Autor

lični stav >

Degradacija zdravog razuma

Kako to da niko ne reaguje što se preparatima Todora Jovanovića pod univerzalnim nazivom TODOXIN pripisuju medicinska svojstva i zdravstvene izjave, a registrovani su kao suplementi i dijetetski proizvodi? Kako uopšte bilo ko može da veruje čoveku koji piše kuvare, leči sterilitet, alergije, holesterol, dijabetes, osteoporozu, rak, HIV

U Srbiji je u nedelju 19. maja "obeležen" Međunarodni dan sećanja na preminule od AIDS-a. Bio je to još jedan događaj bez smislene forme i sadržaja. Održana je konferencija za štampu gde su čitani epidemiološki podaci koji su manje-više godinama nepromenjeni. Glas je dat osobama iz državnih institucija koje gotovo da se temom HIV-a ne bave, osim predstavnika Ministarstva zdravlja i Instituta Batut. Bio je to događaj na kojem nije prisustvovao niko od lekara koji ljude leče, u prvom redu bez infektologa. Ceo događaj je prošao u znaku stigme i diskriminacije, temama koje su pogodne za materijalnu-novčanu nagradu u vidu projekata jer su Evropa i njeni fondovi još uvek slabi na te dve reči koje su u poslednje vreme apsolutno izanđale i izgubile značenje koje imaju.


BURAZERSKE ORGANIZACIJE

Dodatna nesreća je što ni ovaj put problemi nisu analizirani na artikulisan način, što nikakva rešenja nisu ponuđena, osim opštih mesta, poput onih da nam treba više novca i podrške. Nejasno je i zbog čega država na sebe ne preuzme organizovanje ovog važnog datuma, već to prepušta organizacijama civilnog društva koje tome nisu dorasle. Problem diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om objektivno postoji i strukturalno i kulturološki. Međutim, rešavanje pojedinačnih slučajeva o kojima na sav glas pričamo, predstavljajući sebe kao mesije i dovlačeći ljude da "uživo" ispričaju svoju priču, jeste vid zloupotrebe tih ljudi, nedopustiva, jalova praksa koja ne donosi trajna rešenja. Problem stigme i diskriminacije nikada neće biti rešen dok državni aparat i nevladine organizacije "upodobljuju" sistem koji je loš i podstiču na autostigmu osobe koje žive sa HIV-om (pacijenti se odjavljuju iz gradova i opština gde žive kako bi se lečili u kliničkim centrima koji su daleko od njihovog mesta stanovanja).

Odgovor na epidemiju HIV-a i podrška osobama koje žive sa HIV-om su u potpunosti zatajili. Korisnici postaju pružaoci usluga, o prevenciji i lečenju pričaju oni koji terapiju ne piju, u sastavu Komisije za borbu protiv HIV/AIDS-a i tuberkuloze je osoba koja javno kaže da je virus HIV-a ujdurma, da je napravljen u laboratoriji, da lek postoji ali ga farmaceuti ne puštaju na tržište... O terapiji, dalje, pričaju oni koji ni nazive lekova ne znaju, državne institucije i zaposleni u njima više se bave implementiranjem projekata organizacija civilnog društva i obezbeđivanjem honorara za sebe nego svojim poslom, kondomi iz donacija za preventivne programe prodaju se na internetu, lažiraju se podaci o testiranim populacijama na HIV... Kiša, vetar, oluja i petnaestak okupljenih ljudi bacili su dodatno otužnu sliku na obeležavanje CLMD. Simbolika je više nego jasna – nameće se sama po sebi.

Retki su pojedinci i entuzijasti koji imaju znanje, a ne informacije iz oblasti HIV-a. Po pravilu stvari, oni su skrajnuti, proglašeni za nepodobne i povlače se. Politička korektnost je doživela svoj vrhunac, svi smo postali ravnopravni i legitimni sagovornici bez ikakvih posledica i odgovornosti za ono što uradimo i kažemo. Imali smo "čast" da se u odgovoru na epidemiju HIV-a u Srbiji uključi i osoba koja je mislila da se HIV može preneti rukovanjem (u skladu sa svojim znanjem i iskustvom, ista osoba je apelovala na državu da izdvoji veća sredstva za programe edukacije). Umesto da indolentan i neprofesionalan odnos prema poslu sankcionišemo, mi neradnike i diletante nagrađujemo.

U vrednosno predodređenom društvu ni pojedini lekari ne bi smeli biti izuzeti od odgovornosti. U praksi imamo razne situacije: ne prijavljuju se slučajevi novoobolelih, neophodne analize se ne rade uvek na vreme (uprkos dostupnosti testova i preporukama ECDC i WHO), radno vreme ambulanti nije organizovano tako da je prilagođeno potrebama pacijenata...

Pred ponovni dolazak Globalnog fonda u Srbiju, brzopotezno se osnivaju organizacije (pred prošlogodišnji konkurs Ministarstva zdravlja jedna organizacija je greškom upisana pod nazivom Kosmos i Damjan – naravno, dobila je sredstva). Za tri godine opredeljena su sredstva nešto malo preko milion evra, no mala smo mi bara sa mnogo krokodila... Predviđen novac nije dovoljan za adekvatan i celishodan odgovor na izazove sa kojima se suočavamo. I to malo novca će otići burazerskim organizacijama koje su osnovane pre nekoliko nedelja.


KAKO NAM SE DOGODIO TODOR JOVANOVIĆ

Uprkos svim navedenim problemima, najviše zabrinjava i boli što ni ovaj put prilikom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na preminule od AIDS-a nije pomenut Todor Jovanović koji već nekoliko decenija obmanjuje pacijente i kupuje im kartu za groblje. Ta činjenica je teško objašnjiva nama poznatim, kognitivnim procesima. Razvoj medicine u Srba ima viševekovne korene koji sežu još u daleki XIII vek kada se propisuju "sanitarni" standardi gde se i šta može graditi, odakle se može koristiti voda za piće. U hronološkom nizanju datuma-vekova i spisa važnih za istoriju medicine nezaobilazan je i sadržaj Krmčije Svetog Save, Hilandarski medicinski kodeks, Rudarski zakon despota Stefana Lazarevića kojim se propisuje neophodno provetravanje rudarskog okna i čuvanje zdravlja zaposlenih. U XIII i XIV veku srednjovekovni vladari pri manastirima otvaraju prve bolnice (stranoprijemnice). Preskočivši period turske okupacije, uspostavljanje rada organizovane zdravstvene službe vezuje se za 1839. godinu kada knez Miloš Obrenović prihvata ideju o osnivanju Karantinskog odeljenja sa sanitetom u Beogradu, 8. jula iste godine propisuje se dokument "Pravila o kalemljenju boginja". Godine 1859, 21. oktobra donosi se Odluka da se u Beogradu osnuje "mala laboratorija za preke sanitetske potrebe".

Usled manjka medicinskog kadra, naši lekari se povezuju sa lekarima iz Evrope, koji pod uticajem prosvetiteljstva i evropskog racionalizma donose nove ideje u Srbiju. Od te 1839. godine do dvadesetih godina XX veka, donosi se niz pozitivno-pravnih akata koji uređuju oblast medicine i zdravstvene zaštite, koji nisu zasnovani na običajnom pravu, već na naučnim i empirijskim saznanjima.

Ti procesi "kulminiraju" 13. maja 1919. godine formiranjem Stalne epidemijske komisije Ministarstva za zdravlje, pretače Centralnog higijenskog instituta iz 1924. godine, koji danas nosi naziv Institut za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut". U razmaku od tih pet godina osniva se i Medicinski fakultet u Beogradu 1920. godine.

U međuvremenu, svet je tehnološki napredovao, doživeo i preživeo industrijske i informatičke revolucije, preživeo razaranja i dehumanizaciju ljudskog roda, naučna saznanja su se namnožila, zakoni su se premnožili, a naše društvo i država su degradirali do apsolutnog neizdrža. Kako smo odbacili viševekovnu istoriju pokušaja uspostave kakvih-takvih normi? Kako da nismo ništa naučili, jesmo li toliko glupi da smo dozvolili da nam se dogodi Todor Jovanović ili je u pitanju nešto sasvim drugo? Kako nam se dogodilo da ne možemo da odgovorimo na probleme nekoliko hiljada ljudi? Kako to da Todor Jovanović nesmetano decenijama u centru Beograda prodaje svoje proizvode i ljude tera u sigurnu smrt? Kako to da niko ne reaguje što se njegovim preparatima pod univerzalnim nazivom TODOXIN pripisuju medicinska svojstva i zdravstvene izjave, a registrovani su kao suplementi i dijetetski proizvodi? Kako uopšte bilo ko može da veruje čoveku koji piše kuvare, leči sterilitet, alergije, holesterol, dijabetes, osteoporozu, rak, HIV... Nema ovde dovoljno prostora da nabrojimo šta sve Todor leči. Paradigmatični su naslovi njegovih knjiga: Todoxin-Nova medicina, Srbiji na zdravlje, Srbiji sa srećom...

"Rak je bolest tuge; post je najbolji lek za dušu; transmisija HIV-a se desila sa ovce na čoveka" – samo su neke od njegovih izjava. Lečio je Todor i izlečio svetske vladare, muzičke zvezde, zaradio milijarde i sve dao u dobrotvorne svrhe. U najpriznatijim svetskim laboratorijama "dokazao" je da ne postoji kontraindikacija da se njegovi preparati uzimaju uz bilo koju bolest, lek ili supstancu! Patentirao je i Balkanski eliksir, osnovao je i Fondaciju koja za cilj ima promociju TODOXIN-a. Uplatom članarine stiče se pravo na godišnje popuste i privilegija koju nikako ne smete propustiti – možete prisustvovati predavanjima na kojima je prisutan i Todor. Dovoljno je da uplatite nekoliko hiljada dinara da biste Todora "obožavali" uživo, a kod kuće možete praviti totemističke kutke! Zašto država i struka ne reaguju, zašto ćute porodice preminulih, zbog čega ne pominjemo Todora, njemu slične prevarante i mešetare kada se "sećamo" preminulih od ADIS-a? Na ova pitanja nemamo odgovore. Sve dok ih ne budemo imali, imaćemo na hiljade Todora, udruženja i napaćenih (umrlih) ljudi.

Autor je iz organizacije Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje – Potent


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net