<< VESTI | | 13.04.2019 14:07


Autor

komentar dana >

Razgovor usred srede

Ušla je u gradski autobus, tako sam sedeo da sam je morao odmah primetiti, kao i ona mene; okrznula me pogledom kao da konstatuje moje prisustvo i da istovremeno nastoji da "iskulira" tu informaciju; vratio sam pogled na novine i pročitao dva-tri reda, ona se valjda za to vreme premišljala i onda mi ipak prišla, uz one uobičajene komplimente za onog čoveka koji piše moje tekstove, a na koje, ma koliko da si odavno naslušan i nagledan svega, nikada ne možeš da oguglaš.

Pa dobro, još jedan slučajan susret na javnom mestu sa onima koji vole ili ne vole to što radiš, i voljni su da ti to stave do znanja, obično uz još poneki komentar na "ovu situaciju". Moja saputnica je, odmah to upada u oči, decentna gospođa, intelektualka, šta god to značilo i kako god da to procenjujemo, ali šta ćeš kad se i to neretko vidi još i pre nego što osoba progovori; a kad progovori ova građanka u krcatoj osamdesettrojci usred srede prepodne, svaka reč njenog zvonkog, lepog, tečnog, suvislog, sabranog srpskog jezika, bez muljanja i poštapalica, bez zamornih jezičnih gluposti i fraza, to samo utvrđuje. Ta žena dobro zna šta i o čemu govori, i ume to da iskaže.

Naš razgovor traje, rekao bih, ne više od tri ili četiri minuta; obično ugnjavljen u takvim situacijama, što sve teže krijem i sve manje marim da krijem, ovaj se put opuštam i upuštam u proširenu konverzaciju, shvativši da me gleda par besprekorno bistrih očiju. Naravno da ogovaramo ovu ordiju besprizornika na vlasti, i da lamentiramo nad tim kako smo uopšte dopustili da nas To savlada i da ovlada. Prekaljen sam i dobro naučen da brzinski prepoznajem profil sagovornika: ovde imam posla s nekim ko odlično zna gde i s kim živi, i zašto nam je ovako, a ne nekako drugačije. I odakle to izvire i gde bi moglo da se gasi, kad bi se imalo s kim.

Rađa li to razložno, tiho gađenje bunt ili bes, ili možda rezignaciju i pomirenost? Mogao bih odgovoriti u svoje ime, i vi dobro znate kako bi glasio taj odgovor, ali lako je meni odgovarati u svoje ime. A moja saputnica mi kaže kako ima pedeset i tri godine i kako je ostala bez posla. I ko će nju, kaže, da zaposli sa pedeset i tri godine i bez svega onoga što bi joj danas i ovde bilo jedina preporuka za posao? Onda mi priča o svom rođaku iz Vršca, posve apolitičnom čoveku koji se učlanio u SNS i od tada mu je baš krenulo u životu. Evo, već i podučava podmladak, beše li stranački ili firmin, ili je to jedno te isto? Nije nimalo ponosan na sebe, kaže mi ona, ali šta da se radi, on je svoj egzistencijalni problem rešio, a sa ogledalom će već videti šta će.

A onda dodaje, ni tiho ni glasno, intonacijom ni prkosnom ni postiđenom ni ironičnom nego nekako ravnom i pomirenom, kako bi se i ona, kad bi joj neko ponudio posao i postavio takav uslov, učlanila u SNS. Na govorim ništa, smo poluklimnem glavom, ne uspevajići da iz tebe isteram suvisli zvuk. Tu negde dolazi njena stanica, pa se rastajemo.

Nadam se da će moja saputnica naći posao, i to bez ponižavajućeg žigosanja, ali šta ako bude ipak morala da se pokloni i prikloni? Ne bih mogao ni smeo da joj zamerim to, jer ne znam odakle bih crpeo moralno pravo te vrste. Znam, međutim, nešto drugo: prisustvovao sam još jednom tihom ljudskom gubitku, još jednom porazu, još jednom poniženju dobrog i pametnog sveta od od onih najgorih među nama.

Ne samo decu, ne samo budućnost: ni ovu gospođu, moju vršnjakinju, moju saputnicu, ovoj fukari i ovom ološu – najgorem otkad se meri nivo ološa u Srbiji – ne mogu i neću oprostiti. I hoću da verujem da će platiti za sve, zajedno i pojedinačno, pa i za moju saputnicu, za njenu pomirenost i spremnost na poniženje i poraz.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net