foto: bojan stekić

Intervju – Akademik Dušan Teodorović, profesor Saobraćajnog fakulteta >

Moraćemo sve ispočetka

"Ljudi iz Saveza za Srbiju koji su preuzeli proteste moraju da se zapitaju zbog čega januarsku kolonu mokrih nogu počinje da zamenjuje jedan mali šator. Da li se neko oseća odgovornim zbog toga? Moram, s druge strane, da kažem da svi mi još nismo našli čarobnu formulu kako da se skloni Vučić i napravi normalnije društvo. Protesti proteklih pet meseci ga jesu uzdrmali, ali to je sve"

Intervju je počeo kasnije od dogovorenog. Zbog radova po Beogradu, raskopanih ulica, promenjenih trasa javnog gradskog saobraćaja. Još je bio i petak, tradicionalno loš dan za transport Beograđana od tačke A do tačke B, i pre Gorana Vesića. Razgovaramo s profesorom Saobraćajnog fakulteta, akademikom našim ali i evropskim, Dušanom Teodorovićem (članom Evropske akademije nauka od 2013) i predsednikom Odbora za visoko obrazovanje SANU, koji nam reče da bi "dva semestra moglo da se priča o ovome šta je Goran Vesić uradio s gradom i da bi to moglo da se proučava na svetskim školama kao primer idiotizma".

"VREME": Da li je vas nekad neko zvao iz gradske vlasti, recimo, da vas pita za savet, na primer o tome kako se planiranju radovi u gradu, kao i problemima koje imamo u javnom gradskom saobraćaju, za šta ste nesumnjivo kompetentni?

DUŠAN TEODOROVIĆ: Niko, nikad. Na sličnim projektima sam radio najviše dok sam bio profesor u Americi. Ovde su projekti bili često povezani s korupcijom. Dobijanje posla na projektu, da neko radi projekat ili studiju, tokom svoje karijere u Srbiji sam to imao prilike da vidim, često je bilo povezano sa činjenicom da investitor traži procenat za sebe da bi nekome dao projekat, elaborat ili studiju. To je poznato, a ja sam se celog veka sklanjao od toga. Ne kažem da su svi projekti u Srbiji takvi, ali je bilo mnogo toga. Bavio sam se više teorijskim radom, matematičkim modeliranjem. Ali, za probleme ovog tipa kakve imamo sad sa javnim gradskim prevozom, i sa planiranjem radova na mreži, ja sam za te probleme svakako kompetentan, ali me niko nije zvao ni za savet. Smatrao sam da je besmisleno da sam kucam nekom na vrata i kažem: "Znate, ja mislim da bih umeo ovo da rešim." Logično je da vas neko potraži.

Slučaj Siniše Malog i nekolicine političara na čije je doktorate pala osnovana sumnja da su plagijati, samo su vrh ledenog brega devastiranosti akademske zajednice u Srbiji. Ne čudi što je komisija koja je odbranila "doktorat" Siniše Malog zaključila da je taj rad skroz u redu iako postoje dokazi da je plagijat, niti je neobično što su profesori FON-a stali iza odluke "stručne" komisije?

Slažem se potpuno sa vama. Tokom karijere, bio sam pet godina član akreditacione komisije koja je dodeljivala dozvole fakultetima, bio sam u toj komisiji od 2006. do 2011. Izdali smo veliki broj negativnih rešenja, pogotovo privatnicima. Svi oni koji su dobili negativna rešenja u najvećem broju slučajeva su se žalili Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje. Ovaj je Savet, kao viša instanca, pobijao naša rešenja i davao dozvole. U nekim slučajevima to su radili ministri, ne obazirući se na naše negativno mišljenje. To javnost Srbije dovoljno ne zna. Mi smo, kada bismo doneli negativno rešenje, prilagali deset strana obrazloženja, a kada je Nacionalni savet poništavao naše odluke, to je činio u jednoj rečenici: Pobija se rešenje. Bio sam, dalje, u jednom mandatu prorektor univerziteta za nauku. Situacija na univerzitetima u Srbiji je više nego alarmantna.

Korupcija i mobing koji su zahvatili značajan deo srpskih univerziteta, nažalost, nisu od pre šest ili sedam godina.

Pitanje je složenije i počinje od organizacije. Ovde je univerzitet više nego labava konfederacija fakulteta koji su pravna lica, a rektori i prorektori tu imaju ulogu engleske kraljice. Svi univerziteti u svetu su integrisani, mladi ljudi se upisuju na univerzitet, a ne na fakultet, kao kod nas. U svetu se kaže: doktorirao je na Harvardu. Kod nas – doktorirao je na Mašinskom fakultetu. Recimo, matematika se izučava na raznim tehničkim fakultetima, i svi oni imaju svoje katedre za matematiku, to je naš model, dok na univerzitetima u svetu postoji matematički departman koji opslužuje sve ostale. Studenti odlaze sto metara dalje na nastavu matematike ili fizike na matični fakultet, čime se prave velike uštede, usaglašavaju kriterijumi prilikom ocenjivanja, smanjuje se potreban broj zaposlenih. Postoje veliki sistemi kao što je Univerzitet Kalifornija ili Virdžinija gde sam i sam radio. Kad kažete University of California, znamo da je Berkli tu najpoznatiji, ali to je samo jedan kampus, a ima San Dijego, San Hoze, Los Anđeles…, pri čemu, mene mogu da slušaju sada, jer tehnologija to omogućava, i studenti u Čačku i u Novom Sadu. U takvoj nastavi imam iskustva još pre 20 godina. Drugo, još važnije od toga je kako se biraju profesori, dekani, rektori u svetu, a kako kod nas. U svetu se biraju javnim konkursom. Recimo, na sajtu higheredjobs.com sad možete da nađete 200 konkursa za rektore, 300 za dekane, za redovne profesore, ja sam tako postao redovni profesor u Americi, posao sam dobio na svetskom konkursu. To je princip. Kod nas se redovni profesor postaje sa 24 godine, tako što neko postane asistent pripravnik i ta osoba ostaje do penzije tu, a reizbornost i napredovanje se obezbeđuje nameštenim konkursima u sto posto slučajeva, na svim fakultetima u Srbiji, govorim o državnim fakultetima, o privatnim bolje da i ne govorim. Kad se raspiše konkurs za docenta na primer, zna se za koga je konkurs, za onog koji je tu došao sa 24 godine i koji se lažnim konkursima unapređuje do 65. godine. U svetu na konkursima postoji uvek, razume se, više kandidata, pa se bira među njima, a ovde ukoliko se neko slučajno i javi, nikada se nije dogodilo ni na jednom fakultetu u Srbiji da bude izabran protivkandidat onome za koga je taj konkurs i raspisan. Tako je na svih 186 fakulteta u Srbiji. Govorim na osnovu svog 40 godina dugog iskustva. Sretao sam naše mlade ljude koji su doktorirali na odličnim univerzitetima pretežno u Americi, vraćali se u Beograd i javljali na konkurse. I bili odbijani – uvek. Mi bismo odbili na takvom konkursu dobitnika Nobelove nagrade. Bez najmanje griže savesti. Komisija čuva svoje dete koje je, već kao asistent, viđeno za naslednika šefa katedre. Od njega se, zauzvrat, očekuje bespogovorna poslušnost. U slučaju bilo kog samostalnijeg istupa, bunta, pišu se negativni referati, neposlušni se odstranjuju s fakulteta.

Da li je tu odgovor na pitanje zašto je 82 profesora FON-a podržalo nalaz poslednje komisije da je doktorat Siniše Malog sasvim u redu?

Od tih 82 profesora verovatno 70 ne bi mogli da budu profesori ni na jednom svetskom univerzitetu. Oni nikad nisu bili izloženi svetskom konkursu ni kompeticiji, jer su od svoje 24. godine prihvatanjem postojećeg sistema i poslušnošću dospeli na pozicije na kojima jesu. U razvijenim zemljama oštri su kriterijumi, selekcija užasno jaka, po doktoriranju ne možete, ne smete da se zaposlite na fakultetu na kojem ste doktorirali. Morate da radite 12 sati dnevno ako hoćete da preživite. Ja sam osetio koliko je sve to teško i zahtevno kada sam postajao i vanredni i redovni profesor i profesor emeritus velikog tehničkog univerziteta u Virdžiniji, Mene su, kao i sve druge, prilikom unapređenja evaluirali profesori drugih svetskih univerziteta. To bi značilo da kad neko postaje redovni profesor Univerziteta u Beogradu, nijedan profesor koji piše evaluaciju o njemu ne bi smeo da bude zaposlen na Univerzitetu u Beogradu, morao bi da bude zaposlen kao profesor univerziteta u Francuskoj ili Nemačkoj… Ako neko kaže – pa, oni me ne znaju, onda ti i nisi za redovnog profesora ako kolege iz Evrope ne znaju ko si. Redovni profesori su svuda u svetu prepoznatljivi, sem u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Makedoniji, Bugarskoj. Ovaj region je i u tome mimo sveta.

Da se vratimo doktoratu Siniše Malog. Već ste spominjali da naučna kompetentnost članova poslednje komisije za proveru doktorata Siniše Malog nije na zavidnom nivou?

Svi naučnici sveta mere se jednim kvantitativnim pokazateljem od 2005. Reč je o svetskom standardu. To je Hiršov indeks naučne kompetentnosti ili H-indeks. I postoje svetske baze podataka, najznačajnije se zovu Web of Science, Scopus, Google Scholar gde svaki naučni radnik ima svoj rang, dakle, postoje podaci o njegovim radovima, u kojim svetskim časopisima su objavljeni, gde je citiran, koliko puta, i izračunat je njegov indeks koji je pokazatelj naučne kompetentnosti. Da bih vam pojasnio, evo primera, naš najpoznatiji genetičar Miodrag Stojković u bazi Scopus ima indeks naučne kompetentnosti preko 50. Dejan Erić sa Beogradske bankarske akademije ima 2, Dragan Mikerević (Banjaluka) ima 0, ovaj član komisije iz Rijeke, ima isto 2. Indeks 2 imaju početnici, ljudi s godinu dana staža, nula, to znači da čak nije ni u bazi, nije evidentiran kao istraživač. Kad sam u bazi tražio Mikerevića, dobio sam odgovor "no matches found". Erić ima svega nekoliko citata. I sad oni pišu izveštaj o doktoratu plagijatu Malog? Njihov izveštaj je sraman, lažan, neistinit. Međutim, veći problem je u tome što deo ljudi koji to vide, kukavički se ponašaju. Glasaju uzdržano, ćute, ne dođu na sednicu. Ako ovo ne budu rešili…

Zar nisu sad rešili da je Mali ipak doktor?

Nisu još, ima viših instanci, organizovaćemo žalbeni postupak, u stalnom sam kontaktu sa profesorom Rašom Karapandžom koji je otkrio desetine stranica plagijata u doktoratu Malog i dostavio tek deo na uvid javnosti, mi se protiv ovoga borimo pet godina.

Plagijati diploma i doktorata na srpskim univerzitetima samo su jedna od formi neakademskog ponašanja, najvidljiviji deo univerzitetske korupcije?

Postoji lažno autorstvo, dopisivanje lažnih autora na rad. Znači, vi niste ništa radili na istraživanjima, ali smo mi u dobrim odnosima i mi ukucamo vaše ime.

Recimo, asistent koji je radio istraživanje mora da upiše ime svog profesora ispod rada mada profesor nije učestvovao u istraživanju, ali je asistent poslušan i lojalan, često i žrtva mobinga i mora ako želi da napreduje?

Da. Na ozbiljnim univerzitetima postoji pravilo da se nikad ne dozvoli da na naučnom radu bude potpisan neko ko nije doprineo naučnom istraživanju, i boldirano: pravilo primenjivati naročito u slučajevima kad je ta osoba vaš šef! To se posebno poštuje i insistira na američkim univerzitetima. Dalje, ima slučajeva na srpskim univerzitetima kad kolega kolegi dozvoli da se potpiše ispod rada, kad ga zamoli, ajde, nemam reference, to je isto lažno autorstvo.

Dalje, izmišljanje lažnih referenci. Postoje i takvi slučajevi ovde. Recimo, neko konkuriše za redovnog profesora i navodi spisak svojih publikacija. I sa tog spiska veliki broj publikacija u stvarnosti uopšte ne postoji, radovi koji nisu nikada i nigde objavljeni. Takođe, postoji i nešto što se zove "retraction notice". Događa se i događalo se da neki istraživači, profesori ukradu nečiji već postojeći rad, iz jednog časopisa, plagiraju ga i pošalju na objavljivanje u drugi svetski naučni časopis. I ovi ga objave, desi se previd. Naučni svet je ipak zasnovan na pravdi i poštenju, veruju vam dok vas ne uhvate. Ja sam kao resorni prorektor Univerziteta u Beogradu pronašao desetak takvih slučajeva, da su neki naši profesori uhvaćeni u toj vrsti krađe na svetskom nivou. Njima su u svetu ti radovi poništeni, udari se pečat srama, kao da rad nije ni objavljen, i tim profesorima je stavljena zabrana da pet ili deset godina ne smeju da se obrate tim naučnim časopisima, niti da im bilo šta više šalju od radova. Vidite, ti profesori, kad su konkurisali za unapređenje na svojim fakultetima, samo su prećutali to. I ništa. Tako nešto diskvalifikuje čoveka da bude profesor univerziteta. Tragično je što su i oni koji su ih ocenjivali ćutali.

Otud poplava plagijata diplomskih radova i doktorata, profesori ih prećutkuju da ne bi neko njih pitao kako su došli do zvanja koja imaju?

Tako je, i ne samo to, izgubiće mogućnost da sednu u neki UO, da budu direktori klinike i slično. Još da vam kažem, za FON su, posebno, ključni predatorski časopisi. Objavljivanje u ozbiljnim svetskim naučnim časopisima je izuzetno teško. Radite na radu mesecima, godinu, dve, oni vam odbiju, kažu, ovde vam je loša pretpostavka, onde ste pogrešili u matematici, eksperiment je pogrešan; verzija druga, pa treća, i na kraju opet ništa, kažu: nećemo objaviti rad. Poslednje decenije su se u svetu, a potom i u regionu, uglavnom BiH, Hrvatska, Srbija, CG, Makedonija, zatim, Moldavija, Bugarska, pojavili predatorski časopisi. Dakle, vi i ja osnujemo časopis, na engleskom, kažemo da je naučni, napravimo problematični uređivački odbor, definišemo oblast, recimo menadžment, i pozovemo ljude da nam pošalju radove za objavljivanje, ali zbog podrške časopisu i 400 dolara pride. Rad bude objavljen za dan. Kažemo posle: recenzija vašeg rada je pozitivna. Imam podatak da je iz Srbije 851 osoba objavljivala radove u predatorskim časopisima. A najveći broj ljudi koji su objavljivali u predatorskim časopisima je sa Fakulteta organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu. Bračni par Kudumović iz Sarajeva, recimo, osnovao je četiri takva časopisa. I sad dolazimo do ovoga: Ministarstvo za nauku Srbije daje dodatni novac fakultetima da se mi bavimo naukom, ali mi treba da imamo neke naučne rezultate da opravdamo taj novac, dakle, da ih izvestimo šta je od naših istraživanja objavljeno u relevantnim naučnim časopisima. A određen broj naših profesora je te pare, budžetske, slao Kudumovićima da bi oni objavili njihove radove u tim predatorskim časopisima, i onda su ovi naši, kad su im radovi objavljeni, izveštavali Ministarstvo o svom "naučnom" radu za koji je, dakle, država dala novac. To je državno-privatna prevara.

I kakvu korist su imali od toga ako se u stručnoj, naučnoj javnosti zna da je to predatorski časopis?

Krčag ide na vodu dok se ne razbije. Posle nekoliko godina borbe u kojoj sam i sam učestvovao Univerzitet u Beogradu je objavio listu predatorskih časopisa u kojima je zabranjeno da se objavljuje i koji neće biti uvaženi kao reference. Ali, onima koji su do tada stekli zvanja na Univerzitetu u Beogradu i ostalim univerzitetima po Srbiji, između ostalog i sa radovima koji su objavljivani u takvim časopisima, nisu oduzeta zvanja. Jedan od najpoznatijih predatorskih časopisa još izlazi u Rumuniji. Zove se "Metalurgija". Bio je to prvo časopis za metalurgiju, posle se stvar proširila, mogli ste da objavljujete i radove iz oblasti menadžmenta, prava, medicine, šta god da vam padne na pamet. Da bi dokazali svu apsurdnost sistema, tri mlada, tada asistenta, baš sa FON-a, napravili su namerno skandal pre tri godine. Svako je dao po sto dolara i napisali su rad i ovi su ga objavili zbog pristiglog novčanog priloga. Tekst rada je papazjanija, nekako ovako: "Ako posmatramo godišnje padavine kiše, u vezi sa povećanim brojem rađanja blizanaca u Keniji i Zimbabveu, uzimajući u obzir otopljavanje…" Dakle, mladi ljudi su namerno napisali običnu budalaštinu. Za reference su naveli "Politikin zabavnik", autori Miki i Šilja, na engleskom. I to su sve ovi iz "Metalurgije" objavili za 300 dolara. U tom istom broju "Metalurgije", nekoliko profesora sa FON-a objavilo je svoje naučne radove.

I ostali su docenti, vanredni profesori, redovni profesori sa "referencama" u tom i sličnim lažnim časopisima?

Da, ali i državni sekretar u Ministarstvu prosvete i nauke ili pomoćnik ministra prosvete i nauke. Dakle, neki od onih koji vode nauku i prosvetu u ovom trenutku imaju reference u lažnim časopisima. To je jedan začarani krug, donkihotovska borba sa vetrenjačama. Jer se borite sa prevarama, kukavičlukom i oportunizmom značajnog broja ljudi u akademskoj zajednici.

Zato se moralnošću i hrabrošću rešava ovaj problem, treba skinuti ljagu sa onih koji su poštenim radom stekli svoja zvanja i diplome. Mi imamo šumu propisa. Imamo komisiju jednu, drugu, Naučno-nastavno veće FON-a, pa imamo Veće oblasti na Univerzitetu, Senat Univerziteta, Rektorat. Svi oni čekaju šta će drugi da kaže. Ali, rektor je onaj koji može da zaustavi sve i kaže ne dam ugled Univerziteta.

Da li očekujete da će rektorka Ivanka Popović reagovati?

Ne znam. Prethodni rektor nije reagovao. Gledao je da mu prođe mandat. Recimo, ja sam u SANU predsednik Odbora za visoko obrazovanje. Stupio sam sa profesorom Rašom Karapandžom u kontakt, on mi je dao dokaze o plagijatu Siniše Malog, i u dogovoru sa njim uputio sam prigovor tadašnjem rektoru Vladimiru Bumbašireviću, pre godinu i po dana. Taj prigovor je, po proučavanju priloženih dokaza, potpisalo 355 ne građana, nego profesora univerziteta koji imaju pravo da daju doktorat. Iz raznih oblasti. Od toga je osam članova SANU. To je 25 strana materijala zavedeno kroz arhivu Rektorata. Niko do današnjeg dana nije odgovorio na naš zahtev da se Siniši Malom ne dozvoli da bude doktor nauka. On jeste odbranio na FON-u "doktorat", ali je posebna ceremonija kad ga rektor promoviše u Rektoratu, procedura nalaže da se prilikom tog čina iščitaju u svečanoj sali Rektorata njegova dostignuća i doprinosi i kad ga rektor promoviše i kad mu se potpiše diploma, e, tad je doktor nauka. Mali još uvek nije promovisan.

Šta kažete na ove građanske patrole koje najavljuje vlast?

Građanske patrole me asociraju na Nemačku tridesetih godina. Hoće li to biti partijska vojska? Još jedan način za zapošljavanje SNS kadra? To je jako loše po demokratiju, ali demokratija ovde odavno ne stanuje. Imamo regularne državne organe vojsku i policiju, ovo ne mogu drugačije da shvatim nego kao paravojne formacije sa ljudima sumnjivih biografija.

Šta mislite o slobodnim zonama opozicije kao novom vidu borbe protiv režima?

To bi trebalo da bude nastavak dosadašnjih šetnji, tako sam razumeo, tačno tako, novi vid borbe. Međutim, moraju svakako ljudi iz Saveza za Srbiju koji su preuzeli proteste da se zapitaju zbog čega januarsku kolonu mokrih nogu počinje da zamenjuje jedan mali šator. Da li se neko oseća odgovornim zbog toga? Moram, s druge strane, da kažem da svi mi još nismo našli čarobnu formulu kako da se skloni Vučić i napravi normalnije društvo. Protesti proteklih pet meseci ga jesu uzdrmali, ali to je sve. Ja sam jedan od onih koji su govorili na tim protestima, šetali, i zato mislim da mogu to da kažem. Ako smo hteli da postignemo šetnjama nešto, onda je to trebalo da bude masovnost. Ako izađe 300.000 ljudi na ulicu, to je druga priča. Mislim da je masovnost ključna reč kako može da se slomi režim Aleksandra Vučića. On to dobro razume. Ne želim da stvaram zlu krv i da se svađam, ali moram da dobronamerno iznesem primedbe. Ponavljala se ista šema svake subote, a pojedine akcije su bile detinjaste. Devedesetih smo išli do kraja protiv Miloševića, pravili kordone koji su trajali i po sedam dana i gutali suzavac. Mislim da je propuštena šansa, negde u januaru, da radikalizujemo proteste blokadama i raznim oblicima građanske neposlušnosti. Mogli smo da učimo od Leha Valense i pokreta "Solidarnost" kako se osamdesetih u Poljskoj rušio diktatorski režim. Ako ikada budem, u ovim godinama, u organizacionom odboru nekog budućeg protesta, insistiraću na mnogo žešćem otporu Vučićevom režimu.

Šta je razlog posustajanja protesta?

Mislim da se narod umorio. Čuo sam gunđanja ljudi u koloni, dobro, dokle ovako, hoće li konačno nešto da se desi? Narod je počeo da se zamara, ima tu i neinventivnosti, jalovosti. S druge strane, deo građanskog protesta je malo više potisnut Savezom za Srbiju i deo ljudi se povukao. U Požarevcu se pojavio transparent Ni Kurta ni Murta, i taj transparent čitam: borimo se protiv Vučića, ali ne bismo želeli da se vrate oni koji su bili. Ja se u značajnoj meri s tim slažem. Ako ste bili na državnim funkcijama, predsednik države u dva mandata, predsednik vlade, ministar, gradonačelnik, pa dosta je to. Mi moramo da oslobodimo scenu. Da dođu mlađi ljudi i novi ljudi. Pritom su sve te razne koalicije, ponovna ujedinjenja, sve smo to imali, izađu na izbore i dobiju dva posto. Pa, šta ćeš tu onda više? Ja bih otišao da pecam, pročitam neku knjigu koju nisam stigao, smislio bih neki novi hobi.

Objavili ste fotografiju na svom Tviter nalogu, s potpisom: Beogradska čajanka, pre dva meseca, aludirajući na Bostonsku čajanku, kojom je otpočela Američka revolucija. Na fotografiji su, pored vas, Dušan Petričić, Nikola Kojo, Filip David, Jovo Bakić, Želimir Žilnik, Vida Petrović Škero, Dubravka Stojanović, Predrag Koraksić Koraks... Počelo je da se priča da se pravi nova politička organizacija, inicijativa intelektualaca, popunjavanje političkog prostora levo od centra? O tome su nedavno progovorili i glumac Nikola Kojo i arhitekta Dragoljub Bakić.

Nije to, za sada, politička organizacija, stranka, pokret, to su ljudi koji vrlo slično misle, i nisu tu samo ljudi sa fotografije, ima ih još, neko ode, neko dođe. Ja lično, zajedno sa drugima, pokušavam da okupim još više ljudi, profesionalaca, moralno čvrstih, spremnih da se bave odgovorom na pitanje "Šta da se radi" u zemlji Srbiji koju je režim Aleksandra Vučića razorio. Kako da napravimo novu Srbiju, koja, što je jasno svakom mislećem čoveku, mora da se pravi skoro iz početka. Ne znam, možda ćemo moći da postanemo i politička snaga spremna da donese istinske promene. Možda.

Na kraju se mora izaći na neke izbore?

Imamo dobru nameru, međutim, da operativno realizujete nešto u šta verujete, druga je vrsta posla. Svakako ste u pravu, neophodna je organizacija. Smatramo da treba da se otvori prostor za mlađe ljude. Ali, ja potpuno verujem Vidi Petrović Škero koja kaže da je pravosudni sistem sasvim urušen i da je potrebno dve godine da se podigne. Ako ona to kaže, ne misli ona da bude ponovo predsednica Vrhovnog suda, ali zašto da ne pomogne, ako hoće, da vodi obnovu pravosudnog sistema kad već o tome dobro sve zna. Nama je potreban tranzicioni period u kojem bismo definisali novi Ustav, pitanje je da li nam treba ovakav izborni zakon, da li nam treba većinski, proporcionalni ili kombinovani izborni sistem, koliko treba da imamo izbornih okruga, koji su to okruzi, jer to utiče na izborne rezultate. Koliko treba da imamo poslanika? Ja sam zaključio negde između 70 i 100, recimo 85. Našao sam po broju stanovnika, gde je Holandija, Italija, Nemačka, Francuska, i to je to. Mi imamo 250 poslanika. Za udomljavanje "svojih ljudi", a neki bi hteli da ih bude i 500.

Dakle, sistem se mora resetovati?

Vidite, na američkom univerzitetu sam shvatio, predajući tamo, da ljudi ne prepisuju na ispitu. Ostavite ih same, niko ih ne nadzire i oni ne prepisuju. To je primer koji odslikava situaciju u dva društva. Ovde vas smatraju za budalu ako ne prepisujete. A tamo vas smatraju za kriminalca ako prepisujete. Da bismo oporavili akademsku zajednicu, stanje u visokom obrazovanju, zašto ne zaposlimo nove ljude isključivo sa doktoratima sa velikih svetskih univerziteta i sa naučnim referencama sa kojima mogu da budu profesori i istraživači svuda u svetu. Morali bismo da im damo posebna primanja i velika ovlašćenja. Često u fudbalu i košarci unajmljujemo strane fudbalere i trenere i enormno ih plaćamo. Mogli bismo da slično primenimo i u nauci i visokom obrazovanju. Možda bismo i Šarčevića mogli da zamenimo ministrom iz Finske, svetskim liderom u obrazovanju.

Zašto ne otpustimo jedan deo onih u akademskoj zajednici koji nisu zaslužili zvanja koja imaju? Pa onih 80 koji glasaju da crna boja "doktorata" Siniše Malog nije u stvari crna, nego roze, pink boja, pa oni nisu zaslužili da budu profesori. Moraju da budu otpušteni. Za takve probleme nam nije potreban harizmatični vođa na belom konju, nego deset ili petnaest moralnih neukaljanih ljudi koji bi bili predvodnici promena.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net