foto: ivan šepić
POMAGAJTE DRUGOVI: Oliver Mandić na mitingu SNS-a u Beogradu

Rokenrol i politika >

Čiji (je) Vudstok veći?

Šta može da se nauči o muzici i muzičarima zahvaljujući politici i obrnuto, na primerima dr Spire, pesnika Boška Obradovića, Olivera Mandića, Bore Đorđevića

Zahvalan sam rokenrolu ne samo zbog zadovoljstava koja mi još uvek pruža, nego i zato što je (bio) glavni vodič mog obrazovanja, naročito u mladosti. I danas me iznenađuje podsticajima, zagonetkama i podudarnostima – ponekad baš tamo gde ih najmanje očekujem. Recimo, u ovdašnjoj politici. Dušan Mihajlović (r. ’52. u Beogradu) je dr Spira, najbolje zapamćen kao autor klasične balade Prvi sneg (proslavio je Suncokret Bore Đorđevića, kasnije obradila i zaslužna provladina umetnica Slađana Milošević). Posle akustičarskog dueta Mira i Spira (s Mirjanom Marković) i grupe Dr Spira i ljudska bića, ovaj Dušan Mihajlović konstruisao je malo gitarsko pojačalo Žuto pile, povukao se u ulogu neshvaćenog genija i ’88. u londonske magle.

Za njegovog imenjaka i prezimenjaka, rođenog ’48. u Valjevu, saznao sam kad je taj krajem ’80-ih ostatke (i imovinu) Saveza socijalističke omladine prevukao u stranku Nova demokratija (ND). Počeo kao službenik državne bezbednosti, potom omladinski "reformista", uskoro je iz opozicionog saveza DEPOS iskočio da ND bude koalicioni partner SPS i JUL dueta Sloba i Mira, sve do ’98. kad ih je zamenila SRS trija Šešelj-Toma-Vučić. No, ovaj Spira imao je znatno više poslovnog duha pa je uporedo razbijao svoje Lutra-firme i obogatio se liferujući svašta (pre)skupo i za resor iz kog je potekao. Ponovo uvučen opoziciji, 2000. godine ne samo da je bio u DOSu nego i postao potpredsednik Đinđićeve vlade zadužen za unutrašnje poslove. Lutra (lat. vidra) nastavila je da širi pipke u borbi s napornim mediokritetom, pevačem/gitaristom Monetarnog udara Mlađanom Dinkićem, a ND se 2003. preimenovala u Liberale Srbije; na izborima im propadoše kandidati, bezbednjak i haški tada optuženik, kasnije osuđenik. Brkati bezbednjak Mihajlović luksuzno se povukao u povlenske magle da nam ne bi otkrio sve što zna o atentatu na Zorana Đinđića. Srbija ima plitku državu.

Ili pak ozloglašeni rok-pjesnik Boško Obradović (r. ’38. u Sinju), dugogodišnji tekstopisac i dapače ideolog teškaškog sastava Atomsko sklonište iz Pule: još še’setosme u tamošnjem Narodnom pozorištu režirao je predstavu Atomsko sklonište, u kojoj je u izbor svetske antiratne poezije uvrstio i dva svoja uratka, a organizovao je razne kulturnjačke priredbe, kasnije rukovodio i domom kulture. Sve do ’76. Boško je tražio bend koji bi (u)glazbio njegove "angažovane" stihove. U nultoj godini panka uspeo je da neoriginalni buljuk lokalnih muzikanata ubedi i spakuje u efikasnu rifovsku postavu s pretencioznim, kataklizmičnim konceptom i multimedijalnom pratnjom. Bend Atomsko sklonište brzo je hitovima neobičnih refrena i ubedljivim koncertima (s odgovarajućom scenografijom) osvajao široku publiku, kojoj je po direktivi Obradovića prodavao čak i naklapanja da su pank (jer nastupaju u ritama), dok je podtekst zapravo bio soc-realizam i konzervativni mačizam. Na četvrtom studijskom albumu muzičarima je valjda dosadilo da čika-Boško recituje uvode i razišli su se 1981. Bend je pod vođstvom basiste/pevača Bruna Langera nastavio shvativši da je glupo plaćati i trpeti Marinu Tucaković – makar i brkatu – kad jednako isprazne tektstove možeš sklepati i sam; pokušali su i proboj u inostranstvo, ali im je to zapravo uspelo tek nakon raspada SFRYU kad su obnovili gostovanja po bivšoj jugoslovenskoj republici Srbiji. Stihovi njihovog Boška Obradovića povremeno su se pojavljivali u izdvojenim pesmama drugih izvođača, ali bez naročitog efekta; objavio je par zbirki poezije i od posledica srčanog udara umro ’97. u Puli.

Srbija je banana-republika, samo bez banana. I s viškom majmuna. Pa odjednom protestanti postanu vodeća verska manjina, sve upražnjavajući masovne obrede po gradskim ulicama, napadno slično nekadašnjim opozicionim demonstrantima. Srbija kult ličnosti ne prepoznaje ni kad svakodnevno ima čeoni sudar s njim, ali su čak i Piloti nazivani kultnim sastavom, onomad davno dok su još stanovali u plakaru Beogradske hronike – čuvene emisije državne TV koja celu zemlju izveštava o npr. vodovodskim kvarovima u prestonici – odakle su se u drugom životu i deceniji preselili na TV Pink da budu dežurni rokeri. Kiki i bilo ko. Elem, ko ne shvata da kultni status benda određuje način na koji se njegova publika vezuje za njega, ne može ni da zna da u rokenrolu najveće i najtrajnije kult-sledbeništvo ima grupa Grateful Dead (recimo, Zahvalni mrtvi, prema nadnacionalnom mitu o lutajućim dušama neupokojenih, zahvalnim onima koji ih propisno sahrane). Ta mnogobrojna, višegeneracijska multidržavna zajednica zove se Dead Heads (ili Deadheads, eng. mrtve glave) i iz publike legendarnog kontra-kulturnog benda nastalog ’65. u Kaliforniji razvila se početkom ’70-ih, upravo putujući po SAD pa i inostranstvu da bi učestvovala u što većem broju koncerata svoje voljene grupe. Među najboljim izdancima rokenrola Šezdesetih, Grateful Dead su transcedentalnom dimenzijom svog života i muziciranja izazvali i transportnu: mnogo više od kluba obožavalaca, Mrtve glave su krenule da čergare po brojnim nastupima benda, da kupuju stare školske autobuse i oslikavaju ih, da prave majice s karakterističnim motivima i vegetarijanske buritose (meks. sendvič?), i prodajom finansiraju svoja putovanja. Ta neformalna infrastruktura omogućavala je da G. Dead svuda imaju sigurnu publiku i lako rasprodaju velike prostore, ili nizove nastupa u manjim. Čak su ’78. održali tri koncerta u Egiptu, pod najvećom piramidom u Gizi.

Nešto od ovog podsetilo vas na domete predsednika AV, posebno kulminirane tokom oproštajne turneje Budućnost Srbije? (Ne brinite, zakonitost politike i šou-biznisa je da posle uvek dolaze kambek, trnovite staze solo-karijere, ponovo ujedinjenje AV & Mrtvoglavih, jubilarni nastupi…) The Dead nikad nisu osnovali sopstvenu turističku agenciju, i eto perspektive za SNS; ako opet omane lustracija, biće bar špediterska firma. U međuvremenu, ima još da se uči od Dead Heads: usavršiti svoj sleng i menjažu snimljenih govora AV; deliti plastične kese (trobojke?) za đubre na mitinzima, da se ne rasipaju zastavice; štampati letke s uputstvima/pravilima ponašanja na skupu (kad šta kome skandirati); držati štandove za podršku svojim članovima lečenim od zavisnosti (lako ćemo za droge i alkohol, nego od staljinizma, radikalstva…), itd. Grateful Dead su bogatu karijeru okončali ’95, smrću svog vođe, gitariste/pevača Džerija Garsije, ali Dead Heads se uporno i danas okupljaju oko frakcija/ostalih članova.

Izraziti live i improvizatorski sastav, Grateful Dead je često držao besplatne a i dobrotvorne koncerte, i bio prvorazredna atrakcija rok-festivala hipi-tradicije. Tako su jedini bend koji je uključen u tri ključna festivala Šezdesetih: Monterej leta ’67, Vudstok leta i Altamont decembra ’69. Štaviše, vazda miroljubivi The Dead su i započeli organizaciju koncerta na trkalištu Altamont, ali su tokom večeri videli da đavo nosi šalu – kad su bajkeri pozvani da održavaju red ispred oko 300.000 ljudi – i povukli se na sigurno, pre nego što su Anđeli pakla ubili jednog crnca tokom nastupa Rolling Stones. Sa svojih procenjenih pola miliona posetilaca Vudstok nije (p)ostao ni revolucionaran ni početak bilo čega, nego labuđa pesma Zlatnih Šezdesetih. Posle Altamonta, rokerski festivali ubrzano su se preobrazili u industriju s obaveznim, sve skupljim ulaznicama, ogradama i strogim obezbeđenjem. Nadmetanje brojem posetilaca brzo je palo u zasenak rekordnih zarada, sponzorstava i sl.

Srećom, još kao tinejdžer-novinar počeo sam da posećujem neke od najvećih rok-festivala u Velikoj Britaniji i naučio da sutradan ujutro sve novine (čak i tabloidi) objave isti, tačan broj prodatih karata; zgodan metod da čovek izvežba odokativnu procenu, korisno da u zrelim godinama zna kako (ne) izgleda 7000 ljudi na trgu ili (navodno) u dvorani Sava centra, ili koliko ih se minimum skupilo u lovu na 5. oktobar 2000. u Beogradu. Onda ne mora da se obazire na naduvavanja Slobista dovučenih ’88. na ušće Save male u Dunav i ’89. na Gazimestan, ili ovih dana na lupetanja ovejanih estradnih menadžera koji rutinski lažu brojke u oba smera, zavisno dal’ prijavljuju porez ili opsenjuju medije. Poenta toga je ionako davno izgubljena, Žan Mišel Žar koncertirao je u centru Pekinga 2004. a Stones na Kopakabani 2006. i svi se milionski računaju, čak i zaista slučajni prolaznici kroz domet njihovog zvuka. Po broju posetilaca/prodatih ulaznica – 600.000, dakle manje nego članova SNS – najveći rok-festival na svetu održan je ’73. na auto-trkalištu Votkins Glen, nedaleko od Njujorka: pod naslovom Summer Jam nastupili su Allman Borthers Band, Grateful Dead i The Band. I, šta? Pa, ništa naročito: nije imao nikakav širi značaj, toliko je brzo zaboravljen da ga retko pominju i sad, iako organizatori Vudstok-festivala baš ove godine pokušavaju da u Votkins Glenu upriliče okruglo-jubilarnu trodnevnu festivalsku proslavu, Vudstok 50.

Od psihodelije do populizma, nećemo se, naravno, vraćati na onu kao mudrost "Nije sve u veličini". Ali još se niko ovde nije vratio otvorenom pozivu na nasilje iz ’86. Fa-fa-fašista… Plavog orkestra. Samo je Oliver Mandić, poslednji Mohikanac Arkanove Stranke srpskog jedinstva, obznanio da ima člansku i SNS. Bora Đorđević u svakoj desničarskoj čorbi mora biti mirođija, to u njegovom ukupnom sunovratu ništa ne čudi; još će menjati strane. Željko Mitrović batalio svoj groove-bass i postao DJ, ko Vučićević. A Aca Lookas sve više izgleda na Džoa Kokera, pre lečenja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net