foto: printscreen tv nova s

Posle Kosova, najskuplja srpska reč je ovih dana verovatno "dijalog"

Paradoksalno je što se o argumentovanoj razmeni mišljenja neprekidno govori u zemlji koja je podeljena po mnogim pitanjima i gde se svako, ma kako malo razmimoilaženje u stavovima smatra legitimnim povodom za svađu.

Počnimo od vrha.

Stao je Briselski dijalog. Ovo je dijalog koji se vodi na nivou Predsednika, ali je taj proces zapao u ćorsokak. Sada ćete barem nekoliko puta u svim izdanjima vesti čuti da je dijalog moguć samo nakon ukidanja anticivilizacijskih taksi koje je Priština uvela za robu iz Srbije. Dakle, pre nego što stupimo u dijalog, potrebno je da vidimo ko ga organizuje. U vezi sa Kosovom, to je administracija u Briselu, ali kako joj ističe mandat i dijalog je sve ređi. Zatim, bitno je ko će sve da prisustvuje dijalogu, pa neki traže Amerikance, a drugi Ruse, a sve češće se pominje i Kina. Znači, važni su i kibiceri za stolom, mada su oni često oni koji upravljaju dijalogom, odnosno pišu teze.

Na unutrašnjem planu, dijaloga takođe nema. Uzalud je Maja Gojković umilnim glasom pozivala opoziciju da razgovaraju u Skupštini, oni neće. Neki od opozicionih prvaka svoju pravovernost upravo zasnivaju na odbijanju razgovora sa bilo kojim predstavnikom ili saradnikom Vučićeve vlasti. Odbijanje razgovora se opet prikazuje kao dokaz da ste pravi opozicionar i da želite promene. Traže se fer uslovi za izbore, ali se do tih uslova jedino može doći razgovorom, ma kako on neprijatan bio. Dijalog znači i pregovore, a to je umetnost koju je teško savladati u društvu "kulture obraza i časti" gde se na kompromis gleda kao na znak slabosti. Opozicija se prema Vučiću ponaša kao on prema Prištini, samo umesto taksi na robu, uslov predstavljaju slobodni mediji.

Na sledećem nivou, pokušao sam da pronađem primere dijaloga u medijima. Gotovo sve emisije polemičkog karaktera su nestale sa malih ekrana, a retki primeri su "Upitnik" i "Da, možda, ne" na RTS-u, "Hit tvit" na Pinku i "Utisak nedelje" na kanalu Nova S. Podeljenost srpskog društva tako je jasno vidljiva i u medijima, jer ponovo gledamo paralelne oblike TV realnosti, najčešće dijametralno suprotne. Javni servis, koji bi morao da bude mesto sučeljavanja mišljenja, to odavno nije. Veoma je teško, ili nezamislivo, da u pomenutim emisijama vidite relevantne goste koji zastupaju različita politička uverenja.

Slična stvar se dešava i sa emisijom "Hit tvit" gde su se, doduše potpuno neočekivano, do danas našle i gošće sa druge strane linije razgraničenja. Mnogi su bili iznenađeni kada su se na Pinku pojavile Mirjana Karanović i Bojana Maljević. Simptomatično je da su žene hrabrije, pa su pristale na razgovor sa neistomišljenicima u okruženju Pinka i kontekstu medija koji zdušno i nekritički podržava vlast. Obe su govorile isključivo u sopstveno ime, dakle nisu predstavljale političku organizaciju ili bilo kakvu grupu ljudi. Tako su sebe dovele u situaciju poznatu iz starih kvizova "Pojedinac protiv televizije". Zanimljivi su i komentari na društvenim mrežama, nakon ovih gostovanja, kada su gošće Pinka manje-više linčovane i prikazane kao svesne ili nesvesne promoterke nepostojećeg društvenog dijaloga na Pinku.

Svakako tu ima istine, priznajem da bih teško mogao da zamislim sebe u bilo kojoj emisiji na toj televiziji. Takođe, teško bih mogao da dam intervju za "Informer", makar mi dali celu stranicu i autorizaciju teksta. Pitam se da li je to posledica samo dugog sećanja na svinjarije koje su u tim medijima emitovane/ objavljivane ili sam kod sebe otkrio nedovoljan kapacitet za dijalog. Vidite, ne može to svako.

Najteže je ipak Olji Bećković, koju, nažalost, pratim sa par dana kašnjenja, takav mi provajder, pa čekam izdanje na Jutjubu. Jedan od načina da se dijalog spreči jeste zabrana svim predstavnicima vlasti da se pojavljuju u "Utisku nedelje". Ako vas vlast oceni kao nepodobne, onda počinje ova vrsta bojkota, pa će Olja imati ozbiljan problem da u emisiji ima autentične i relevantne goste iz vlasti. Onda joj ne preostaje ništa drugo nego da sama bude đavolji advokat vlasti, što je vrhunski apsurd naših medija. U emisiji koja promoviše dijalog na visokom nivou, dakle bez kafanskog nadvikivanja, vlast koja je ukidala ovu emisiju bojkotuje gostovanja, pa autorka mora da pita u ime iste te vlasti, jer bi emisija inače bila ili dosadan sastanak istomišljenika ili cepidlačenje u narcizmu malih razlika, u čemu je naša opozicija svetski šampion.

Ako je na kraju potrebno udahnuti ovom tekstu dašak optimizma, evo da malo pirne vetrić iz daleke Kanade. Naime, tokom vikenda je u Torontu održan dugo najavljivani dijalog filozofa Slavoja Žižeka i psihologa Džordana Petersona na temu "Sreća, kapitalizam vs marksizam". Ovaj razgovor je imao veliku medijsku pažnju, najavljivan je kao "borba titana" ili boks meč u superteškoj kategoriji. Širom sveta, direktan strim se mogao dobiti za par dolara, pa je čak i u Beogradu nekoliko klubova organizovalo javno gledanje iako je prenos počeo oko 1.30 posle ponoći. Bio sam presrećan jer su stotine mladih ljudi, maturanata i studenata, sa žarom gledali i posle danima komentarisali ovaj dijalog. Opšti zaključak je da je Žižek bio uverljiviji, to kažu i stručnjaci, ali se takođe slažu da postoji konsenzus da je kapitalizam ipak prihvatljiv, uz jasna pravila i ograničenja. Kapitalizam je ipak najbolji od svih svetova – trenutno.

Bez obzira na razočaranja ili medijsku pompu iza koje nema novih i svežih ideja, ono što se u stvari veliča i promoviše jeste upravo dijalog. Jer, šta je alternativa…


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net