foto: tanjug ap photo

Portret savremenika – Gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu >

Čovek ispružene ruke

Dok su se predsednik Turske Tajip Redžep Erdogan i njegovi kandidati tokom kampanje za lokalne izbore obračunavali sa neprijateljima, kandidat Republikanske narodne partije Ekrem Imamoglu je propovedao slogu i toleranciju. U multinacionalnom i multikonfesionalnom Istanbulu to mu je donelo pobedu

Da novi gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu u danima nakon lokalnih izbora 31. marta nije bio odlučan kao i tokom kampanje, njegov protivnik, kandidat Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP), bivši premijer Binali Jildirim odavno bi dobio mandat. Dan nakon preliminarnih rezultata i proglašenja pobede Imamoglu je sa porodicom posetio Ataturkov mauzolej u Ankari i upisao se u spomen-knjigu kao "gradonačelnik Istanbula", iako tada još nije zvanično dobio mandat. Reakcija AKP-a na izborne rezultate i Imamogluove nepokolebljive nastupe bila je poplava zahteva za ponovno brojanje nevažećih glasova širom Istanbula, kao i upad u salu tokom ponovljenog brojanja u distriktu Maltepe. Imamoglu se sve to vreme konstantno obraćao javnosti i iznosio podatke iz svog izbornog štaba, uporno tvrdeći da se izborni rezultat neće promeniti. U tome je ostao istrajan do dodele mandata 17. aprila, a nije se obazirao ni na zahtev AKP-a za ponavljanje izbora u Istanbulu, koji u trenutku pisanja ovog teksta Vrhovno izborno veće još uvek razmatra.


SPOJ SUPROTNOSTI

Imamoglu je na startu kampanje posetio turbe Mehmeda II Osvajača u Fatihovoj džamiji i postao prvi kandidat u istoriji Republikanske narodne partije (CHP) koji je u predizbornoj kampanji to uradio. Vrlo značajan gest, jer je jedan od temelja vizije nove države osnivača CHP-a Ataturka bio raskid sa tekovinama Osmanskog carstva. Imamogluova poseta bila je čin uvažavanja osmanskog istorijskog nasleđa, što nije tipično za članove CHP-a. Ataturkova partija je u turskoj javnosti doskora važila za izrazito sekularnu i nacionalističku, zbog čega su s jedne strane konzervativni vernici, a sa druge etničke manjine, posebno Kurdi, na nju gledali sa sumnjom.

Imamoglu, gradonačelnik iz sekularne partije sa prezimenom koje znači "imamov sin", odudara od stereotipa. "Dve hiljade jedanaeste rekao sam nešto što mi je bilo na duši. Pozvao sam predsednika partije: Ako dopuštate, hteo bih da 10. novembra (datum Ataturkove smrti, obeležava se u celoj Turskoj) Ataturku u ime partije učim mevlud. Da li se partija tome protivi?", ispričao je Imamoglu govoreći o prvim godinama u CHP-u. Mevlud je pohvala u čast rođenja proroka Muhameda, pa su Imamogluove sekularne partijske kolege negodovale. Ali, tada novi, a sada već dugogodišnji predsednik CHP-a Kemal Kiličdaroglu dao mu je dozvolu u skladu sa svojom vizijom partije – umereniji, otvoreniji i više levi CHP. Imamoglu potvrđuje: "Šta god da sam hteo da uradim u CHP-u, mogao sam."

Njegova prvobitna politička orijentacija bila je drugačija. Kao mladić je kratko bio aktivan u konzervativnoj Domovinskoj partiji (ANAP), sledeći svoga oca. "Da, potičem iz konzervativne porodice, ali sam se na studijama upoznao sa socijaldemokratskim vrednostima i prihvatio ih. Tokom 2008. godine odlučio sam da uđem u politiku i rekao sebi – adresa je CHP", ispričao je u intervjuu za turski list "Hurijet".

Imamoglu je završio studije poslovne administracije u Istanbulu, gde se njegova porodica preselila sa konzervativnog severa Turske, iz oblasti Trabzon na obali Crnog mora. Još nije bio poznat političar dok je 2013. godine predvodio jednu protestnu kolonu svoje partije na prvomajskom protestu u Istanbulu, kada je policija suzavcem i vodenim topovima sprečila demonstrante da uđu na Trg Taksim. Ozbiljniju političku karijeru započeo je 2014. godine, kada je kao kandidat CHP-a na lokalnim izborima postao upravnik istanbulskog distrikta Bejlikduzu.


ZAJEDNIŠTVO UMESTO POLARIZACIJE

Kao kandidat za gradonačelnika na ovogodišnjim izborima Imamoglu je Istanbulcima ponudio dve stvari. Prvo, detaljan program rešavanja problema u gradu i konkretne planove: sređivanje saobraćaja, smanjenje cena vode i gradskog prevoza ali i školskih uniformi, zatim rešenje za bolje snabdevanje hranom, programe zaštite i razvoja poljoprivrede, zapošljavanja, privredne saradnje sa susednim oblastima, ulaganje u održivi razvoj i tehnologiju.

Drugo i podjednako važno bila je njegova pružena ruka svima. Pomirljiv i blag nastup u kampanji i pozitivne poruke pomogli su mu da u polarizovanom turskom društvu punom tenzija dopre do sugrađana – levičara i konzervativaca, vernika i ateista, Turaka i pripadnika manjina.

Ta raznolikost Istanbulaca postoji koliko i sam grad. Nakon osvajanja Konstantinopolja Mehmed II Osvajač odlučio je da obnovi i oživi grad koji je postao bleda senka nekada veličanstvene prestonice Vizantije. Naselio ga je muslimanima, hrišćanima i Jevrejima i obezbedio povratak ljudi koji su uoči opsade pobegli iz grada. Tako je nastao Istanbul, grad u koji su se vekovima naseljavali ljudi i sa Istoka i sa Zapada, gradili ga i ispunili mnoštvom različitih kulturnih uticaja. Iako je posle propasti Osmanskog carstva njegovo stanovništvo postalo manje raznoliko, grad je još uvek mešavina raznih vera, kultura i naroda.

Najveća etnička manjina u Istanbulu su Kurdi, koji su se u većem broju naselili sa istoka Turske tokom poslednjih nekoliko decenija i ima ih preko dva miliona. Njihova podrška bila je vrlo važna za Imamogluovu pobedu, ako ne i presudna. Složeni i bolni odnosi između Turaka i Kurda možda su mogli biti rešeni 2015. godine, da predsednik Erdogan nije prekinuo mirovne pregovore sa militantnom Radničkom partijom Kurdistana (PKK), organizacijom koja se ranije borila za nezavisnu kurdsku državu, a danas za autonomiju i veća prava. "Ne možemo nastaviti mirovni proces sa onima koji prete našem nacionalnom jedinstvu i bratstvu", rekao je Erdogan i time, iskopavši ionako plitko zakopanu ratnu sekiru, poništio sav napredak koji je ostvaren tokom pregovora sa PKK-om.


PRESTONICA TOLERANCIJE

Polarizacija u turskom društvu i sve veća moć Erdogana i njegovog AKP-a podstakli su CHP i opozicionu levu prokurdsku Demokratsku partiju narodâ (HDP) da ozbiljno pregovaraju još 2017. godine. Rezultat je bio dogovor o saradnji i napuštanju "kurdofobije". Imamoglu od toga nije odstupio ni pedalj. "Mi smo Istanbulci. Istanbul je grad u kome živi najviše naših sugrađana Kurda. Mi Istanbulce ne delimo. Jedemo isti hleb, pijemo isti čaj. Ovoj naciji je dojadila politika zasnovana na identitetu", rekao je Imamoglu u kampanji. Istanbulskim Kurdima je i više nego prihvatljiv gradonačelnik koji želi da sa njima podeli hleb.

Imamoglu se izjasnio i o odnosu prema HDP-u: "Nema potrebe da se za HDP uradi nešto posebno. Pa oni ne žele ništa drugačije od nas – poštovanje ljudi i jednaka prava." Tako je Imamoglu poručio sugrađanima da HDP nije nikakvo strašilo, nikakav unutrašnji neprijatelj, već stranka običnih ljudi koji žele da žive normalno u svojoj domovini i da se o tome pitaju. Tako je implicitno rekao, što je velika stvar, da Kurdi u Turskoj nisu ravnopravni. Iako je za neke Kurde samo "neprijatelj mog neprijatelja", Imamoglu ovakvim stavovima pokazuje da im može biti i prijatelj. Za razliku od kampanje svog protivnika Jildirima (u suštini ju je vodio Erdogan), u kojoj su glavne teme bile nacionalne, a tenzije dizane u nebesa, Imamoglu je kroz lokalne teme lakom rukom provlačio nagoveštaj politike koju zastupa na nacionalnom nivou.

"Tokom moje uprave, Istanbul će biti prestonica tolerancije", rekao je Imamoglu u nastupu na televiziji. A te reči potkrepio je i delom. U Istanbulu je 21. marta učestvovao na proslavi Nevruza (persijska Nova godina), koji je, iako ga obeležavaju i Turci, vrlo važan deo kurdskog identiteta. U skladu sa običajem, Imamoglu je preskočio vatru, što će mu, prema narodnom verovanju, doneti dobro zdravlje tokom cele godine. Želeo je da se vidi sa Jildirimom, koji je takođe trebalo da prisustvuje proslavi. Čekao ga je do četiri sata posle podne, kada je zbog obaveza morao da krene: "Voleo bih da smo mogli da se nađemo. Da ruku podruku pošaljemo poruku. Ovo je bila prilika. Nevruz je dan jedinstva, dan mira. Nemojmo se plašiti mira, nemojmo se plašiti lepih stvari. Oni su spas ove zemlje." Jildirim je došao 20 minuta kasnije, pa je izostala zajednička poruka mira, preko potrebna podeljenom turskom društvu.

Imamoglu je u Istanbulu posetio i više hrišćanskih crkava. U Vaseljenskoj patrijaršiji je 25. decembra prošle godine razgovarao sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejom i čestitao mu Božić (po revidiranom julijanskom kalendaru, koji je Patrijaršija prihvatila). Važan gest, imajući u vidu raseljavanje Grka iz Istanbula, posebno nakon pogroma 1955. godine. Danas ih u Istanbulu ima malo, između dve i četiri hiljade. Da se ne radi o pukoj simbolici govori i snimak kako Imamoglu sa Grcima igra narodnu igru horon, objavljen još pre tri godine. A grčki mediji spekulisali su ovih dana da Imamoglu osim toga i govori pontski dijalekt grčkog. Nije nemoguće, mogao ga je naučiti od Grka iz Trabzona.

Imamoglu je posetio i katoličku crkvu, kao i dve jermenske. Tada je Istanbul nazvao "verskim centrom" i poslao poruke mira i sloge, za razliku od Erdogana, koji je u finišu kampanje potegao Aja Sofiju: "Nadam se da ćemo je nakon izbora ponovo nazvati džamijom." Aja Sofija je Ataturkovom odlukom postala muzej još 1935. godine, pa bi njeno pretvaranje u džamiju bilo vraćanje sata unazad, u vreme Osmanskog carstva. Očekivano, usledila je oštra zvanična reakcija Grčke uz podsećanje na značaj Aja Sofije kao dela hrišćanskog kulturnog nasleđa. Povod Erdoganove izjave o Aja Sofiji bio je napad teroriste Brentona Taranta u dve džamije na Novom Zelandu, jer je Tarant u svoj "manifest" stavio i rušenje minareta Aja Sofije.

Imamogluova reakcija bila je sasvim drugačija. On je za Tarantove žrtve učio suru u istanbulskoj Ejupovoj džamiji. "To je vrlo neobično za kandidata CHP-a. Godinama niste mogli videti nijednog kandidata te partije – možda nikada – koji je pokazao toliko razumevanja prema desničarima, konzervativcima i vernicima", prokomentarisao je za "Ajriš tajms" savetnik bivšeg dugogodišnjeg gradonačelnika Ankare iz AKP-a Meliha Gokčeka.

Imamogluova politika otvorenosti nije samo stvar nedavne kampanje. Dok je bio upravnik distrikta Bejlikduzu, Imamoglu je pokrenuo izgradnju velike alevijske "kuće" sa pridruženim kulturnim centrom. Alevije nisu ortodoksni muslimani – ne mole se u džamiji, već u posebnim "kućama" za molitvu, i njihova verovanja i prakse, iako utemeljeni u islamu, prilično se razlikuju od šiije i sune, dve glavne grane islama. Oni su u Turskoj manjina i tokom istorije često su bili meta napada i diskriminacije. Prilikom posete jednoj alevijskoj zajednici u kvartu Sultanbejli tokom kampanje, Imamoglu je rekao (ne prvi put) da zajednica i država imaju dug prema "sugrađanima alevijama".


DIJALOG SA NEISTOMIŠLJENICIMA

U brojnim kontaktima sa sugrađanima na ulicama i pijacama u kampanji, a to se moglo videti u turskim medijima, Imamoglu je bio prirodan i neposredan, prijatan i sa onima koji ga ne podržavaju. Na jednoj istanbulskoj pijaci razgovarao je sa seljakom koji je vatreni pristalica AKP-a. Nakon što su se složili da se ne slažu, Imamoglu ga je zagrlio. Sličan razgovor imao je sa jednom starom ženom u grupi okupljenih na ulici. Ispostavilo se da je ona tvrdi erdoganovac i kad je čula da je Imamoglu kandidat CHP-a, rekla je: "Od njih nema ništa!" i odmahnula. Imamoglu je ljubazno nastavio razgovor, da bi se na kraju dogovorili da se ona pomoli za njega. "Mnogo mi je bilo drago. Ne zaboravi, od tebe sam tražio molitvu, a ne glas", rekao je Imamoglu. Prilikom posete jednom kulturnoumetničkom društvu, ekipa igrača je usred nastupa pozvala Imamoglua da na bini sa njima zaigra horon, što je on i uradio. Drugom prilikom, na sajmu turizma, Imamoglua su kod štanda grada Dijarbakira, u kojem većinu čine Kurdi, pozvali da igra halaj. Ta igra je omiljena među Kurdima, a Imamoglu je prihvatio i tako ponovo poslao poruku zajedništva i pomirenja.

Kako se u Turskoj smatra da onaj ko osvoji Istanbul osvaja i državu, mediji već povlače paralelu sa Erdoganovim političkim usponom, koji je počeo 1994. godine, kada je postao gradonačelnik Istanbula. Na pitanje novinara BBC-ja da li je on sledeći predsednik Turske, Imamoglu je uz osmeh rekao: "Bog zna."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net