foto: eva braun, 1940.
ZLIKOVCI KOJI SU OBELEŽILI EPOHU: B. Musolini i A. Hitler


kultura govora >

Fašizam i naše vreme

U Srbiji se pojam fašizam pretvorio u psovku koja bi trebalo da diskvalifikuje političke protivnike. To je neuka i neodgovorna zloupotreba pojave koja je na tragičan način obeležila 20. vek

"Za socijalizam u Italiji ne treba brinuti dok ima takve momke kakav je Benito Musolini", rekao je Lenjin u maju 1914. godine u Švajcarskoj. Povod je bio što je Musolini (1883–1945), kao urednik lista Socijalističke partije Italije "Avanti", u predgrađu Berna održao vatreni govor pred velikim skupom radnika objašnjavajući im šta je socijalizam. Nije se usudio da se pojavi u gradu jer ga je tražila švajcarska policija.

Lenjin (1870–1924) je pogrešio. Drug Musolini je 1917. isključen iz stranke zbog nacionalizma. Kad je saznao za to, Vladimir Iljič je prekorio italijanske socijaliste: "Zašto ste izgubili Musolinija?" Musolini je potvrdio da je čuo za tu Lenjinovu izjavu. Na pitanje da li se lično upoznao sa njim rekao je: "Ne znam da li sam ga zajedno sa drugima sreo u Cirihu. Oni su tada stalno menjali svoja ilegalna imena. Svi smo tada mnogo diskutovali."


FIRER I DUČE

Iako je bio osnivač fašizma, pokretu dao ime i bio njegov vođa, Musolini se nikada nije odrekao svoje socijalističke prošlosti, čak je naglašavao da je blizak komunistima. Medalju sa Marksovim likom nosio je sa sobom kao amajliju.

Takav odnos prema socijalizmu se kod Adolfa Hitlera (1889–1945) nije mogao ni zamisliti, iako se njegova partija zvala Nacional socijalistička nemačka radnička partija. Kada se govori o fašizmu, tu dvojicu diktatora mnogi trpaju u isti koš. Međutim, razlike između njih dvojice su ogromne, mada njihovi pokreti imaju sličnosti.

Musolini je bio obrazovan čovek, govorio je sedam jezika, mnogo je čitao, svirao je violinu; Hitler je u upoređenju s njim bio primitivac i neznalica. Musolinijev pokret je stariji, uspeo je da se dokopa vlasti u Italiji devet godina pre Hitlera u Nemačkoj. U početku se nisu voleli, a ozbiljno su se sukobili zbog događaja u Austriji sredinom tridesetih godina. Tamo je 1933. na vlast došao Engelbert Dolfus (1892–1934) i proglasio stalešku državu oslanjajući se na Musolinijeve ideje. Ubijen je 25. jula 1934. po Hitlerovom nalogu sa idejom da ga zameni čovek blizak nemačkom nacionalnom socijalizmu. Tek kada je Nemačka 1938. anektirala Austriju i kada su se Berlin i Rim složili oko Južnog Tirola, Hitler je Musoliniju poslao telegram: "Duče, to vam nikad neću zaboraviti!" On je postajao sve moćniji, Musolini sve slabiji.


OD PESNIKA DO POLITIČARA

Nazivati fašizmom sve što nam se ne sviđa je opasno, jer se otpor prema toj ideologiji umanjuje ako manje pogubne poglede na svet nazovemo istim imenom. Nije svaki nacionalizam, svaki autokratski režim, svaki nedemokratski poredak fašistički.

Osnovne karakteristike fašizma su staleška država, nacionalizam kao veličanje sopstvenog a preziranje i, po potrebi, uništenje drugih naroda i kult vođe. U novije vreme "fašistoidnim" nazivamo političke sisteme ili pokrete koji preuzmu samo neke, ali ne sve ove elemente.

Zbog zalaganja za stalešku državu ja u grčkom filozofu Platonu vidim preteču ideologije koju je Musolini krstio kao fašizam, jer on zamišlja i preporučuje državu kao organizam u kome su pesnici mozak, vojnici ruke, a radnici trbuh. Dionizije Drugi, vladar Sirakuze, grada-države na ostrvu koje danas zovemo Sicilija, pozvao je Platona da organizuje državu po tom uzoru i bude kralj-pesnik, ali se predomislio kada je vlast zaista počela da se ostvaruje po tom principu. Platon je morao da spasava glavu i beži nazad u Atinu. Ako zamenimo pojam "pesnik" pojmom "političar", dobijemo Musolinija.


ČETVRTI ELEMENT

Nemački nacionalsocijalizam je gori od italijanskog fašizma već i zbog toga što dodaje četvrti element – antisemitizam. Musolini u početku svoje vladavine izričito naglašava da fašizam nije antisemitski pokret, italijanski Jevreji su dobrodošli u njegovom poretku. Govorio je da su se "italijanski Jevreji" hrabro borili u Prvom svetskom ratu kada je pedeset generala jevrejskog porekla komandovalo italijanskom vojskom.

Neki Musolinijevi generali su bili Jevreji, na primer, komandant Sardinije general Modena. U doba fašizma u Italiji Jevreji su bili na važnim položajima na univerzitetima, u bankama i u filmskoj industriji. Italija je od dolaska Hitlera na vlast 1933. jevrejske izbeglice iz Nemačke primala oberučke.

To se promenilo kada su Musolini i Hitler počeli da se približavaju jedan drugom, a pogotovu sa početkom Drugog svetskog rata. Tada je Musolinijeva štampa objavila da su Italijani arijevci, naglašavala da Jevreji ne pripadaju italijanskoj naciji. Iako je otada bilo zabranjeno da se sklapaju mešoviti brakovi, a Jevreji oterani sa važnih funkcija, sve dok je Musolini bio na vlasti u Italiji ih nisu hapsili i zatvarali u koncentracione logore prepune protivnicima režima.

Holokaust se proširio na Italiju tek kad je nemačka vojska posle pada Musolinija zauzela deo njene teritorije. Za Hitlera su progon, pa iseljavanje i kasnije istrebljenje Jevreja bili suštinski element politike. "Konačno rešavanje jevrejskog pitanja", kako su nacisti nazivali holokaust, imalo je od početka 1942. godine čak prednost u odnosu na borbe na Istočnom frontu.

Zanimljivo je da je "revizionistički maksimalizam", ogranak "revizionističkog cionizma" koji je pod imenom "Brit Ha-Birionim" delovao u Izraelu (tada Palestini pod britanskom upravom), od 1930. do 1933. godine povezivao fašizam sa cionizmom izričito se zalažući za osnivanje jevrejske države po ugledu na Musolinijevu Italiju. Britanska policija je uhapsila neke članove tog pokreta, ostali su se izolovali i ta ideja se ugasila.

U Jugoslaviji je Dimitrije Ljotić 1935. godine osnovao pokret "Zbor". Njegove ideje staleške države bliže su Musolinijevom fašizmu, njegov antisemitizam Hitlerovom nacizmu. Ocena Berlina je u vreme Drugog svetskog rata bila da je "Zbor" "nacionalsocijalistička" partija.


INDIJANCI ZA LAKU NOĆ

Kao odličan propagandista, poznavalac onoga što bismo danas nazvali marketingom, Musolini je odlučio da svoj pokret nazove fašističkim, svoje pristalice fašistima, oslanjajući se na fascis, simbol vlasti starog Rima. To su prutovi čvrsto povezani u svežanj na koje je stavljena sekira. Liktori, službenici stare rimske države, danas bismo rekli predstavnici protokola, nosili su taj znak ispred oličenja vlasti – careva, konzula i vojskovođa kada bi slavili svoje pobede – dakle, svih onih koji su imali moć da izriču smrtne presude kao upozorenje da se svi sklone sa puta. Musolini je rekao da je fascis simbol "discipline i autoriteta", te da se pojedinačni prut lako može prelomiti, a svežanj prutova nikako. Svaki prut je simbolisao jedan stalež, pojedinačno slab, ali u fašističkom zajedništvu nesalomiv i pobedonosan.

Musolini je želeo da ga svi oslovljavaju samo sa "vođo", na italijanskom "duče", ne sa gospodine, a kamoli ekselencijo. Hitler je to preuzeo od njega, pa još i potencirao zahtevajući da ga pozdravljaju sa "Hajl Hitler".

Musolini je mnogo čitao, navodno svake večeri, i to na nekoliko jezika. Naglašavao je da je Šekspira i Bajrona čitao na engleskom, Ničea i Getea na nemačkom, Poankarea na francuskom, vodio je beleške o tome šta je čitao. U mladosti je pisao drame, neki naslovi su Lampa bez svetlosti i Borba motora, posle je tvrdio da je samo pismeno hteo da proveri svoje ideje. Napisao je i jednu dramu o Napoleonu koja je januara 1933. izvedena u pozorištu u Vajmaru u prisustvu Hitlera. Musolini nije bio prisutan, to bi za njega kao šefa države bilo isuviše komplikovano, a Hitler tada još nije bio kancelar.

Hitler je pasivno znao francuski i engleski, novine je na tim jezicima čitao u originalu, ali javno se nije služio stranim jezicima, puštao je prevodioce da prevode. Imao je veliku biblioteku, hvalio se da svake noći pročita po jednu knjigu, ali najviše je voleo priče o Indijancima Karla Maja.


FUTURIZAM

Stvarajući fašistički pokret, pripremajući se da osvoji vlast, Musolini se oslanjao i na poznate umetnike. Naročito važni za fašizam su bili simbolista Gabrijele d’Anuncio (1863–1938) i futurista Filipo Tomazino Marineti (1876–1944). Musoliniju su obojica neko vreme sa različitih pozicija bili suparnici, ali je vešto uspeo da ih smiri i upregne u svoja kola.

D’Anuncio je pred Prvi svetski rat bio međunarodno priznat pisac koga su uračunavali u velikane svoje epohe. Bio je poznat i kao veliki ljubavnik u vezi sa bezbroj žena i strastven pilot. Kada su posle rata pobedničke sile odlučile da Dalmaciju prepuste još formalno neosnovanoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i naredili italijanskoj vojsci da se povuče iz Istre, D’Anuncio je organizovao paravojnu jedinicu, upao u Rijeku (tada još Fiume) i proglasio svoju republiku. Kralju Viktoru Emanuelu preporučivao je sebe za predsednika vlade, ali ga je Musolini preduhitrio svojim maršom na Rim. Potom je obasipao pisca ljubaznostima i zahvalnošću zbog svega što je učinio za Italiju, stavio mu u izgled ogromnu apanažu i tako ga pridobio da se uz priznavanje nove, fašističke vlasti povuče u privatni život.

Marineti je kao pesnik krenuo od simbolizma, ali je zatim odbacio sve što je u umetnosti postojalo do tada i 1909. objavio "Manifest futurizma" koji su prihvatili brojni pisci, muzičari, ali pre svega slikari. Propovedao je da čovek treba da se izloži svim opasnostima, bude hrabar, energičan, da prkosi smrti, odbaci sve što je postojalo i bude spreman da pogine i napravi mesto još radikalnijoj generaciji koja dolazi.

Musolini mu se sviđao u početku, ali ga je posle odbacio, jer je smatrao da isuviše podilazi malograđanštini, crkvi, nosiocima kapitala, pa je osnovao Futurističku antikapitalističku, antiklerikalnu partiju sa kojom je stremio ka vlasti. Pošto je na izborima loše prošao, Musolini mu je prišao i 1924. godine naimenovao ga za ministra kulture, iako sam nije voleo futurističku umetnost, naginjao je brutalnom naturalizmu kao Hitler. (Sličan razvoj možemo da posmatramo i u Rusiji. Ideje i dela, koja su zapravo futuristička, javljaju se od 1908. godine, ali se ograđuju od Marinetija. Najpoznatiji nosilac tih radikalnih ideja je Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893–1930). Ruski futuristi prihvataju Oktobarsku revoluciju i bitan su umetnički pravac u SSSR sve do Lenjinove smrti. Posle toga Staljin ustoličava socijalistički realizam koji liči na naturalizam kakav su forsirali Musolini i Hitler.)

I Musolini i D’Anuncio i Marineti pozivali su se na nemačkog filozofa Fridriha Ničea, ali su ga čitali pogrešno. Najviše su se oslanjali na dela koja je posle njegove teške bolesti i smrti u svojoj redakciji izdavala njegova sestra Elizabeta Ferster-Niče, a koja će se kasnije pokazati kao odana pristalica Hitlera. Uveren sam da bi zreli, zdravi Niče prezrivo odbacio fašizam i nacizam, on "nadljude" nije zamišljao kao dučea i firera.

Danas su i D’Anuncio i Marineti zaboravljeni i odbačeni kao fašistički umetnici. Međutim, njihova međusobno veoma različita umetnost nikako nije fašistička, iako su oni bili fašisti, baš kao što knjige Gintera Grasa nikako ne mogu da se nazovu socijaldemokratskim, iako je on bio važan oslonac Socijaldemokratske partije Nemačke i veliki propagandista Vilija Branta.


OSAMDESET OSAM

Nemoguće je u jednom članku obuhvatiti gde sve danas i na koji način nailazimo na veličanje fašizma i nacizma u državama, ali navodim neke zanimljive činjenice za države u našem okruženju. To valja uzeti u obzir kada neku osobu ili državu nazivamo fašističkim.

U Nemačkoj i Austriji postoje zakoni koji zabranjuju "ponovno nacionalsocijalističko delovanje" i dosta precizno opisuju šta se pod tim podrazumeva, a proganja se po službenoj dužnosti kao krivično delo. Znači, u tim zemljama fašistom ili nacistom se može nazivati svako ko koristi znakove kao što je kukasti krst, oznaka SS poznatim starogermanskim slovima, pozdrav sa ispruženom podignutom rukom i još mnogo toga, ali i neko ko "omalovažava nacionalsocijalističke zločine", recimo, tvrdi da u Aušvicu nije bilo masovnog ubijanja. Međutim, u obe zemlje ima neonacista odnosno, neofašista, koji zakon izigravaju na razne načine, na primer pozdravljajući se sa "osamdeset osam!" – slovo H je osmo u alfabetu, time se kazuje HH, znači "Hajl Hitler". Razume se da je nezamislivo da se kao suvenir u Nemačkoj prodaje bilo šta što podseća na Hitlera.

Nije nebitno što su prve uredbe u tom smislu donele pobedničke, sa nemačkog i austrijskog stanovišta okupacione sile, koje su, svaka u svojoj zoni (Nemačka i Austrija bile su podeljene na američku, britansku, francusku i sovjetsku zonu), postavile prve vlasti, organizovale prva suđenja ratnim zločincima i sprovele "denacifikaciju", što je značilo uklanjanje pristalica nacističkih vlasti sa položaja u politici, medijima, pravosuđu i kulturi, što bismo danas nazvali lustracijom. Odluke o tome pobedničke sile su donele na konferencijama u Jalti februara i Potsdamu avgusta 1945. godine, znači pre početka hladnog rata. Koliko je to bilo uspešno druga je, dosta dugačka, a ne uvek vesela priča.


ZASLUŽNI GRAĐANIN HORTI

Za razliku od te dve države, u Italiji se neometano prodaju male biste Musolinija i slični predmeti. Musolinijeva unuka Alesandra Musolini (rođena 1962) nastupa u ime politike svog dede pa je sa partijom "Socijalna alternativa: lista Musolini" 2004. izabrana u Evropski parlament. Kandidovala se za gradonačelnicu Rima 2006. godine, ali je dobila samo 0,65 procenata glasova. Jedna od njenih parola je: "Bolje je biti fašista nego homoseksualac!" Ne postoji nikakva zabrana takvog ili sličnog delovanja. Podržavala je vladu Berluskonija.

U Mađarskoj Ustav osuđuje "nečovečno delovanje za vreme nacističke i komunističke diktature" – "nacističke" i "komunističke" u istom pasusu. O "komunističkoj diktaturi" nadalje reč osude postoji u desetak članova zakona, a ni u jednom više nema osvrta na vladavinu diktatora Hortija, a pogotovu ne o vladavini mađarskih fašista koji su sebe zvali "njilaš" ("krstaš"), znak im je bio strelasti krst.

Regent Mađarske od 1922. do 1944. Mikloš Horti (1868–1957) bio je Hitlerov saveznik, ali je u proleće 1944. pokušao da napusti taj savez pa su nemačke snage okupirale Mađarsku. Međutim, sa vlasti je oboren tek 15. oktobra 1944. kada je pokušao da sa Sovjetskim Savezom zaključi mir pa je interniran u jednom dvorcu u Bavarskoj. Umro je u emigraciji, ali njegovi posmrtni ostaci su 1993. vraćeni u Mađarsku i položeni u poseban mauzolej na groblju njegovog rodnog mesta Kendereš.

Današnji predsednik mađarske vlade Viktor Orban Hortija naziva "zaslužnim državnikom", smatra da je njegova vladavina "spasla Mađarsku od haosa". Pod tom vladavinom ubijeno je tri četvrtine mađarskih Jevreja, a vršena su masovna ubistva u Vojvodini koja je bila pod mađarskom okupacijom, znači pod njegovom odgovornošću. Kao kuriozitet napominjem da je jedan od njegovih unuka, inženjer Šarif Horti, prešao u islam i živi u Engleskoj. Neki posmatrači ultradesnu mađarsku partiju Jobik nazivaju fašističkom, ali ona energično odbija da ima bilo kakve veze sa nacizmom ili njilašima.


ZA DOM SPREMNI

Ne samo u Srbiji nego i u delu međunarodne javnosti mnogo se govori o oživljavanju fašizma u Hrvatskoj. Citiram jedan pasus važećeg ustava Republike Hrvatske. U preambuli posle nabrajanja ranijih činjenica o hrvatskoj državnosti kaže se da se njena ustavnost pored ostalog oslanja na "... uspostavi temelja državne suverenosti u razdoblju Drugog svijetskog rata, izraženoj nasuprot proglašenoj Nezavisnoj Državi Hrvatske i u odlukama Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja". To je jedino mesto u ustavu u kome postoji reč "antifašistički", inače ni te reči, ni reči fašizam ili nacionalsocijalizam niti drugo pominjanje, odobravanje ili otklanjanje od ustaškog režima ne postoji. Mislim da nije sporno da je vladajući režim u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj sebe sa ponosom smatrao fašističkim, jer je ustaški pokret nastao i uvek bio podržavan od Musolinijeve države, a može se nazvati i nacističkim zbog tesne saradnje sa Hitlerovom Nemačkom i vršenjem genocida.

Da li je u Hrvatskoj zabranjeno prikazivanje fašističkih oznaka ili pozivanje na ustaštvo? Ovde rado upotrebljavam reč iz hrvatske varijante mog zajedničkog jezika – "dapače". U javnosti je ono čak pozitivno, mada pozdrav "Za dom spremni" u ušima mnogih zvuči kao nacistički "Hajl Hitler". Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović javno se ispravila, priznala je da je pogrešila kad je "Za dom spremni" nazvala starim hrvatskim pozdravom, ali to je bila cela njena ograda. Dodala je da svaki zločin treba osuditi, da jedan zločin ne sme da se opravda drugim zločinom, ali nije ulazila u detalje šta povezano sa tim ustaškim pozdravom smatra zločinom.

Popularni kantautor Marko Perković Tomson otvoreno i direktno odobrava i propagira ustaški pokret, jednom prilikom je zbog toga podignuta optužnica, ali nikad nije osuđen. Predsednica Grabar Kitarović je izjavila da joj je Tomson "omiljeni pevač" i jednom prilikom je lično pevala njegovu pesmu.

I sve to uprkos paragrafu hrvatskog krivičnog zakona koji u članu 325 pored ostalog kaže: "Ko javno odobrava, poriče ili znatno umanjuje kazneno djelo genocida, zločina agresije, zločina protiv čovječnosti, može se suočiti kaznom do tri godine zatvora." Hrvatska pučka pravobraniteljica (ombudsman) Lora Vidović saopštila je da ustaški znaci u Hrvatskoj "postaju sve vidljiviji" i da "političari i mediji umanjuju zločine koje je tokom Drugog svjetskog rata počinio ovaj profašistički pokret". Nisam naišao na podatak da je iko zbog ustaških znakova osuđen po krivičnom zakonu, ali ponekad jeste na novčane kazne, na primer zbog grafita sa ustaškim znacima ili parolama.


MAJN KAMPF

Kao što se u Srbiji hrvatske vlasti nazivaju ustaškim, dakle fašističkim, i u Hrvatskoj se za vlasti u Srbiji kaže da su fašističke.

U Ustavu i krivičnom zakonu Srbije nisam našao nijednu odredbu koja bi posebno zabranila ili uopšte pomenula fašizam ili nacionalsocijalizam. Knjiga Adolfa Hitlera Majn Kampf (Moja borba) odavno je u Srbiji štampana u prevodu i uz polemičke komentare Radomira Smiljanića. U našim knjižarama mogu se kupiti novija, a na ulici i piratska izdanja. Reakcije tužilaštva ili policije nije bilo. U Nemačkoj je ta knjiga bila zabranjena do 2016. godine sa bizarnim pozivanjem na zaštitu autorskog prava. Naime, pokrajina Bavarska je posle Drugog svetskog rata proglašena naslednicom imovine, pa tako i autorskog prava Adolfa Hitlera. Autorsko pravo se 70 godina posle smrti autora ugasilo, pa se u Nemačkoj pojavilo novo izdanje te knjige 2016. godine. Kada je 2008. u Hrvatskoj štampan Majn Kampf, Bavarska je pred tamošnjim sudom zatražila zabranu, ali zanimljivo je da Bavarska nije tražila zabranu izdanja u Srbiji 1990, 2001, 2010. i 2014. godine. Možda srpski izdavač nije ni zatražio autorsko pravo, ali nije verovatno da se u Nemačkoj nije znalo za to izdanje. Danas se u Hrvatskoj Majn Kampf, može kupiti u srpskom izdanju, novo hrvatsko, po mom saznanju, nije štampano.

PRIJATELJI I ISTOMIŠLJENICI: Dimitrije Ljotić i Vladika Nikolaj


DIMITRIJE LJOTIĆ I NIKOLAJ VELIMIROVIĆ

U Srbiji se kukasti krst – kod nas nazivan i svastikom – ponekad pojavljuje na zidovima, ali pošto ne postoji posebna zabrana takvih znakova, tretira se isto kao u Hrvatskoj – kao prekršaj.

Zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića je sudski odbijen. Milan Nedić je u najmanju ruku bio marioneta nacističkih vlasti u Srbiji.

Skandal u srpskoj javnosti izazvalo je objavljivanje članka o Dimitriju Ljotiću u "Politikinom Zabavniku" (listu namenjenom deci) u kome se pored ostalog kaže "da se brinuo o redu u Srbiji". Javnost je to osudila, ali nema zakona po kome bi neko ko veliča Ljotića ili umanjuje njegove zločine mogao krivično da se goni.

Dimitrije Ljotić (1891–1945) bio je 1931. ministar pravde u vladi Petra Živkovića. Dao je ostavku jer je kralj Aleksandar odbio da se država preuredi "po staleškom principu", znači po ugledu na Musolinijevu Italiju. Posle izlaska iz vlade osnovao je profašistički pokret "Zbor". Odmah posle okupacije Srbije nemačke vlasti predložile su Ljotiću da bude predsednik vlade nacionalnog spasa, ali on je umesto svoje uspešno istakao kandidaturu svog rođaka Milana Nedića za to mesto, sam je izabrao da bude komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa, paravojne formacije koja se u službi okupacionih vlasti oružano borila protiv pokreta za oslobođenje, sve dok su bile u savezu sa partizanskim jedinicama u toku leta 1941. godine i protiv četnika, posle toga samo protiv partizana. Pripadnici tog odreda su pred masakr u Kragujevcu u oktobru 1941. pomagali nemačkoj vojsci da hapsi građane i učenike koji su potom streljani.

Ljotićeva ideologija u Srbiji zvanično niti je zabranjena, niti afirmisana. Od svih današnjih aktivnih srpskih političara jedino Boško Obradović je rekao da mu se "lično" sviđaju "neke ideje" Dimitrija Ljotića i da je tom čoveku "učinjena izvesna nepravda". Međutim, u programu Srpskih dveri koji prilično konkretno iznosi ideje te partije, nema ni jednog jedinog elementa koji podseća na fašizam ili nacizam.

Saradnik, prijatelj, pa i propagator ideja fašiste Dimitrija Ljotića bio je vladika Nikolaj Velimirović (1880–1956). Najjasnije je to lično izgovorio posle Ljotićeve smrti. Ljotić je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Sloveniji 23. aprila 1945. bežeći od oslobodilaca. Tu se našao i vladika Nikolaj i održao mu posmrtno slovo. Rekao je da je Ljotić bio "veliki državnik, učitelj i hrišćanin". Vladika je uzviknuo: "O, da su takvi bili naši učitelji!" Naglasio je za fašistu Ljotića da je "nadahnjivao ljude". Dodao je: "Ko je poznavao toga čoveka morao ga je voleti." Priznao je: "... žale ga i Nemci..." Pozvao je Srbe: "Spominjite Dimitrija Ljotića!" Isti taj Nikolaj Velimirović proglašen je za sveca 3. maja 2003. godine i nesumnjivo je autoritet ne samo za Srpsku pravoslavnu crkvu, nego i mnogo šire za današnju srpsku javnost.


KARAKTER SMRTI

Bilo bi potrebno mnogo prostora da se navede ko kod nas u poslednje vreme koga naziva fašistom, iako je to pogrešno i truje atmosferu u društvu. Ko god nekog naziva fašistom upotebljavajući tu oznaku kao neku vrstu psovke, a bez objašnjenja, ko nazove fašistom nekoga ko to nije – a toga kod nas ne manjka – zapravo podržava stvarne fašiste i fašizam, svesno ili iz neznanja. Ako Aleksandar Vučić Boška Obradovića i njegove sledbenike naziva "fašističkom bandom", deluje kao da zapravo nema konkretnih primedaba na njegovu politiku.

Musolini je 1932. godine, znači, kada je već deset godina posedovao apsolutnu vlast, dvadeset puta po nekoliko sati primio na višesatne razgovore nemačkog jevrejskog pisca Emila Ludviga. Dozvoljavao mu je da ga prati po ceo dan pa je tako nastala knjiga Razgovori sa Musolinijem. Poslednja rečenica italijanskog diktatora u njoj glasi: "Svako umire smrću koja odgovara njegovom karakteru." Musolinija i njegovu trideset godina mlađu ljubavnicu Klaru Petači italijanski partizani su ubili i javno obesili za noge 28. aprila 1945. godine. Narod je prolazio kličući i konstatovao da je Petačijeva imala lepe noge. Da bi izbegao takvu smrt, Hitler je dva dana kasnije u svom bunkeru izvršio samoubistvo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net