Ja bih proterala autobus ovuda

Bauk kruži internetom – bauk skrinšotova. Sve sile napredne Srbije sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, nemačka kancelarka i francuski predsednik, Sarapa i Vučićević, bivši radikali i Dijanini policajci.

Znam, ovo je vrlo jadna parodija početka Komunističkog manifesta, ali povod joj je još jadniji. Internetom zaista kruže skrinšotovi u vezi sa mitingom opozicije zakazanim za 13. april. U jednom, autoprevoznik Zlatan Rajzen obaveštava izvesnog „poštovanog“ da „nije u mogućnosti da održi vožnju zakazanu za 13. april“, jer je došlo do kvara na motoru koji iz tehničkih razloga ne može da bude uklonjen, pa ova firma moli za instrukcije kako da vrati novac koji joj je uplaćen. Skrinšotovima se može manipulisati, ali ako ništa drugo, iz ovog se vidi mejl adresa koja je, proverili smo, autentična.

Drugi skrinšot je još zanimljiviji. Reč je o obaveštenju koje je, navodno, svojim poslovnicama poslalo preduzeće Srbija Voz. U obaveštenju stoji da Policijska uprava za pratnju vozova traži podate za sve grupne karte kupljenje od 11. do 15. aprila, i to: broj voza u kom je kupljena karta i datum „ukoliko je karta kupljena u pretprodaji“; ime i prezime vođe grupe; broj putnika. Stoji još i molba da podaci budu prijavljeni odmah po izdavanju karte.

Ne bih poverovala ni u jedan od ova dva skrinšota da nisam pre neki dan gledala jednu predstavu koja je gostovala u Beogradu i kojoj su dan pred gostovanje otkazali svi, ali baš svi sponzori, jer je sadržaj kritički nastrojen prema vladajućem režimu. Ne bih verovala da nisam, sasvim slučajno, došla u posed obaveštenja organizatora protesta namenjenog onima koji planiraju da dođu u Beograd 13. aprila. U njemu piše da autoprevoznici masovno otkazuju ranije dogovorene autobuske vožnje do Beograda, jer se plaše posledica. Ali ipak verujem, kako da ne verujem, kad i sama radim u mediju kom oglašivači otkazuju saradnju jer „ne smeju“.

Iz ovakve situacije izlaza nema. Nisam baš mnogo matora, ali imam dovoljno godina da se sećam kako je izgledao Peti oktobar i imam sreću da sam iz provincije pa znam kako je izgledala organizacija odlazaka u Beograd tog dana. Prvo, autoprevoznici su sami nudili autobuse besplatno. Drugo, i tad je bilo pokušaja sprečavanja ulaska u Beograd tako što su postavljani policijski punktovi duž autoputa. Međutim, dovitljiviji su se dosetili da lepe Miloševićeve slike na šofer-šajbnu. Danas je to neizvodljivo jer su prevoznici u strahu. Nema autobusa – nema šajbne da na nju zalepiš Vučićevu sliku.

Ali nikako mi nije jasno čemu ovo. Šta će se tako strašno dogoditi ako građani drugih gradova u Srbiji stignu u Beograd 13. aprila? O tom protestu se ne zna ništa – ni ko će govoriti, da li će biti šetnje, da li su planirane bilo kakve akcije. Savez za Srbiju se do sada nije pokazao kao bog zna kako spretan organizator, protest „1 od 5 miliona“ ne crpi snagu od lidera nego od građana voljnih da izađu na ulicu. Dakle, sva je prilika da se neće desiti ništa spektakularno, osim što bi se na ulicama Beograda našao veći broj nezadovoljnika nego što je to inače slučaj svake subote.

Da sam ja režim, ja bih pustila te autobuse u grad. Onda bih organizovala vanredni program na Pinku, pa bih uživo prenosila ljude koji stoje u masi ili šetaju. Instalirala bih Predraga Sarapu da vodi taj program celog dana, bez pauze za toalet. Pozvala bih u goste Drgaomira Anđelkovića, Šešelja, Nebojšu Krstića, Dejana Vuka Stankovića i naročito Dragana J. Vučićevića. Njemu bih dala zadatak da, dok ide užio prenos sa ulica i dok se smenjuju slike mirnih demonstranata, vrišti nešto u stilu: „Gledajte divljake kako ruše Beograd“; pa u krupnom planu npr. neki čovek koji stoji zagledan u daljinu, a DJV skarliče: „Evo, napada ženu“; pa momak koji, šta znam, šutira flašu, a Dragan nam prepričava kako on zapravo šutira u glavu policajca koji povređen leži na zemlji…

Šta znam, da sam režim, iskoristila bih taj 13. april za vrhunsku propagandnu manipulaciju, bezočno bih lagala, vređala i demonizovala. Ali, ja nisam režim. Režim, izgleda, ima bolju dušu nego ja.