Portret savremenika – Miroslav Lazanski >

Naš čovek u Moskvi

Vučić nije nikada pokazivao da je neki poseban poštovalac novinarstva Miroslava Lazanskog. U njemu kao da je video nešto drugo; deluje da je procenio da Lazanski zastupa ono krilo društva koje ima podršku Rusije i da ga je kao takvog bolje imati kraj sebe. Čini se da su se lako razumeli

Zamislimo moguću situaciju: dva je sata ujutro u Moskvi. Predsednik Vladimir Putin mirno spava negde u Podmoskovlju. No, iznenada njegovi savetnici moraju da ga probude, jer su ruski izviđački sateliti snimili poletanje aviona sa beogradskog aerodroma "Nikola Tesla". Ruski sistem strateškog nuklearnog odgovora, tzv. Mrtva ruka Generalštaba u specijalnoj komandi strateških nuklearnih snaga u kompleksu na dubini od 300 metara ispod zemlje severoistočno od Moskve, već je u stanju automatske uzbune najvišeg prioriteta. Elektronska i kontrolna mreža "Kazbek" dobila je informacije od operatera na radaru i senzorskog sistema sa specijalnog terminala "Krokusa", sve je prosleđeno sistemu "Kavkaz" koji objedinjuje radio-mrežu, releje i izviđačke satelite i čini jezgro ruske strateške komande i kontrole.

Dežurni ruski general u trenutku zaključuje da je cilj poletanja aviona iz Beograda zapravo pokušaj da se samo jednim dolaskom Miroslava Lazanskog u Moskvu proizvede elektromagnetni efekat koji bi izbacio iz upotrebe celokupan ruski komandni i komunikacioni sistem.

Predsednik Putin ima samo nekoliko minuta za razmišljanje i odluku: da li je dolazak Lazanskog nosač elektromagnetnog udara koji bi obezglavio rusku komandu za specijalni rat ili je reč o tehničkoj grešci na ruskim satelitima i senzorima u svemiru? Da li je iz Beograda došla neka obavest o tom dolasku, moguća najava njenog ispaljivanja, da se ta obavest nije negde zagubila...

Ruski odgovor, ili protivudar, mora biti potvrđen sa tri mesta: od predsednika Putina, ministra odbrane generala Šojgua i načelnika Generalštaba generala Gerasimova. Sva trojica imaju crne kofere s uređajima za odobrenje upotrebe nuklearnih snaga. Kako u nekoliko minuta koordinisati stavove trojice najodgovornijih ljudi Rusije za slučaj specijalnog rata?

I tako dalje i tome slično.

Ne postoji bolji način da se počne priča o Miroslavu Lazanskom (Karlovac, Hrvatska, 1950. godine) nego upotrebom njegovog jedinstvenog stila opisivanja potencijalnih vojnih situacija. Ovde je on umetnut umesto američkih bojevih glava, ali i dalje sve to izgleda poprilično uverljivo. Na ovom mestu smo preuzeli delove komentara "Putinov odgovor" koji je objavljen u dnevnim novinama "Politika" početkom marta 2018. godine.

Čovek koji je živa legenda jugoslovenskog novinarstva, oduvek je bio jedinstvena pojava na "prostorima" nekadašnje zajedničke države i uprkos svemu uspevao je da preživi skoro 40 godina u novinarskoj profesiji a da publici nikada do kraja nije bilo jasno sledeće: da li je Lazanski vojni komentator koji radi za vojsku, novinar u najboljoj tradiciji novinarstva koji je svoju vrednost dokazao terenskim radom na ratištima širom sveta ili je samo šaljivdžija koji je uvek uspevao da bude na onoj strani koja mu obezbeđuje lagodan život i druženje sa lepim ženama.

Sve u svemu, vojni komentator Miroslav Lazanski ostavio je značajan pečat u srpskom novinarstvu i, na neki način, najbolji je predstavnik "stare škole", koja je učila da se najbolje stvari pišu između redova i da je saradnja sa obaveštajnom zajednicom ulaznica za visok status u profesiji.

Opet, i pored toga što svoju profesionalnu karijeru privodi kraju odlaskom na mesto ambasadora Srbije u Moskvu, tamo gde je trenutnom ambasadoru Slavenku Terziću mandat istekao još pre godinu i po dana, vidi se koliko je zaista ovom režimu bitno da ima neku "uticajnu" i funkcionalnu ambasadu u državi koja nam se predstavlja kao najvažnija kada na red dođe priča o odbrani teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta. Uglavnom, Lazanski bi uskoro trebalo za Moskvu, tamo gde je inače često odlazio raznim povodom i gde je počeo svoju veliku karijeru intervjuima sa trojicom sovjetskih maršala sredinom osamdesetih godina prošlog veka. A kako ga mnogi vide kao izaslanika Rusije u Srbiji, odnosno ruskih vojnih interesa, odlazi na putovanje koje više izgleda kao povratak kući nego odlazak negde gde bi samo trebalo da zastupa srpske interese.

Ostaće upražnjena njegova stolica na RTS-u i ostalim TV stanicama gde nije preskočio čini se nijedno jutro u poslednjih sedam godina od trenutka kada je režim Aleksandra Vučića uveo nova pravila u medijskoj sferi, a Lazanski postao redovan komentator svih TV stanica plus autor posebne emisije u produkciji medijske franšize ruske države u Srbiji, agencije Sputnjik, na kojoj se oglašavao kroz autorsku emisiju duhovitog i simboličkog naslova "Na nišanu".

U zbiru, veliki gubitak za srpsku javnost, ali značajan dobitak za samog Lazanskog. On će, čini se, posle decenija vojevanja, što na ratištima, što po kabinetima, što po televizijama i modnim pistama, otići na zasluženi odmor kod onih čije je namere i odbrambene moći najbolje upoznao.

Mladi novinari od njega mogu da nauče da je za uspeh u ovom poslu važno biti nasmejan i dobro se oblačiti, a kako do toga doći ostavićemo da nam on nekom prilikom ispriča.


ZAGREBAČKI DANI I VOJNIČKI SNOVI

Lazanski je u Beogradu uvek bio neka vrsta stranca zbog svog akcenta koji upućuje na vreme dok je živeo i radio u Zagrebu. I danas njegov akcenat i boja glasa zvuče skroz autentično dok je na HRT-u pre neku godinu sa uživanjem objašnjava kakvo je rusko naoružanje i zbog čega Hrvatska kupuje antiraketne i protivavionske sisteme.

Iako se ponosi time da je obišao sva velika ratišta u svetu u poslednjih četrdesetak godina i razgovarao sa neverovatno velikim brojem aktera u tim ratovima, po čemu je jedinstven u celom sistemu jugoslovenskog novinarstva, Lazanski je uvek i svuda izgledao kao da je na modnoj reviji, što će u kasnijoj fazi njegovog života biti nešto po čemu se prepoznaje. O sebi je često govorio sa puno pohvala, pa tako i o tom periodu. Počeo je u malenom, ali važnom "Poletu", prešao u veliki i važni "Vjesnik" gde se brzo etablirao i kao "vojni komentator". Brojne su šale koje se vezuju za njega u tom periodu, a jedna je posebno znakovita, po kojoj je pokojni Aleksandar Tijanić, jedini koji je bio veći od Lazanskog u Srbiji i Hrvatskoj, na nekom skupu čestitao Dan Armije pripadnicima Vojske Jugoslavije i Miroslavu Lazanskom.

Ovo je trebalo da znači da je i sam Lazanski neka vrsta vojnika ili bar pripadnika neke vojne službe, što ni on sam nikada nije negirao, štaviše, voleo je da se šali sa tim i da oko svega pravi još veću pometnju. Uglavnom, on se u svojim zagrebačkim danima profilisao kao "stručnjak za ONO i DSZ" i kada je ovaj novinar "Vremena" prvi put čuo za njega, tamo negde u vreme početka rata u SFRJ, već se pojavio na TV Beogradu kao neki znalac koji nam opisuje šta se dešava na ratištima u Sloveniji i docnije, u manjoj meri, u Hrvatskoj.

Čini se da je u to vreme Lazanski uspostavio veze sa različitim "strukturama" koje su od njega napravile "ime" jer je prepoznat kao novinar – društveno politički radnik koji ume da razume šta je u državnom interesu i koji nikada neće ni na koji način ući u sukob sa bilo kojim "delom države".


BEOGRADSKA MAGLA

Lazanski je najviše putovao dok je radio za zagrebačku štampu – za "Vjesnik" i nedeljnik "Danas" – ali se iz tog perioda već bio vezao za "Politiku" i posebno "Ilustrovanu politiku", za koju je docnije govorio da čuva prvi broj na kojoj je bila fotografija Brižit Bardo.

U njegovoj biografiji objavljenoj na portalu biografija.org stoji da je "u dosadašnjoj karijeri intervjuisao brojne državnike, ruske maršale, načelnike generalštabova SSSR, Japana i Kine, komandante NATO-a i druge visoke vojne zvaničnike. Bio je jedini novinar iz Jugoslavije koji je izveštavao iz Persijskog zaliva tokom operacije "Pustinjska oluja". Izveštavao je i sa ratišta na području bivše Jugoslavije, iz Rusije, Iraka, Irana, Avganistana, Libije i drugih. Bio je jedan od retkih stranih novinara koji je intervjuisao bivšeg rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua, sirijskog predsednika Bašara al Asada, predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka i druge.

Uglavnom, dok je bio deo velike države, zvezda Lazanskog je sijala najsjajnije i karijera je išla uzlazno. Vrhunac je bio njegov intervju sa saveznim sekretarom odbrane Veljkom Kadijevićem 1990. godine koji je doneo puno kontroverzi, a Lazanski se docnije hvalio da je lično nagovarao generala da izvrši puč i preuzme vlast u državi...

Kako je prešao u Beograd, 6. marta 1991. godine, i počeo da radi za dnevne novine "Politika", izgleda da je i njegov domet postao sve više za lokalnu upotrebu. Međutim, u "Politiku" je doneo intervju sa tadašnjim šefom KGB-a čime se malo koji novinar može pohvaliti, a iz ove perspektive izgleda da je ljubav bila obostrana i da je taj trenutak Lazanskom doneo neku vrstu životne sigurnosti.

Sa raspadom velike države i, važnije po njega, sa raspadom velike armije, koju je doživljavao kao svoje prirodno okruženje, i gubitkom značaja raznih vojnih službi koje su se okrenule na četiri strane sveta tražeći zaštitu, Lazanski kao da je bio u zemlju propao.

On je uvek važio za čoveka koji usred noći može da nabroji i poslednju vrstu oružja koja postoji u svetu, mogao je do besvesti da govori o tome kako se koja raketa ponaša, ali kako je tadašnja SRJ padala pod pritiskom ratova i sankcija, njegova priča nije nikome bila važna. Lazanski se tako u jednom trenutku "povukao", nigde ga nije bilo, i iz tog perioda su ostale neke knjige koje je napisao valjda da bi ostao u formi. Autor je osam knjiga čime malo koji novinar može da se pohvali: prvu knjigu je objavio 1999. godine pod naslovom Jutarnja patrola, a sledile su Uvek postoji sutra, Bin Laden protiv Amerike, Istina o Srpskoj, Komandosi, Borbeni avioni, Hitler je pobedio i Vreme izdaje.


STIL JE ČOVEK SAM

Lazanski je poslednjih godina toliko često na TV ekranima da verovatno većina stanovnika Srbije veruje da on radi ne televiziji i ne zna puno o svim njegovim novinarskim ili spisateljskim dometima. Pre nego što će postati jedan od glasnogovornika Vučićeve vladavine, on je standardno pisao subotom svoju kolumnu u "Politici", koja je verovatno bila najčitaniji tekst na portalu tih novina. Njegove kolumne se bave manje-više istim temama: snagom Rusije i pokvarenom politikom NATO-a, te posledicama takvih pozicija u svetu.

Svojim komentarima Lazanski je gađao glavni nerv "Politikine" publike, ali njegovi komentari nisu dobacivali dalje od toga; izgledalo je da u pauzama odlaska na izbor za Mis, gde smo često mogli da ga vidimo onako pomalo raščupanog, razdrljene košulje, ali uvek elegantnog, piše o tome kako je potrebno da se Srbija veže za Rusiju i da beži od NATO-a što dalje.

Ovaj njegov slatki život komentatora-boema prekinut je nuždom da se politički angažuje i to je uradio pojavivši se na listi Aleksandra Vučića za parlamentarne izbore 2016. godine. Vučić, koji nije nikada pokazivao da je neki poseban poštovalac novinarstva Miroslava Lazanskog, kao da je u njemu video nešto drugo; kao da je procenio da Lazanski zastupa ono krilo društva koje ima podršku Rusije i da ga je kao takvog bolje imati kraj sebe. Čini se da su se lako razumeli, a Lazanski mu je, izgleda, posebno uzvratio kada se pre dve godine našao usred špijunske afere u Skoplju. Na koncu nije bilo jasno da li je boravio kao novinar, kao što je tvrdio, ili kao agent, kao što je izgledalo. Međutim, i sve to, kao i sve pre toga, Lazanski je prevazišao sa osmehom, praveći od svega šale, ali je u komentarima uvek ostao dosledan borac za "rusku stvar" na Balkanu.

U međuvremenu su se pojavili i drugi koji znaju nešto o bezbednosti, o NATO-u, o oružju i ne može se reći da je Lazanskom zbog toga bilo krivo. On se i u takvim situacijama postavljao "iznad svega", ali je činjenica da ga realno malo ko doživljava kao ozbiljnog tipa. Njemu to kao da nije ni smetalo: uživeo se u svoje brojne uloge i nastavio da poprilično lagodno živi čuvajući zdravlje i dobar izgled. Čini se da će proći godine pre nego što se zaista otkrije kako je došao do pozicije da bude "bogati novinar" (u nekim pričama o trgovini oružjem pojavljuje se kao partner čuvenog trgovca Slobodana Tešića).

S druge strane, one važnije, ostaće žal za jednim potencijalno dobrim novinarom koji je u mladosti pokazivao ogromnu energiju, veliko htenje i želju da bude na važnom mestu, da razgovara sa važnim ljudima, a sve iz perspektive novinara jedne male države. Sva ta početnička energija utopila se u neke druge stvari koje izgleda sada, kada se sprema da ode u Moskvu, dobijaju svoj puni oblik i značenje. Izgleda kao da neko želi da se Lazanskog na kraju otarasi tako što će ga nagraditi ambasadorskim mestom.

Nije loša strategija. Verujem da ju je i Lazanski pohvalio kada se o svemu dogovarao sa Vučićem. Na kraju, ako ništa drugo, neće više morati da ustaje u šest ujutro i da po zadatku obilazi TV stanice. Ima valjda i neko mlađi od njega.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net