovali mu robiju, a nadu ni za tren", što bi rekao pesnik. Evo je baš nedavno iznova za neko nepočinstvo korupcionaške naravi pravosnažno osuđen na četiri i po godine zatvora, a mora da plati i neku astronomsku globu, zbog čega će, jadan, biti prinuđen da proda izvesne vredne umetničke slike, što je velika žrtva za dokazanog ljubitelja umetnosti.

Ima i ovde, u Srbiji, jedan Putograditelj ili, hm, možda bi bilo tačnije reći: jedan što voli da se hvali kako je Putograditelj. Doduše, za razliku od hrvatskog kolege, on voli da se hvali i da je sve drugo između neba i zemlje, a i ume to da čini: to što njegova usta umeju izreći o svome vlasniku, ta zanesenost, to divljenje, taj ushit samim sobom i svojim neuporedivim postignućima, to je uistinu neviđeno i nečuveno, to prelazi sve granice, uključujući i granice podnošljivosti. Zapravo, njih najviše.

Sanader nije puno pričao o sebi, ali da je gradio – gradio je; sad, to što mu se usput nekako svašta zalepilo za prste, druga je priča. Ovaj ovdašnji govori mnogo više, ali (g)radi mnogo manje, pa je Srbija, u ovom susedskom poređenju, i dalje relativno besputna zemlja, mada je ovaj već sada na vlasti duže nego što ikada beše taj Sanader. Ali zato, kad god se ovde nešto izgradi i otvori, eto i njega da se pohvali, i to baš doslovno, u značenju: da pohvali sebe. Jer, sve je to, izgleda, on lično isprojektovao, finansirao i sagradio, probio tunele, prebacio mostove i već sve po redu, a svi mi ostali smo stajali sa strane s rukama u džepovima i zakerali, ili smo mu čak zatrpavali drum, kao ono neposlušno opoziciono brdo.

Tako je, evo, pre neki dan ličnim pregnućem definitivno slomio jak, organizovan otpor Grdeličke klisure, i potom nam se trijumfalno pohvalio u još jednom zaumnom samoobožavajućem performansu. Rekao bi čovek, slušajući ga, da niko nikada pre i nigde drugde nije gradio puteve i mostove, probijao tunele, da niko nije imao posla s planinama i klisurama, i da sve ovo nije normalan i redovan posao jedne izvršne vlasti u savremenom dobu, nego herojski i titanski povig bez premca i prethodnika, a bogme i nastavljača. Naročito bi to rekao neko ko, na primer, nema pojma o konfiguraciji terena između Zagreba i Splita, kroz ljutu Liku i Krajinu i Zagoru.

Ne znam, vaistinu, hoće li jednog lepog dana Srbija svome podvižniku da se zahvali i da mu se oduži onako kao verolomna Hrvatska svome Sanaderu. Nisam ni za ni protiv toga, nego, što kaže jedan drugi pesnik, "tu su paragrafi, pa zagrabi, nek isto je i đavolu i đakonu". Ovo je, dakako, samo pesnička metafora: nema, bre, ovde nikakvog đakona.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net