Teofil Pancic

nuspojave >

Riblja čorba, alpsko mleko

Zašto bi današnji Borini patriotski razlozi za pevanje bili pisani pod navodnicima, ako tako nisu pisani oni iz vremena jugoslovenskih ratova

Svet je pun čudesa, a najčudesniji od svega su ipak ljudi, naročito oni koji žive i misle po nekom svom kalendaru, sasvim nezavisnom od dešavanja u stvarnom svetu. Tako je, na primer, Vučić Kolumbo Aleksandar tek pre koju godinu primetio da je Berlinski zid nešto ruševan u poslednje vreme, te da ta ruševnost ima izvesne dalekosežne konsekvence o kojima bi valjalo voditi računa; i još nam se javno požalio na sebe, to jest na svoj loš vid i nešto sporije kapiranje. I taman čovek pomisli da bizarnije od ovoga ne može da bude, kad ono – ima: postoje, eto, ljudi koji su u 2019. godini u stanju da se razočaraju u Boru Čorbu Đorđevića. Koje je B. Č. Đ. i dalje u stanju da neprijatno iznenadi. Ne, ne mislim na Vladetu Jankovića: ima ih još, ne biste verovali koliko.

Pa dobro, šta je to tako strašno uradio najveći Srbin među Čačanima posle Boška Obradovića? Eh, šta: zapevao je, zaigrao i za pojas zadenuo na onom skarednom vučićevskom derneku prošlog petka, a na koji su od koekude dovedeni svi koji nisu mogli ili umeli da uteknu janjičarima i zulumćarima. Iznajmio je svoje ime i "brend" svog benda za jednu nedostojnu svrhu, što je mnoge, izgleda, šokiralo. Valjda se nisu tome od njega nadali, šta li? Pošto je Čorba sve do sada, je li, bio besprekoran.

E sad, da je bilo otužno slušati Đorđevićev glas u prolazu sa gigamega snažnih zvučnika koje je na Terazijama postavio valjda DJ Žeks, sasvim je nesumnjivo. Ali opet, sto mu gromova, zašto Đorđeviću odjednom niko ne veruje kad objašnjava da je pristao da bude prateći vokal Ivice Dačića i kućni zabavljač jedne sumračne klike strogo "iz patriotskih razloga"? Zašto bi današnji Borini patriotski razlozi bili pisani pod navodnicima, ako tako nisu pisani oni od juče, a pogotovo oni od prekjuče, u vreme zakuvavanja i potom krvavog trajanja jugoslovenskih ratova?

A sve je, dakako, sasvim lepo i nedužno počelo... Riblja je čorba nastala 1978, još je drug Tito bio živ i veselo hopsao po svetu glumeći globalnog kralja Nesvrstanih; u prvih desetak godina postojanja, RČ je postala epicentar YU rokenrol mejnstrima, najveća uz Bijelo dugme. To ste morali ceniti i ako privatno niste preterano marili za njegovu muziku. A onda je Bora – ovo je moja teorija, teško dokaziva ali vrlo pouzdana... – upao u "loše društvo", polaskala mu, zanela ga i pokondirila tzv. Francuska 7, pa je i on poželeo da bude "pesnik raspetog srpstva" i "nacionalni radnik" od formata... I tako je već pred kraj osamdesetih Bora počeo da merka i birka svoju publiku po kriterijumu krvi i tla: jedne je nazivao braćom i sestrama, drugi su bili ustaše, bečki konjušari ili šta već, jedno skrnavije od drugog. Onda su došli kanibalski jugo ratovi, a Bora je ponosno stao na branik jednog od zaraćenih kanibalizama, tvrdeći da je ljudožderstvo jedino normalno i časno ponašanje u takvim okolnostima. Ne bih rekao da je to učinio iz banalno profiterskih motiva: biće da je iskreno poverovao u toksične budalaštine "visokog" društva koje mu je – ubogom musavom rokeru, darovitom ali slabo potkovanom – imponovalo, te da ih je zahvalno interiorizovao, pa su to postala i njegova "najdublja" uverenja. Kako god, u suštini je RČ najkasnije tada prestala da bude relevantan rokenrol bend i postala prateći orkestar jednog putujućeg pajaca. Koji, doduše, izvode i pesme "od ranije", kao vlastiti cover band. Ti čestiti trudbenici srednjostrujaškog rokenrola su, siguran sam, zaslužili bolje, ali naposletku, svako bira sebi društvo, kontekst i sudbinu.

Nakon "miloševićevske", "šešeljevske" i sličnih najgroznijih faza, Bora se ka kraju devedesetih naizgled malo osvestio i kovarnuo, krenuo u nekakvu slabo artikulisanu "opoziciju", ispevao "Baba Julu" i slične rugalice za široke mase uskih nazora, ali suštinski se Bora nije promenio: ostao je veran tvrdokorno desničarskom imaginarijumu, nije više ni mogao ni hteo da izađe iz začaranog kruga u koji je tako poletno uleteo. Samo što su u dvehiljaditima sve te njegove mantre zvučale već beznadežno anahrono, kao deo oveštalog repertoara u koji ni sam izvođač ne veruje, ali mora da ga peva do iznemoglosti jer drugi odavno nema. Na to već odavno nisi mogao čak ni da se ljutiš: samo odmahneš rukom, slegneš ramenima i napraviš onaj "ma, pusti" izraz lica.

Dobro, ali otkud sad u svemu tome "Vučić"? I je li to sad kod Bore isto iz ubeđenja, ili ipak samo za pare? Nemam pojma, a pravo da vam kažem, nije baš ni da me mnogo zanima. Samo mi je zabavno kako su sad na njega odjedared silno ljuti oni koji su ga, izgleda (da li je moguće?!) ozbiljno doživljavali u Baba Jula fazi, a još su ljući oni koji su u njemu videli patriotskog saborca, sve se zajedno s njim zaklinjući da će se sresti "dogodine u Prizrenu". Mada je to manje verovatno nego da će se sresti prošle godine u Marijenbadu. Sada je on za njih "izdajnik", ili sluga "najvećeg izdajnika u istoriji Srbije". Tako su i Bora i Vučić, gle, moralno poginuli od idiotskog radioaktivnog rečnika u čijem su uspostavljanju imali i te kako zapažene uloge. Što jeste izvesna poetic justice, kako god okreneš.

Inače, Bora nas poslednjih godina posećuje iz dijaspornog (jugo)inostranstva, i to baš od "bečkih konjušara", što je isto radikalna ironija sudbine, ali ako njemu ne smeta, ko sam ja da prigovaram. Ide mi na živce samo to što je odmah usvojio politički šablon tipičnog gastarbajtera: dolazi u zavičaj da srbuje o našem trošku škropeći nas uskislom čorbom, a onda se poslušno vraća domov da pije alpsko mleko.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net