Neoponašljivo Ništa

Bilo je tako neko vreme, sasvim nedavno, pre koju godinu, kada je bilo jako u modi među tzv. nesvrstanim misliocima (to su oni svati što režim podržavaju samo strateški, ne i taktički) na sav glas hvaliti spoljnu politiku Aleksandra Vučića. Kao, jeste da kod kuće brljavi i baroniše i iskazuje autoritarne tendencije što mi evo diskretno osuđujemo, ali zato, ih, što ume da plovi između Scile, Brisela, Berlina, Vašingtona, Haribde, Moskve, Pekinga, Pešte, Banjaluke i ostalih globalnih metropola moći, milina jedna! A tek Kosovo što hendluje! A Srbiju kako približava EU, a da pri tome ne naljuti Ruse! Eto, baš šteta što je malo neotesan i okružen čudnim tipovima, ali inače je to, bato, materijal za Državnika, nema šta.

Nije bilo davno, kažem kada je ovo bio refren među čaršijskim maherima koji razapnu i kišobran i suncobran u isto vreme, ali su i ti jaganjci u poslednje vreme nešto upadljivo utihnuli. Strateški genije koji se strategiji valjda učio na tribinama fudbalskih stadiona žanje gorku i sve gorču žetvu svojih briljantnih poteza i raznih dostignuća svog ekstraordinarnog uma, a bilans njegovog termidora za sada izgleda ovako: Kosovo je nezavisno „na celoj teritoriji“ a da ni Genija ni nas ostale niko neće pitati šta o tome mislimo; dok se još imalo šta i koga pitati, on je ionako sam vodio sve, a nama muljao i mutio tako da ga niko živ nije razumeo, što je on i sam znao, ali je to smatrao naročito briljantnim dometom svoje dovitljivosti. Dalje, Srbija je sasvim zaglavljena u evrointegracijskom procesu; u redu, nešto je i do samog procesa, ali više je do Srbije, što se najbolje može videti kad uporedite napredovanje nekih drugih. U zapadnoj Evropi ga više niko ne uzima za ozbiljno, mada „tehnički“ rade s njim jer još nema jasnih kontura bilo koga drugog na vidiku. Lično je još zaista dobar i rado viđen gost samo kod autokrata, despota u najavi, živopisnih polupajaca i mračnih figura raznih vrsta. S Putinovom Rusijom je dobar na našu štetu, a loš na svoju korist. S Kinom isto tako. U odnosima s Amerikom se ni ne zna šta se dešava, osim što još pamtimo traumu transfera blama kada je pun gordosti objašnjavao kako se s Trampom upoznavao četiri puta za jedno veče. Ali nije bilo poluzagrljaja, kao s kineskim hazjajinom. I moglo bi se još dugo ovako nabrajati, ovo je samo kroki onog najvažnijeg.

Sabrano ovako na jednom mestu, šta će nam sve ovo reći? Samo jedno: besmisleno je, i uvek je bilo, deliti ono što Vučić čini i što predstavlja, kao vladarski alfa pojedinac ili kao metafora vladajuće strukture, na „unutrašnju“ (koja da je bezveze) i „spoljnu“ (koja da je „svaka čast, Vučiću!“) politiku jer je sve to jedna jedina politika, izlivena iz jednog komada, na podobije svog tvorca i monodramskog izvođača. I tu nije kraj: nema spoljne i unutrašnje politike jer zapravo nema politike. Nema vrednosti, uverenja, standarda; nema pravca, jer nema ni puta (a ni pojasa, kako god se to kaže na mandarinskom). Nikuda se ne stiže jer se nikada nigde nije ni krenulo. Ništa se ne čuje, jer ništa nije ni izrečeno. Ili, ako hoćete: Ništa je izrečeno. I reprizira se svakog dana, bar po tri puta. Sve dok svi ne naučimo Ništa naizust. Neki među nama se, vidim, bogme i trude. Mada, jasno je, savršenstvo nikada nećemo dostići, pa čak ni oponašajući ga, jer on je ipak neoponašljiv.