foto: print screen

 

Drugi život Vivijen Majer

"Ja sam pomalo špijunka", odgovorila je navodno Vivijen Majer, Amerikanka koja je veći deo života radila kao dadilja, na pitanje jedne poznanice čime se bavi. Nakon što je 21. aprila 2009. umrla u 83. godini, njene autorske fotografije, pronađene u jednom skladištu u Čikagu, donele su joj svetsku slavu i stavile je u red najboljih uličnih fotografa 20. veka. Za života, Vivijan Majer svoje fotografije nikome nije pokazala. Nije ih čak ni razvila. "Kada se doselila kod nas, tražila je ključ, da može da zaključa svoju sobu"; "Nije volela da priča o sebi"; "Rekao bih da se oblačila kao fabrička radnica u Sovjetskom Savezu pedesetih godina"; "Uvek je oko vrata nosila foto-aparat". Ovako o njoj u dokumentarnom filmu Finding Vivian Maier (2013) govore oni koji su je poznavali – sada odrasla deca kojima je bila dadilja, poslodavci i komšije sa kojima je provodila vreme. Stiče se utisak da je kontakt sa drugima za nju bio stvar primoranosti – kao da su svi bili poznanici, a niko prijatelj. Za njom su ostale hiljade fotografija na rolnama 35-milimetarskog filma, složene u stotine kutija. Kad je novac za rentu prestao da stiže, skladište je prodato. Životno delo Vivijen Majer kupio je 2007. godine agent za nekretnine i kolekcionar-hobista Džon Maluf na aukciji. Maluf tvrdi da je između 2007. i 2009. pokušavao da pronađe Majerovu. Potraga je bila bezuspešna sve dok se u novinama nije pojavila umrlica. Fotografije su prvi put objavljene u junu 2008. godine, na blogu koji je Maluf, kad je razvio fotografije, vodio sa svojim prijateljem. Reakcija je bilo malo. Majerova, još uvek živa, ni o pronalasku, ni o objavljivanju ništa nije znala. Da li je, kada je ponestalo novca, mislila kako je sav njen rad izgubljen i bačen? Da li je brinula zbog toga? "Uvezali smo blog sa Flikerom 2009. i fotografije su se viralno proširile", priča Maluf u pomenutom filmu za koji je sa kolegom Čarlijem Siskelom uradio scenario i režiju.

Vivijan Majer je rođena 1. februara 1926. godine u Njujorku. Majka joj je bila Francuskinja, a oni koji su je poznavali kažu da je govorila sa primesom francuskog akcenta. "Zvučalo je veštački, kao da je neka lažna Francuskinja", ispričao je u filmu čovek kojem je bila dadilja. Bila je "stroga", "čudna", "prava Meri Popis" i "povremeno nasilna". "Terala me je sve da pojedem. Ja sam plakala, a ona je čvrsto držala i grubo mi gurala hranu usta. To se ponavljalo i bolelo me je dok je to radila", ispričala je u suzama njena vaspitanica. Živela je po kućama u kojima je radila, u koje je donosila malo garderobe i mnogo kutija. "Uvek nas je vodila u neke siromašne delove grada, meni se to nije dopadalo", prisetio se jedan vaspitanik. Najviše fotografija napravljeno je u Njujorku i Čikagu sredinom prošlog veka. Dosta portreta prikazuje beskućnike, ljude uhvaćene u svakodnevnim poslovima, dame sa prepariranim lisicama oko vrata i muškarce u finim odelima sa debelim cigaretama; na jednom radoznali dečak sa vrha malih merdevina gleda u dno velike kutije. Napravila je nekoliko foto-serija: o sadržaju čikaških kanti za đubre, razbijenim spomenicima, lutkama u izlozima, golim nogama, kao i seriju autoportreta u staklima i ogledalima. Oko 1959. otišla je na proputovanje – na kadrovima iz Indije, Tajlanda, Jemena, Egipta i zemalja Latinske Amerike je mnogo musave dečurlije, jedna majka koja doji negde u Aziji, konjska zadnjica na platou Gize, jogini, moreplovci, prosjaci, senke i prljava stakla prozora, izloga i vozova. Više od 100.000 priča, crno-belih i kolor, po jedna na svakoj fotografiji, moglo je ostalo neispričano nakon što su, izbačene iz skladišta zbog besparice, pre 12 godina zamalo završile u smeću.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net