<< VESTI | | 25.04.2019 15:02


Zamislite svet u kom nema Vojislava Šešelja. Samo zamislite… Ne mislim na ovaj naš svet, niti mu želim da sada naprasno nestane iz njega. Zapravo me apsolutno nije briga šta će biti sa ovim ovde postojećim, vrlo postojećim Šešeljem. Toliko je toksična ta njegova apsolutno nepobitna egzistencija u ovom svetu da, sve i da se sutra dezintegriše, ostajemo trajno ozračeni njegovim bitisanjem među nama.

Zamislite svet u kom se Vojislav Šešelj nikada nije dogodio, nikada se nije pojavio i nikada niko nije čuo za njega. Pokušajte da zamislite… U svetu u kom Šešelj nikada nije postojao, recimo, mnoge porodice iz Hrtkovaca živele bi mirno u svojim kućama i nikada ne bi čule da postoji tamo neki Vojislav koji im misli sve najgore, niti bi se tresle od straha pred svojim sugrađaninom Ostojom Sibinčićem koji ime njihovog mesta menja u Srbislavce i proteruje odande etničke Hrvate.

U tom „onešešeljenom" svetu jedna porodica Barbalić živela bi verovatno i danas u stanu u Zemunu, u kom je živela od 1941. do 1997. kada ih je Šešelj proterao zauvek. Da se nikada neće vratiti postalo je jasno 2016. kada je Šešeljeva bivša sekretarica, a potom i narodna poslanica SRS Ljiljana Mihajlović Agenciji za borbu protiv korupcije prijavila taj stan kao svoj. U tom svetu neke čak i, po Šešeljevim uzusima, etnički „ispravne" porodice ne bi danas vodile postupke za restituciju jer su im oteti placevi u vreme radikalskog svevlašća u Zemunu.

U svetu bez Šešelja nikada ne bismo videli od batina unakaženo lice advokata Nikole Barovića iste te 1997. Kriv je bio Barović ne samo za to što je na sudu zastupao porodicu Barbalić nego se još i usudio da u studiju tadašnje BK Televizije u TV duelu verbalno pobedi Šešelja. Neslavni vojvoda nije na to navikao, Barović je morao da plati, morao je da bude dotučen, ali ne verbalno, nego fizički. U svetu bez Šešelja nikome ne bi palo na pamet da kaže kako se Barović okliznuo na koru od banane.

U paralelnom univerzumu u kom se Šešelj nikada nije dogodio, ne bi se dogodili ni mnogi drugi ljudi, o kojima, razumite me, ne mogu danas. Ali, ne bi se dogodile hajke i kačenje meta na čelo Aleksandri Jerkov i Radi Trajković.

Konačno, u tom svetu u kom Šešelj nikada nije postojao, jedan prvo dobar čovek, a potom sve ostalo: vrhunski novinar, lojalan kolega, majstor stila i hrabar izveštač dobio bi ono što zaslužuje svako kada ode sa ovog sveta – minut ćutanja, onaj jedan kratki interval u vremenu kad sve stane i kad ostane samo to maleno, tiho odavanje poštovanja preminulom.

Noćas mi je umro prijatelj. Umesto da ćutim i da plačem, jer to se radi kad umiru prijatelji, na Tviteru sam napisala Vojislavu Šešelju da ću mu igrati na grobu. Noćas sam bila gora osoba nego što želim da budem, jer ne želim da budem osoba koja želi da igra na bilo čijem grobu.

Da nema Vojislava Šešelja, da nikad nije postojao, da nam se nikad nije dogodio, da nam se i danas ne događa, svet bi bio bolje mesto. Ali, u ovom svetu u kom Vojislav Šešelj neupitno egzistira i neprestano ispušta u javni prostor sve najniže i najgore što ljudsko biće može, ne mogu da se ne zapitam: da li bismo svi mi zajedno bili – bolji ljudi?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net