fotografije: andrijana ružić

Intervju – Aleksandar V. Stefanović, izdavač i književni prevodilac >

Moral jednog prevodioca

"Neko kraće vreme sam radio na sređivanju rukopisa Miloša Crnjanskog Kod Hiperborejaca, trebalo je da približim njegovu interpunkciju našem modernom shvatanju. To smatram greškom naše redakcije, nije trebalo to uopšte da diramo. Docnije je sve vraćeno u originalno stanje"

Za "Vreme" iz Italije

Uskoro će po prvi put biti objavljena knjiga engleskog pesnika Vistana Hjua Odena Predavanja o Šekspiru, u izdanju Službenog glasnika. Takođe je u toku prevod knjige Versaj 1919, istoričarke Margaret Mekmilan, o šestomesečnoj mirovnoj konferenciji u Parizu koja će prekrojiti mapu dotadašnjeg sveta. Prevodilac obe knjige je Aleksandar V. Stefanović, poznavalac pet stranih jezika, pravnik, filolog, izdavač međunarodne reputacije i promoter srpske umetnosti u svetu.

Rođen je u Nišu 1926. godine u građanskoj porodici, u udobnoj i prostranoj neoklasičnoj kući sa velikom baštom, blizu reke Nišave. Sada živi u Milanu, kao nezavisni prevodilac. U međuvremenu je u Beogradu diplomirao na Pravnom i Filološkom fakultetu, bio je u Drugom svetskom ratu, postao prevodilac, napustio Jugoslaviju 1968. godine i preselio se u Italiju gde je bio direktor za međunarodne veze u izdavačkim kućama u Milanu, Firenci, Lucernu i Njujorku, savetnik u izdavačkoj kući Jaca Book iz Milana, preveo je na srpski jezik oko stotinak naslova iz oblasti stručne literature i lepe književnosti. Prijatelj je Miloša Crnjanskog, Marka Ristića, Danila Kiša, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Ivana Lalića, Radovana Samardžića, Predraga Palavestre, Dragana Jeremića, Petra Džadžića, Radomira Konstantinovića, Svete Lukića, Lorensa Darela, Roberta Kalasa, Serđa Romana, Klaudija Magrisa, Čarlsa Simića, Predraga Matvejevića i mnogih drugih.

Razgovarali smo u Aleksandrovom stanu, prepunom knjiga, slika i porodičnih fotografija. Srebrnobele brade i melanholičnog pogleda, pomalo nalik na Hemingveja, Aleksandar je u svojoj omiljenoj fotelji, naspram starinskog pisaćeg stola, na kome stoji knjiga koju prevodi – ručno. Po meni, Aleksandar V. Stefanović je drugi veliki Nišlija u Milanu: prvi je onaj čiji spomenik stoji ispred Crkve Svetog Lorenca – rimski imperator Konstantin Veliki.

"VREME": Da li vas prevođenje održava u formi, da li želite da iza sebe ostavite samo izvrsne prevode?

ALEKSANDAR V. STEFANOVIĆ: Meni je prevod pitanje života, jer me održava u kondiciji koja mi pomaže da preživim ova teška vremena koja više nikome nisu prijatna. Prevođenje mi pomaže da ne gubim memoriju i da mi duh bude živ i prisutan. Ja radim sa jezikom koji sam naučio u svoje vreme, ali da li je on baš najmoderniji, to ne znam, to neka kritika kaže. Da li ću ostaviti iza sebe izvrsne prevode, to treba da ocenjuju drugi. Pokušavam da budem dobar prevodilac, ali mnogo zavisi i od toga šta mi sudbina donese da prevodim. A imao sam prilike da prevodim vrlo dobre pisce: Leopardija, Odena, Eliota, Selina, Eka, Deledu, Hemingveja...

Prvih sedam godina proveli ste u Nišu. Da li se u tom periodu rodila ljubav prema jezicima?

Moja prva učiteljica bila je neobična osoba, gospođica Groser, Engleskinja, koja je na ruskom dvoru davala časove deci iz tih krugova. Za vreme revolucije izbegla je u Bugarsku, i odatle došla u Niš. Imao sam sreću da engleski jezik učim odmalena, uz jednu sasvim originalnu nastavnicu. Nikada ga posle toga više nisam ni učio, jer mi je dolazio tako lako, kao nešto sasvim normalno. Kasnije sam kod Keneta i Pamele Siars u Britiš kaunselu, zajedno sa Ksenijom Atanasijević, nekoliko godina peglao engleski jezik.

Zatim ste se sa starijim bratom Ljubomirom preselili u Beograd i živeli u internatu Francuskog jezuitskog liceja "Sen Žozef".

Otac nas je poslao u tu školu, gde su nas francuski jezuiti uzeli pod svoje i gde sam ostao sve do početka rata. Jezuiti su bili strogi, ali ne na neki odvratan način, već na jedan vaspitni način. Za svaku grešku bili smo kažnjavani učenjem napamet: na primer, pedeset redova Rasina ili Lafontena. Ukoliko bi se osmelio da se pobuniš, nastavnik bi podigao kaznu na sto redova. I danas ih znam napamet, zaboravljam stvari od juče, ali to ne. Molitve smo takođe znali napamet, izgovarali smo ih po šest puta dnevno. Ja i dan-danas mogu brže od Francuza da izgovorim Očenaš.

U liceju smo učili francusku gramatiku i lektiru, matematiku. Uporedo smo imali i učitelje na srpskom jeziku, proučavali smo i našu književnost. Svake godine je dolazio poneki eminentni Francuz da poseti školu: jednom je to bio Franše d’Epere, komandant na Solunskom frontu i veliki prijatelj Srba; došao je u plavoj, maršalskoj uniformi, sećam ga se odlično. Jezuiti nam nisu nametali svoje versko opredeljenje, bile su jednako poštovane i njihova i naša crkva, a bili su toliki katolici! Sećam se, kad bi nas odveli u javni bioskop, frer nadzornik bi nam uz osmeh rekao: "Kad postane ‘vruće’, a vi zažmurite!"

Francuski mi je gotovo kao maternji jezik i Francusku niko ne može da izbaci iz mog srca, a to je zasluga jezuita. Nisam imao muke da naučim ni engleski ni francuski jezik jer su mi došli kao od boga poslati. Kasnije sam uporedo pohađao i Drugu beogradsku gimnaziju, odakle bih se uveče vraćao u francuski internat. Profesori u gimnaziji su bili oni koji su imali svoje knjige, imao sam privilegiju da budem okružen nastavničkim osobljem koje je bilo sine qua non. I pored toga što se ne žalim na svoju pamet, ja sam ipak običan čovek koji je imao prilike da bude dobro školovan.

Sećate li se prve knjige koju ste pročitali?

Kako da ne, bila je to Čehovljeva Kaštanka a ja sam imao sedam godina. Nasledio sam deo dedine velike biblioteke, naročito izdanja Srpske književne zadruge, od pre Prvog svetskog rata (deda Ananije Stefanović je bio sreski načelnik u Novom Pazaru i u vreme oslobođenja od Turaka sa njima je pregovarao o predaji grada). Kasnije je moj otac meni i bratu kupovao puno knjiga jer smo obojica voleli da čitamo: Kuperovu Kožnu čarapu, Birgerovog Barona Minhauzena, Sviftova Guliverova putovanja...

Drugi svetski rat vas je zatekao u Beogradu, a kada se završio bilo vam je tek 18 godina. Imali ste veliku sreću da ste izašli živi iz ratnog vihora.

Rat sam preživeo čudom: moja divizija nije išla ka Sremu nego prema Kosovu, preko Kosovske Mitrovice i Prištine ka Raškoj i Novom Pazaru, postepeno ih oslobađajući. Imao sam sreću u nesreći da sam ranjen 14. decembra 1944. Nisam video velike bitke jer sam završio u bolnici, dok se moja divizija preko Lima prebacila u Srem, a odatle se retko ko vratio živ. Time što sam bio ranjen ostao sam u životu, što je paradoks. Oporavljao sam se kod kuće, nakon tri meseca vraćen sam u vojsku i premešten u Šestu ličku diviziju, kao pisar. U leto 1945. su me demobilisali i tada sam i položio maturu u Beogradu, u školi za ratom ometene.

Diplomirali ste na Pravnom a zatim i na Filološkom fakultetu na grupi za engleski jezik i književnost. Uporedo ste bili i na Muzičkoj akademiji odsek flauta, kod profesora Srejovića. Gde ste se zaposlili nakon studija?

Prvo sam bio nastavnik engleskog jezika Slavki Ranković i njenom sinu Slobodanu, a od 1947. do 1948. radio sam u Ministarstvu inostranih poslova kao profesor engleskog jezika za one koji su odlazili u diplomatsku službu. Radio sam i u Protokolu Ministarstva inostranih poslova u vreme kada je Pavle Beljanski bio pomoćnik šefa protokola Slavena Smodlake. Tako se živo i rado sećam gospodina Pavla, kao da ga i sada vidim: bio je to najlepši i najelegantniji čovek koga sam ikada upoznao! Kako mu je samo divno stajala diplomatska uniforma! Često smo odlazili kod "Dva jelena" na ručak. Jednom prilikom sam mu kazao, onako, u šali: "Kako bi bilo da jednu sliku iz vaše kolekcije prodamo, pa da odemo do Pariza da se malo provedemo?" On se na to zgranuo: "Šta to pričate, Aleksandre?" Za njega je ta galerija bila svetinja, nešto u šta niko ne sme da dira. Toliko me je bilo sramota da sam nakon toga danima izbegavao susret sa njim.

RUČNI RAD: Deo prevodilačkog opusa Aleksandra Stefanovića...

Kako je došlo do toga da ste se iz MIP-a obreli u izdavaštvu?

Ja nisam bio član Komunističke partije i video sam da moja prošlost i moja pripadnost građanskoj klasi ne odgovaraju novoj vlasti. Osetio sam da tu neću moći da napravim karijeru i dao sam ostavku. Opredelilo me je druženje sa mladim književnicima. Moja karijera vezana za književnost počela je kada sam dobio ponudu od Dragana Jeremića da postanem sekretar časopisa "Savremenik". U to vreme delili smo iste prostorije sa redakcijom "Književnih novina" i tu su prošle sve najnaprednije i najinteresantnije mlade nade naše književnosti. Kolege su mi bile Predrag Palavestra, Duško Puvačić, Bogdan Popović, Tasa Mladenović, Petar Džadžić, kao i Vasko Popa i Mija Pavlović koji su mi bili intimni drugovi.

Da li je vaš stariji brat Ljubomir, koji se takođe bavio izdavaštvom najpre u Jugoslaviji a zatim i u Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj, uticao na vaš profesionalni izbor?

Ne, nije. Ljuba je najpre radio u izdavačkoj kući "Jugoslavija" kao zamenik direktora Vande Novosel. Kasnije je došao kod mene u Firencu i počeo da radi za Đunti, pa za Sansoni International. Priredio je mnoge knjige za najeminentnije svetske izdavačke kuće. Najveći izdavački uspeh, koji ga je proslavio u svetu, bio je objavljivanje 999 primeraka Codex atlanticusa Leonarda da Vinčija u 12 knjiga, sa početnom cenom od 10.000 dolara po tomu.

...i radni sto sa rukopisom (bukvalno) prevoda nove knjige

Koje autore ste prevodili u Beogradu? Kakav je tada bio položaj prevodioca a kakva saradnja sa izdavačima?

Položaj prevodioca je bio izuzetno cenjen i dobro plaćen a saradnja sa izdavačima bila je odlična. Prve knjige koje sam preveo bili su naslovi za decu, a objavila ih je Prosveta: na primer, Petar Pan Metjua Barija. Istovremeno sam bio sekretar i urednik "Savremenika", a sarađivao sam i sa književnim časopisom "Danas", gde su figurirali Rade Konstantinović, Bora Ćosić, Dušan Makavejev i Žika Pavlović. To je bilo fantastično društvo! Nažalost, revija je obustavljena posle dve i po godine izlaženja jer je bila isuviše "revolucionarna".

Imali ste sreću da upoznate Ivu Andrića, Danila Kiša, Miloša Crnjanskog...

Ivan Lalić i ja smo 1961. godine putovali sa Ivom Andrićem na dodelu Nobelove nagrade u Stokholm. Nismo sa sobom imali frakove pa nam je ambasador Jovo Kapičić predložio: "Imate ovde u blizinu jednu radnju koja se zove ‘Radost i žalost’, tamo ćete naći frakove." Nakon dodele nagrade upriličen je veličanstven prijem u našoj ambasadi na kojem se obrela svemoguća elita, kralj i kraljica, ceo kraljevski dom... Tu je bio i Ingmar Bergman, sa kojim sam kasnije napravio intervju. Sa Andrićem je bilo teže, on je bio prijatan ali i veoma rezervisan čovek, tako da nikome tom prilikom nije dao intervju.

Danila Kiša sam upoznao docnije, kada je živeo u Parizu. Dosta sam doprineo tome da njegove knjige budu prevođene u Italiji, a objavljene su u izdavačkoj kući Adelfi, vlasništvu moga prijatelja pisca Roberta Kalasa.

Miloš Crnjanski je bio vulkanski karakter preko koga je prosuta grdna voda emigracije. Vratio se u Jugoslaviju 1966. godine i sa njim sam imao posebnu vezu. Neko kraće vreme sam radio na sređivanju njegovog rukopisa Kod Hiperborejaca: trebalo je da približim njegovu interpunkciju našem modernom shvatanju. To smatram greškom naše redakcije, nije trebalo to uopšte da diramo. Docnije je sve vraćeno u originalno stanje. U prvo vreme Crnjanski je bio "Savremenikov" pisac, mi smo ga dočekali. Tasa Mladenović, tadašnji direktor "Književnih novina", bio je veliki pobornik da se Crnjanski vrati u zemlju. U to vreme je za Prosvetu pripremao za štampu Roman o Londonu, od njega sam ga čuo u usmenoj verziji. U društvu supruge Vide nekoliko puta me je posetio u Milanu i u Firenci, sedamdesetih godina. U Toskani smo obišli Fjezole, mesto gde su se začele neke njegove pripovetke; ugostio sam ih u divnoj kući, okruženoj predivnim vrtom, koju mi je izdavačka kuća Sansoni dala na korišćenje.

Preveli ste i objavili Kenedijevu biografiju pre nego što je postao predsednik SAD.

Da, objavio sam je u privatnom, nezavisnom izdanju. Neki naši su mi to zamerili, ali Amerikanci su na to gledali sa simpatijom, kao na neku interesantnu stvar. Tih godina sam takođe preveo Hemingvejev roman Pokretni praznik. U to vreme smo bili dobri prijatelji sa republikancima. Kad je potpredsednik SAD Adlaj Stivenson došao u Beograd, priređena je večera u njegovu čast, na kojoj sam bio i ja. Tom prilikom me je Stivenson pitao: "I, kad ste poslednji put bili u Americi?" A ja njemu: "Nisam nikada u životu tamo bio." On se na to veoma začudio i savetniku ambasadora poručio: "Pošaljite mi ovog čoveka u Ameriku." I tako sam, kao Fulbrajtov stipendista, dobio šestomesečni boravak u Americi, obilazeći najznačajnije univerzitete na kojima je postojala katedra za srpskohrvatski jezik, gde bih održao poneko predavanje o našoj književnosti.

A kad smo već kod državničkih biografija, angažovao sam Ficroj Meklejna da napiše Titovu biografiju, koju je 1980. godine objavio izdavač Mekgrou-Hil. Knjiga je kasnije izašla na deset jezika, u to vreme je postojalo veliko interesovanje za Titovu ličnost.

Kakva vas sećanja vezuju za Veliku Britaniju?

Vezuju me divni dani za Oksford, tačnije za fakultet "Sent Entoni", gde sam imao priliku da upoznam, kakav kuriozitet, ruskog revolucionarnog vođu Aleksandra Kerenskog. A u Edinburgu je Džon Kolder organizovao konferenciju svetskih pisaca pa sam se, u par navrata, u društvu Miodraga Bulatovića i ja tamo obreo 1963. i 1964. godine. Tamo sam upoznao Lorensa Darela, Henrija Milera, Rebeku Vest, tu si na jednom mestu mogao sresti najznačajnije autore iz celog sveta. Lorens Darel nije bio zainteresovan da izdaje knjige kod nas, jer je bio prognan iz Beograda, gde je posle rata radio kao ataše za štampu britanske ambasade. Ipak, izdejstvovao sam da Prosveta u ediciji "Velikih romana" 1965. objavi njegovu knjigu Aleksandrijski kvartet, za koju sam napisao i poduži predgovor.

Zašto ste napustili Jugoslaviju baš 1968. godine i odlučili da ostanete u Italiji?

Te godine bio sam potpredsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije pa sam na poziv Dragoljuba Mićunovića, zajedno sa Vaskom Popom i Mijom Pavlovićem krenuo da pozdravim studente koji su protestovali. Sa studentima smo u Sali heroja Filološkog fakulteta ostali do pet ujutro, a kada smo krenuli kućama, potkačila nas je milicija i dobio sam ćušku pendrekom. To me je strašno pogodilo i uvredilo, pa sam iz tog razloga odlučio da sa suprugom, kćerkom i sinom napustim Jugoslaviju.

Namera mi je bila da se preselim u Oksford gde sam imao prijatelje, ali nas je na putu prema Engleskoj lepota Italije toliko očarala da smo odlučili da ostanemo u Milanu, gde sam dobio posao kod izdavača dečjih knjiga. Ubrzo nakon toga prešao sam u firentinski Sansoni i tamo sam ostao 20 godina. To su mi najlepši dani, provedeni u Firenci. Obilazio bih grad u društvu moje dece i slušao kako komentarišu: "Oh babbo, che bello!" (Kako je lepo, tata) Kad sa jedne strane imaš Mikelanđela a sa druge Donatela i kuću uvek punu gostiju...

Kakvo je vaše iskustvo kod milanskog izdavača Ricolija?

Kod njega sam radio kao direktor za inostranstvo, otvorio sam nekoliko njihovih knjižara u SAD i Južnoj Americi. Razne doživljaje sam imao tih godina... U jednom trenutku mi je palo na pamet da bismo mogli da preradimo Larusovu enciklopediju u izdanje za decu, ali ne za Evropu nego za zemlje arapskog govornog područja, i učinilo mi se da bi bilo najinteresantnije da to uradimo sa Gadafijem, koji me je primio lepo. "Koliko će to da nas košta?", pitao je. Kad je čuo da su naše procene oko tri miliona dolara, odgovorio je da je to mnogo novca! Ne razmišljajući mnogo, odgovorio sam mu: "Gospodine Predsedniče, toliko košta jedno krilo borbenog aviona." Složio se, međutim, mi taj novac nikad nismo dobili.

Bilo je divno sarađivati i sa izdavačkom kućom Jaca Book iz Milana. Kod njih sam radio kao savetnik i bio zadužen za ediciju "Vizantijsko-slovenski korpus". Sve što smo mi objavljivali u Jaca Booku, to su objavili i Rusi, na primer: Srbi u srednjem veku Sime Ćirkovića, Rusija Lihačeva, Vagnera, Vzdornova i Skrinikova, kao i VizantijaSjaj monumentalne umetnosti iz pera Velmans, Koraća i Šuput.

Koji prevod vas je najviše namučio?

Možda Leopardijev Zibaldone misli, u izdanju "Filipa Višnjića". Taj klasični, leopardijevski jezik je vrlo specifičan. On je bio veliki pesnik i mislilac pa je tako opterećivao i sam tekst svojim mislima. Zatim, jako me je privlačio Metju Beri i njegov Petar Pan, on mi je ostao u srcu. Namučio me poprilično i kompendijum Umberta Eka Beskrajni spiskovi, tu sam prevodio sa nekoliko jezika i imao sam problema, na primer, u prevođenju jednog dela teksta sa starofrancuskog. Rado sam prevodio i poeziju Odena i Eliota. Prvi naš prevod nobelovca Kavafija bio je moj i sećam se kako me je Marko Ristić pozvao da mi kaže da je prevod dobar.

Šta mislite o današnjim srpskim izdavačima?

Ja nosim velike uspomene na socijalističku Jugoslaviju koja je imala Prosvetu, Nolit i novosadske izdavače, i svi su bili izvanredni. Sve to što je nasledila Srbija, nažalost, nije ni izdaleka ono što su bili Prosveta i Nolit, koji su izdali najbolje moguće naslove, sa najboljim mogućim priređivačima, prevodiocima i urednicima koji su znali svoj posao, sa velikim poštovanjem prema jeziku. Takvo je vreme bilo, tako se zbilo: ono što je u Jugoslaviji od pisaca vredelo okupilo se oko Nolita i Prosvete. Kada bih mogao da se vratim u to vreme, sigurno bih radio isti posao, prevodilačka literatura me je uvek fascinirala. Jedino što bih se posvetio i originalnom pisanju, ukoliko bih imao vremena.

Da li i prevod može da bude remek-delo? Kako pretočiti duh jednog jezika u drugi, kako u tome naći željenu ravnotežu? Koliko prevodilac ima slobode u prevođenju teksta?

Kako da ne, prevod sigurno može biti odlično i savesno delo, kao što je to slučaj, na primer, sa knjigom Romena Rolana Kola Brenjon u prevodu Milana Bogdanovića. Ili sa predratnim prevodima nemačke poezije od strane naših pesnika. Ivan Lalić je odlično prevodio francusku poeziju.

Postoje zanatski i umetnički prevodi. Kvalitet prevoda mnogo zavisi i od morala prevodioca i načina na koji on/ona prilazi umetničkom delu: prevodilac ne sme da ubacuje privatnu boju u tekst već mora da traži adekvatan izraz pisca originala. Takođe bi bilo dobro da prevodilac poznaje celokupni specifični jezik pisca kojeg prevodi, da ima najbolje poznavanje sopstvenog jezika, da poznaje kulturu jezika sa kojeg prevodi, dakle da ima odličnu opštu kulturu. Doduše, prevod je uvek prevod – nije original.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net