IZ LAJPCIGA: Štand Srbije

Kulturna politika >

Srpsko književno sajmovanje

Da li je isticanje tradicije adekvatan način predstavljanja naše književnosti i izdavaštva na inostranim sajmovima? Odgovor zavisi od toga koga pitate

Prisustvo Srbije na upravo završenom Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu reklamirano je plakatom na kome su likovi Miloša Crnjanskog, Radeta Drainca, Milorada Pavića, Aleksandra Popovića, Danila Kiša i ni jednog savremenog pisca. Takvo likovno rešenje je u skladu sa obeležavanjem godišnjica smrti i rođenja pomenutih pisaca, što je bio akcenat prezentacije srpske kulture u Lajpcigu, a biće i na sajmovima u Pekingu, Moskvi i Frankfurtu, prema zamisli beogradskog izdavača Princip presa, koji je organizator i realizator ovogodišnjih nastupa Srbije na inostranim sajmovima knjiga, i Ministarstva kulture i informisanja koji ga je izabrao.

Nismo saznali koje knjige su bile na našem štandu, koji pisci su nas predstavljali ni koji su programi i književne večeri održani zato što gospodin Miodrag Vujović, osnivač Princip presa, nije odgovorio na naš poziv iako je poručio da hoće. Saznali smo da su u Lajpcigu bili Ana Ristović i Dragan Velikić, ali kao gosti nemačke organizacije Traduki, a ne Ministarstva kulture i informisanja. Takođe, na fotografijama koje smo dobili od Ministarstva kulture među knjigama izloženim na štandu vide se naslovi sa imenima Vuka Karadžića, Njegoša, Tesle, Milutina Milankovića, Mome Kapora; od savremenih pisaca bile su knjige Milovana Vitezovića, Nikole Malovića, Vladimira Pištala, i monografska izdanja Princip presa. U medijima je pisalo da je Princip pres posvetio specijalno izdanje svog časopisa "Srbija – Nacionalna revija" jubilejima pomenutih pisaca i da je prikazivan promotivni film o kulturno-istorijskoj baštini i geopoetici Srbije, kao i video materijali iz TV emisije "Od zlata jabuka" koju producira Princip pres.

Izdavači i književnici smatraju da tradicija naše književnosti nije pravi put ka inostranom čitaocu, kao i da je takvom koncepcijom Ministarstvo zapostavilo savremeno stvaralaštvo zbog kog i postoje sajmovi knjiga (vidi okvire). Međutim, članovi komisije Otvorenog poziva Ministarstva kulture i informisanja za sufinansiranje organizacije i realizacije godišnjeg programa predstavljanja srpske književnosti i izdavaštva na međunarodnim sajmovima knjiga 2019. godine ocenili su da je upravo isticanje tradicije razlog (bilo je i drugih) zbog kog Princip pres treba da predstavlja Srbiju ove godine na sajmovima knjiga, a ne PEN centar koji je takođe učestvovao na pomenutom konkursu. Rezultat konkursa objavljen je samo 13 dana pre početka Sajma knjiga u Lajpcigu, pa zbog prekratkog roka za ceo posao nije nelogično pomisliti da je Princip pres počeo sa pripremama znatno ranije nego što je rezultat konkursa objavljen, o čemu je "Vreme" pisalo na svom sajtu (Komentar dana 24. mart). Članovi komisije ovog konkursa – Veljko Brborić, Zorica Nestorović i Maja Radonić, u pismu redakciji (sajt "Vremena") kažu da je "komisija radila vredno i odgovorno u naznačenom roku kako bi odabrani kandidat, a ovoga puta je to bio Princip pres, mogao da makar i u kratkom vremenskom roku organizuje predstavljanje srpske književnosti u Lajpcigu. Druga mogućnost je bila da komisija ne završi odabir do početka prvog planiranog sajma (21. marta) i da štand na Sajmu knjiga u Lajpcigu bude prazan."

U želji da detaljnije ispričamo o načinu na koji se naša književnost i izdavaštvo predstavljaju na sajmovima knjiga u svetu, zamolili smo za razgovor nadležne za ovu temu u Ministarstvu kulture i informisanja. Pristali su, ali mejlom. Stigli su odgovori potpisani Ad personem: Sektor za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije Ministarstva kulture i informisanja.

Činjenicu da je konkurs objavljen tek u januaru iako se odnosi na ovu godinu, u odgovoru Ministarstva piše da je to "bezmalo u dan isto kao i prethodnih godina i kao i svi ostali konkursi, odmah na početku kalendarske i budžetske godine. Nijedan konkurs ne može da se raspiše dok se ne usvoji budžet za kalendarsku godinu, zato se ni konkursi ne mogu raspisivati pre januara." Konkursom nije traženo od kandidata da imaju prethodno iskustvo u organizovanju sajmova, što je, prema tvrdnjama iz Ministarstva, u redu zato što "ni prethodnih godina to nije bio propisani uslov, jer se pošlo od pretpostavke da bi se time sasvim redukovao broj potencijalnih učesnika na konkursu. Ne treba zaboraviti da se program realizuje u saradnji sa tehničkim realizatorom, koji zakupljuje štand, prenosi knjige i druge izložbene materijale. Tehnički realizator nastupa se bira putem tendera, i on mora imati prethodno iskustvo, što je predviđeno tenderskim uslovima."

Štand za Sajam u Lajpcigu treba rezervisati godinu dana unapred. Na pitanje kako je nama pošlo za rukom da sve obezbedimo, osmislimo i realizujemo za 13 dana, Ministarstvo je odgovorilo: "Postoji tehnički realizator nastupa koji uvek šalje osobe da postave materijal na štand i posle ga vrate u zemlju, i brinu o štandu tokom izložbe. " Od knjiga kojima smo se predstavili Lajpcigu, Ministarstvo izdvaja "edicije Sto slovenskih romana i Srpska proza u prevodu (na engleskom jeziku) u kojoj je predstavljen veliki broj savremenih autora, dela Borislava Pekića, Danila Kiša, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Milorada Pavića, Zorana Đinđića, Aleksandra Ristovića, Petra Matovića, Davida Albaharija, Dragana Velikića, kao i publikacije Galerije Matice srpske na engleskom jeziku." Publikacija kojom smo upoznali publiku Lajpciga sa našom tradicijom, utisak je Ministarstva, primljena je "veoma dobro. Svi koji su pogledali publikaciju izuzetno pozitivno su je ocenili i napomenuli da izgleda znatno bolje nego promotivni materijal koji je bio dostupan na štandu prethodnih godina".

Rezultati ovakvih manifestacija se, kažu, "retko vide u kratkom vremenskom periodu. Odluka o izdavanju prevoda nekih književnih dela, kod stranih izdavača, često traje mesecima. A po podacima koje smo dobili od direktora lajpciškog sajma knjiga, posetilaca je ove godine bilo oko 285.000, čime se ova manifestacija približila brojem posetilaca frankfurtskom sajmu knjiga. Bilo je više od 2.500 izlagača iz Evrope i sveta. Samim tim i broj posetilaca štanda Srbije bio je velik. Među njima je bilo prevodilaca koji su već prevodili dela autora iz Srbije i drugih zemalja regiona, kao i veći broj mladih ljudi, studenata, poreklom iz Srbije i regiona koji studiraju ili žive u Nemačkoj. Značajni su susreti sa predstavnicima nemačkih biblioteka koje imaju vredne slavističke fondove i koje žele da razvijaju stručnu saradnju sa našim ustanovama kulture. Takođe, bilo je i novinara redakcija na jezicima Jugoistočne Evrope. Iz perspektive Ministarstva kulture i informisanja, posebno su značajni susreti sa predstavnicima ministarstava kultura okolnih zemalja – Rumunije, Hrvatske, Slovenije, Albanije, Severne Makedonije, kao i Austrije, Nemačke, Švajcarske i Lihtenštajna sa kojima sarađujemo kroz članstvo u književno-prevodilačkoj mreži Traduki."

POZITIVAN PRIMER: Kreativni centar u Bolonji

Danas, u četvrtak, završava se u Bolonji Međunarodni sajam knjiga za decu, najvažnija manifestacija ove vrste u svetu. Od srpskih izdavača učestvovali su Pčelica, Evro book i Kreativni centar, svako samostalno. Ove godine Kreativni centar je 18. put u Bolonji, bez pomoći države. Predstavili su se novim izdanjima iz oblasti koje su sad aktuelne među čitaocima, i koja su im privlačna. Kao i svake godine, pokušali su da pariraju kolegama iz inostranstva. Do sada im je to polazilo za rukom, pa je za 30 godina rada više od 100 njihovih knjiga prevedeno na preko 30 jezika. Na jesen će isto tako, samostalno, učestvovati i na Sajmu knjiga u Frankfurtu.

Bilo bi zanimljivo saznati da li bi, da je kojim slučajem Kreativni centar konkurisao na ovom konkursu, Ministarstvo kulture i informisanja izabralo njih a ne Princip pres.


 

Ne razumem ovaj konkurs

Koliko znam, nije moguće da se neka zemlja prijavi za organizovanje programa sajma knjiga u inostranstvu i onda ode na taj sajam na petnaesetak dana pre početka. Svi veliki sajmovi primaju prijave godinu dana unapred i tada počinju pripreme i to ne zavisi od konkursa našeg ministarstva. Tako da ne shvatam najbolje na šta se odnosi komentarisani konkurs.

Prema mom najboljem znanju, različiti sajmovi imaju različite koncepcije. Učešće na velikim sajmovima, kao što je frankfurtski ili pekinški značajni su, pre svega, za naše izdavače. Sa druge strane, lajpciški sajam je namenjen prvenstveno prezentaciji savremene književnosti i savremenih pisaca zemalja koje učestvuju. Organizacija Sajma knjiga u Lajpcigu zahteva od zemalja koje konkurišu prevedeno stvaralaštvo učesnika i zato počinje pripreme godinu dana unapred. Naše ministarstvo kulture (bar je takvo bilo moje iskustvo) biralo je pisce učesnike, slalo je delove iz njihovih knjiga na prevođenje organizatorima iz Lajpciga po njihovom izričitom zahtevu. Nije bilo do nas da organizujemo program jer je Lajpcig imao svoj program. Pisci su, kad dođu na sajam, imali zakazane sesije na kojima su govorili o svom stvaralaštvu, što se simultano prevodilo, pa su, zatim na nekolikim sesijama, čitali na svom jeziku one delove iz svog stvaralaštva koji su se odmah potom čitali na nemačkom. Godina dana služila je za sve te pripreme, bez kojih je učešće bilo besmisleno prema parametrima lajpciškog sajma, a ne našim. Stoga, moram da priznam, da uopšte ne razumem o kakvoj vrsti konkurisanja i kakvoj dinamici je ovde reč. Ili se program lajpciškog sajma knjiga koncepcijski potpuno promenio ili se konkurs našeg ministarstva odnosi na neku drugačiju vrstu učešća. Svakako je različito od svega što je meni poznato.

Ivana Dimić, književnica, pomoćnica ministra kulture za savremeno stvaralaštvo i kulturne odnose 2007–2008. godine

Reprezentativni blam

Nedostatak kontinuirane politike i jasne institucionalne odgovornosti za nastup Srbije na književnim manifestacijama i sajmovima knjiga u svetu je očigledan. Ministarstvo kulture ne preuzima rizik neposrednog izbora nosioca prezentacije srpskog izdavaštva, već ga prepušta stručnoj komisiji. Poslednji izbor za Lajpcig, Frankfurt, Peking i Moskvu pokazao je da komisija bira na osnovu nedorečenih i nesvrsishodnih kriterijuma, da deluje bez poštovanja i analize prethodnog iskustva. U tom gestu se ne prepoznaje strategija s dalekoročnim ciljevima i kontinuiranim unapređenjem, već birokratska ravnodušnost.

Briga za ovu vrstu ozbiljne međunarodne aktivnosti nije institucionalizovana, nema stručnih ljudi kojima je to jedini posao, ne postoji neprekidnost delovanja niti ideja šta se hoće. Nastup Srbije su do sada nevoljno odrađivale ustanove (poput Narodne ili Univerzitetske biblioteke) koje za taj posao nemaju zaposlene niti odgovorne ljude. Ni oni koji odlaze na sajam, ni oni koji su tamo domaćini, niti mi ovde, niko zapravo ne zna zašto se ide i šta se postiže odlaskom nekoliko ljudi iz državne administracije i tehničkih službi na "dalek put". Sedenje na polupraznom i neuređenom štandu, na kome se daju parastosi (ne)umrlim piscima nije baš nešto što će svetski mediji zabeležiti kao važan događaj u međunarodnoj razmeni ideja i prezentaciji jedne kulture. U mnogim zemljama su za taj posao zaduženi nacionalni centri ili agencije za knjigu čiji su ciljevi da se poveća vidljivost literature, da se što više knjiga prevede i omogući najboljim piscima da budu sa publikom izvan granica svoje zemlje. U tom smislu treba dodati da je doprinos pisaca oduvek bio važan i produktivan deo diplomatije. Vrata mnogih institucija otvarana su i veze oživljene zahvaljujući ličnom poznanstvu i saradnji pisaca.

Treba imati u vidu da odlazak na sajam knjiga nije samo izlaganje na štandu, koji je sabirna tačka dogovorenih susreta i otvorena kancelarija za učesnike u pratećim sajamskim i vansajamskim programima, već ga treba iskoristiti za dobro isplanirano učešće u postojećim programima ustanova grada i zemlje domaćina.

Prisustvo na sajmu knjiga u nekoj zemlji trebalo bi da ukazuje na kulturnopolitičko opredeljenje i označavanje određenih ciljeva. Ostaje pitanje stoga zašto nas nema na Salonu knjiga u Parizu, zašto nismo prisutni u Kanadi, zašto ne postoji plan prisustva na odabranim sajmovima u susednim zemljama kao što su Bugarska, Rumunija, Albanija, Makedonija. Neizostavno je prisustvo na sajmovima u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori. Nismo primetili angažman Ministarstva kulture i Privredne komore Srbije u organizaciji nacionalnih štandova na ovim sajmovima s važnim, ne samo kulturnim, već i privrednim učinkom.

Pitanje je, naravno, i kako se predstavljamo. Hoćemo li da prikazujemo Srbiju u opancima, u oblacima, ili Srbiju među knjigama – nisu šaljiva pitanja. Odgovori se ne mogu prepustiti administrativnoj inerciji, zloj kobi nečinjenja ili neznalačkog i neodgovornog činjenja. Rezultate takvoga delovanja znamo i čini se da je prošlo vreme ćutanja i nepotrebne tolerancije.

Zoran Hamović, izdavač

Čuvanje samozadovoljstva

Na jednom nedavno održanom poluzvaničnom savetodavnom sastanku u vladi Srbije bio sam prekoren (od strane kolege iz branše!) što sam kritikovao vizuelno i sadržinski prevaziđeni model štanda Republike Srbije koji se poslednjih godina uporno ponavljao na različitim međunarodnim sajmovima knjiga. Dao sam primer obeležavanja godišnjice Filipa Višnjića. Odmah mi je bila zalepljena etiketa da negiram nasleđe. Možda bi to bio manji problem da nije reč o pravoj najezdi naših nekrofilnih jubileja koji svetu ništa ne znače, a i da znače – taj svet ih odavno više na taj način ne obeležava. Tako Srbija iz politike prenosti i taj korpus duhova prošlosti, koji iz vidokruga potpuno istiskuju savremenu tzv. živu književnost; ne samo knjige, već fizički i same njihove autore.

Mislio sam da je to samo jedan od nažalost "dobrih" primera našeg shvatanja predstavljanja srpske književnosti u inostranstvu. Možda je čak manja šteta po bilo koje buduće kulturološke rezultate forsiranje Filipa Višnjića od pokušaja da se on "odbrani" od ovakvih poput mene.

A šta je poenta ovog primera? Pa, to da već godinama (sa retkim izuzecima) mi književnost svetu pokazujemo kroz političku prizmu. Ponašamo se kao nedovoljno (samo)potvrđena kultura koja stalno ima potrebu da sebi i drugima dokazuje svoje postojanje u prošlosti, do te mere da skoro sasvim ignoriše sadašnji stvaralački trenutak. O budućnosti da ne govorimo. Insistiranje na tome šta smo sve nekada bili i postigli pokazuje da idejni tvorci i organizatori naših sajamskih delegacija ne razumeju osnovni postulat međunarodnih sajmova: predstavljanje produkcije iz prethodne godine. Ili u najmanju ruku – moderno stvaralaštvo. Ovo pravilo, naravno, jeste rastegljivo i dozvoljava, naročito manje rasprostranjenim jezicima, "pesničku slobodu" u proširenom pokazivanju savremene, dakle – nove, izdavačke produkcije. Ono, zapravo, pripomaže da se vidi šta je neka manja zemlja zaista uradila na polju svoje samopromocije. Recimo, za svaku je pohvalu što je, zahvaljujući konkursima Ministarstva kulture Republike Srbije, poslednjih godina na strane jezike prevedeno preko 600 dela iz Srbije. No, posebna je priča česta promenljivost kriterijuma (promenama komisija i čelnih mesta u Ministarstvu) za dodelu tih sredstava stranim i domaćim izdavačima.

Svako gostovanje na inostranim sajmovima traži planski pristup predstavljanja Srbije na njoj. To se zove strategija: postave se ciljevi i razrađuje se metodologija. A to se mora činiti na duže staze: ne može izgovor za improvizaciju biti budžetski sistem tj. pravilo da se planira i realizuje novac samo za godinu u kojoj su planirani sajmovi. Plan moraju stvarati organizacije koje imaju međunarodno iskustvo ili su za to kompetentne po definiciji (takav je, recimo, Srpski PEN), a ne poluanonimne izdavačke kuće koje se diče prejakim a diskutabilnim nacionalnim profilom. Ne može se takva organizacija, kao ni novac za objavljivanje knjiga na strane jezike, nekome dodeljivati po javno izrečenom kriterijumu da "treba sada malo da dobiju i neki drugi" – a neiskusni i nekvalitetni. Ne sme se dobronamerna kritika iskusnih i kompetentnih institucija i pojedinaca iz struke primati nadmenom eliminacijom "uvek ima nezadovoljnih". Taj paušalni aprioristički odbrambeni stav, u kojem pobeđuje sujeta a ne znanje i potreba za kolektivnim uspehom, za sada je nesavladiva prepreka.

Ta ista samoljubivost pokazuje se i post festum. Po završetku ovih manifestacija (a zapravo i na njihovom otvaranju) čitamo kako je naše predstavljanje bilo "izuzetno uspešno", ocenjeno i izrečeno od strane naših činovnika, po istom modelu nacionalne politike: ne čujemo tuđe mišljenje o tome ko smo i koliko vredimo, već ono što o sebi samima isporuče naši zvaničnici. Tako se očuvava krug samozadovoljstva koji ne bi bio strašan da daje rezultate. Ali, ne daje ih. I otud je neophodna temeljna promena pristupa organizaciji predstavljanja bogate srpske književnosti i njenog raznovrsnog izdavaštva. Promena koncepta, kriterijuma, metoda i ljudi. I potom – ostvarenje vidljivih rezultata koje iako umemo i sami da ocenimo, valja da nam ih potvrde i drugi.

Vladislav Bajac, pisac i izdavač

Fokus je na savremenom

S predstavljanjem Srbije na međunarodnim sajmovima knjiga poslednjih godina postoji ozbiljan problem. Taj problem možemo zvati žanrovskim ili komunikacijskim. Pitanje je, dakle, čemu služe međunarodni sajmovi knjiga, šta se na njima predstavlja i da li ovo predstavljanje Srbije uvažava karakter pojedinih sajmova knjiga i očekivanja njihove publike. U predstavljanju srpske književnosti poslednjih godina dominiraju književna i kulturna baština a ne savremena književnost. S druge strane, Srbija i srpska književnost na isti način se predstavljaju na sajmovima knjiga u Lajpcigu i Pekingu, u Moskvi i Frankfurtu, a to su potpuno različiti događaji, čemu moraju biti prilagođene i same prezentacije. Sajam u Lajpcigu je autorski sajam knjiga, na šta ukazuje i festival Lajpcig čita. Peking je sajam sa globalnim ambicijama i sa značajnim mogućnostima za prezentaciju naše književnosti u različitim zemljama Dalekog i Srednjeg istoka. Sajam u Moskvi je prilika da se osnaži prisustvo srpske književnosti u jednoj velikoj zemlji u kojoj se tek u ovom veku prevode i knjige naših modernih klasika. Frankfurt je velika berza autorskih prava.

Sajmovi knjiga nisu ni akademske konferencije, ni muzejske izložbe, ni bibliotečki skupovi, ni turističke prezentacije. Ukoliko je bilo koji od pomenutih modela prezentacije dominantan, sajamska prezentacija nije u duhu očekivanja posetilaca bilo kog međunarodnog sajma, niti njegove profesionalne publike. Sajmovi knjiga svakako nisu ni prezentacije bilo koje nacionalne kulturne ili obrazovne institucije, ali nisu ni prezentacija klasične literature. Iskustvo uspešnih prezentacija zemalja slične veličine kao što je Srbija ili iskustvo uspešnih prezentacija same Srbije, kakva je, recimo, ona u Lajpcigu 2011. ili ona u Moskvi 2015. godine, to jasno pokazuju. Posle ove dve prezentacije, a one nikako nisu jedine za koje se može reći da su bile uspešne, povećao se broj prevoda srpske književnosti na nemački i na ruski jezik, i to u broju koji je neuporediv sa bilo kojim ranijim periodom. To je sasvim jednostavno merilo uspeha jedne sajamske prezentacije.

Za dalekosežnije predstavljanje srpske književnosti na međunarodnim sajmovima knjiga nedostaju kontinuitet u radu, dugoročni planovi, jasno opredeljenje da li ćemo na sajmovima predstavljati savremenu književnost, što je fokus svih relevantnih nacionalnih predstavljanja, ili ćemo ostajati pri komunikacijski neusaglašenom predstavljanju baštine, čime joj nećemo napraviti nikakvu uslugu. Na Bijenalu u Veneciji predstavlja se savremena umetnost, a ne platna naših velikih majstora. Na festivalima u Kanu, Berlinu ili Veneciji, u selekcijama savremenog filma ne predstavljaju se veliki prethodnici, nego ostvarenja nastala između dva festivala. Tako mora biti i sa međunarodnim sajmovima knjiga: oni su mesto gde se predstavlja reprezentativna savremena produkcija. Uostalom, zbog toga se sajmovi knjiga i održavaju svake godine. Ukoliko, umesto toga, predstavljanje savremene srpske književnosti zamene akademske rasprave, muzejske prezentacije, izložbe bibliotečkih fondova ili, kako je najavljeno ove godine, serija javnih parastosa, nacionalni štand Srbije na međunarodnim sajmovima knjiga neće biti od koristi ni savremenoj književnosti, ni književnoj i kulturnoj tradiciji.

Gojko Božović, pisac, izdavač, potpredsednik Srpskog PEN centra


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net