foto: bojan stekić

Intervju – Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke >

Ne bih uzimao ozbiljno Vučićeva zaklinjanja

"Ukoliko do 13. aprila ne dođe do ispunjavanja zahteva protesta, naš odgovor mora biti radikalizacija. Tu ne mislim na izazivanje fizičkih incidenata, već na inteligentno osmišljene forme mirne građanske neposlušnosti. Sistem je i ovako na ivici pucanja, a tada će postati više nego očigledno da je jedini način da se izbegne kolaps uspostavljanje suštinskog dijaloga vlasti i opozicije. Kada kažem dijalog, to nipošto ne znači da treba odustati od zahteva koje su građani postavili, već da treba biti racionalan i razumeti da do njihovog ispunjenja teško može doći u samo jednom koraku"

Kako predstavnici opozicije najavljuju, protest koji bi trebalo da bude održan u Beogradu u subotu, 13. aprila, biće najmasovniji do sada. Pozvana je "cela Srbija", a Vučić je već najavio dva "kontramitinga" koje vlast organizuje da sama sebi pruži podršku: 12. aprila u Novom Sadu i 19. aprila u glavnom gradu. O tome šta će se dogoditi na mitingu opozicije 13. aprila, šta će se dešavati posle tog mitinga, koje prepreke stoje pred opozicijom u rušenju Vučićeve vlasti, kao i o nedavnim navodima da nisu poznati izvori novca kojim se on finansira, za "Vreme" govori Vuk Jeremić, nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije (2007–2012), a sada predsednik Narodne stranke, koja je deo opozicionog Saveza za Srbiju.

"VREME": Šta očekujete od mitinga opozicije 13. aprila, o kome se toliko priča i na koji bi trebalo da dođu ljudi iz cele Srbije?

VUK JEREMIĆ: Nakon četiri meseca protesta u preko stotinu opština i gradova širom zemlje, svima je jasno – i ovde i u inostranstvu – da u Srbiji više ništa nije isto kao pre i da se stvari ne mogu vratiti u pređašnje stanje. Očekujem da će buđenje građana kulminirati 13. aprila, i da bi to mogao biti poslednji protest u formi koju smo imali do sada.

Zbog čega?

Smatram da smo stigli do tačke kada je neophodno učiniti korak dalje. Mnogo toga je postignuto, opozicija konačno više nije zavađena – ni među sobom, ni sa ogromnom većinom antirežimski nastrojene elite, međunarodni činioci više nisu toliko indiferentni prema tome šta se dešava, i što je najvažnije – ljudi su se oslobodili straha. Kada vam na ulicu izađe Vrbas, Knjaževac ili Brus, gde je tako nešto bilo potpuno nezamislivo do pre svega nekoliko meseci, znači da je momentum stvoren, ali da njegov dalji rast zahteva povećani intenzitet angažovanja.

Šta će to da podrazumeva?

Ukoliko do 13. aprila ne dođe do ispunjavanja zahteva protesta, naš odgovor mora biti radikalizacija. Tu ne mislim na izazivanje fizičkih incidenata, već na inteligentno osmišljene forme mirne građanske neposlušnosti. Sistem je i ovako na ivici pucanja, a tada će postati više nego očigledno da je jedini način da se izbegne kolaps uspostavljanje suštinskog dijaloga vlasti i opozicije. Kada kažem dijalog, to nipošto ne znači da treba odustati od zahteva koje su građani postavili, već da treba biti racionalan i razumeti da do njihovog ispunjenja teško može doći u samo jednom koraku.

Kažete "dijalog". Vi ste sami rekli da bi svaki razgovor sa Vučićem bio neka vrsta veleizdaje, a i on je rekao da neće biti razgovora sa opozicijom. Kakav onda dijalog?

Ne bih uzimao previše ozbiljno Vučićeva zaklinjanja, on je malo koje obećanje u životu ispunio. Mogu da zamislim dijalog koji ne bi izneverio očekivanja građana, pod uslovom da bude potpuno transparentan, a idealno i da sadrži međunarodnu dimenziju. To nas može dovesti do fer i poštenih izbora u periodu od, recimo, 6 do 9 meseci. Vlast treba menjati mirnim putem, ali da bi do toga došlo, moraju se steći bar elementarni uslovi za normalno funkcionisanje političkog i javnog života. Tu pre svega mislim na otvaranje ključnih medija, ali i druge stvari vezane za sprovođenje demokratskog izbornog procesa. Redovni izbori dolaze za nešto manje od godinu dana, što je više nego dovoljno vremena da izbegnemo nemogućnost njihovog legitimnog održavanja. Mi smo do skoro bili u paradoksalnoj situaciji da su gotovo svi međunarodni činioci, praveći partikularne kalkulacije, pronašli svoj interes u opstajanju Vučićeve vlasti. Ali to je počelo da se menja, i te računice je moguće još i mnogo više relativizovati. Već je dosta onih koji su, prvi put u poslednjih nekoliko godina, otvoreni za razgovor o alternativi aktuelnom poretku. To je izuzetno složen diplomatski zadatak – da od toga da svi defakto podržavaju Vučića dođete do okolnosti u kojima svi svoje interese pronađu u promeni stanja. Taj put se ne prelazi preko noći i vodi kroz tačku u kojoj je moguće obezbediti adekvatnu podršku za poštene izbore – drugim rečima, da se Vučić privoli da popusti apsolutne stege, jer u suprotnom preti opasnost da će neko izgubiti glavu, posle čega bi svašta moglo da se dogodi. To nikome normalnom ne odgovara.

Koliko će da traje taj proces?

Nije jednostavno proceniti, ali orijentir bi mogao biti institucionalni kalendar koji predviđa održavanje redovnih izbora u prvom kvartalu 2020. godine. Mi kao društvo bolujemo od gangrene koju nije moguće izlečiti preko noći. Godinama ćemo obnavljati ono što je porušeno u institucionalnom, vrednosnom i svakom drugom smislu. Ali zato treba poslagati prioritete i poći od ostvarivih koraka. U njih svakako spada otvaranje medija i stvaranje mehanizma koji će omogućiti da se održe demokratski izbori.

Ako se to ne desi, opozicija najavljuje bojkot tih izbora 2020.

Tu više nema izdvojenih mišljenja u redovima istinske opozicije. Niko od nas neće učestvovati u bilo kojem izbornom procesu pod ovakvim okolnostima. Sledstveno tome, institucije koje bi bile u međuvremenu uspostavljene, uključujući republički parlament, imale bi više nego upitan legitimitet, kao i sve odluke koje bi one donosile u budućnosti. To zna i međunarodna zajednica, kojoj to nimalo ne odgovara, i koja zato vrši pritisak na Vučića da se ne šali sa raspisivanjem prevremenih izbora. Zbog toga ih i ne raspisuje, već samo preti praznom puškom u domaćoj javnosti.

Sve piše u mojoj poreskoj prijavi

U prethodnim danima postavilo se pitanje finansiranja vas i vaše organizacije: u emisiji sa Čedomirom Jovanovićem na televiziji N1 naveli ste koji su vaši prihodi i odakle oni dolaze. Rekli ste da ste član borda Partners Grupe. Posle toga se pojavila vest, čini mi se da je Antidot to objavio, a ostali preneli, da vi zapravo niste član Partners Group, a tvrdili ste da jeste. Slagali su, kao i toliko toga drugog o meni.

Neko iz te organizacije je rekao da niste član.

To nije istina. Antidot je agresivna i dobro plaćena režimska propagandna jedinica pod direktnom kontrolom Bebe Popovića. Spremni su na apsolutno sve, a ja sam im već godinama glavna meta. More laži su do sada o meni izneli, uključujući moju umešanost u međunarodnu korupciju, čak i pošto je američko tužilaštvo izašlo sa zvaničnim dopisom da sam potpuno nevin za sve ono što i dan danas pokušavaju da mi prišiju.

Kažete da to nije tačno?

Da. Već više od godinu dana sam angažovan od strane Partners Grupe. U to se možete uveriti jednostavnom "gugl" pretragom.

I Partners Group je izvor prihoda koje ste naveli?

Da. Sve je to navedeno u mojoj poreskoj prijavi. Ovaj režim dovodi do ludila činjenica da ja svoje prihode uredno prijavljujem i da, za razliku od njihovih perjanica, spokojan čekam dan kada će u Srbiji biti usvojen Zakon o poreklu imovine.

Više puta ste govorili da Vučić ima podršku sa Zapada zato što treba da reši pitanje Kosova. Zašto bi Zapad onda menjao aktere ovde dok se to ne reši?

Još 2012. godine došlo je do razumevanja između novih vlasti i dela međunarodne zajednice da problem Kosova mora biti rešen u skladu sa njihovim očekivanjima. Vučić im poslednjih sedam godina to obećanje ispunjava, deo po deo. Zato bi bilo naivno verovati da su oni spremni da ga tek tako lako puste niz vodu jer je ostalo još samo da ga privole da stavi potpis na konačni, pravno-obavezujući sporazum kojim bi se Srbija nepovratno odrekla dela teritorije, a Kosovo u potpunosti i nepovratno afirmisalo u međunarodnoj areni. Ali mislim da počinje da im bude jasno da ne samo da on to možda nije u prilici da završi – pre svega zbog protivljenja albanske strane koja postavlja maksimalističke zahteve – već i da bi sveukupno gledano mogla biti "skuplja dara nego mera". Nastavak ovakvog stanja, koje zakonomerno vodi uspostavljanju totalne diktature, uvodi nas u sve veće opasnosti. Tu se ne postavlja samo pitanje srpsko-albanskih odnosa, već uopšte odnosa u regionu, koji su u poslednjih nekoliko godina bitno pogoršani – na primer Srbije sa Makedonijom ili odnosa u BiH u kojoj Srbija igra značajnu ulogu. Uprkos svemu tome, bilo bi jako opasno upasti u zamku pokušaja da se stekne dodatna međunarodna naklonost davanjem nekakvih obećanja strancima da bi nova vlast bila spremna da uradi ono što Vučić ne može ili ne sme. U politici se obećanjima ponekad previše olako barata, ali u međunarodnom prostoru, pogotovo kada su u pitanju velike sile, tako nešto može imati nesagledive posledice. Sviđalo se to nama ili ne, iako građanski protesti nisu predominantno inspirisani otporom Vučićevoj kosovskoj politici, oko Kosova će se stvari u velikoj meri lomiti. Tu treba zato biti vanredno pažljiv i odgovoran.

Da li se vaš stav o Kosovu promenio u odnosu na vreme kada ste bili ministar spoljnih poslova?

Ne.

Šta je vaša politika vezana za Kosovo? Koji je vaš predlog? Kako rešiti to pitanje?

Smatram da kosovsko pitanje nije moguće održivo rešiti u okolnostima koje danas imamo u regionu. Tu pre svega mislim na veštački izgenerisane tenzije i netrpeljivost koje mediji pod palicom vlasti ovde i na Kosovu ciljano generišu prema drugoj strani. Ali to svakako ne znači da od rešavanja treba odustati, stvarajući nekakav zamrznuti konflikt. Zato je neophodan nastavak dijaloga Beograda i Prištine, uz međunarodno posredovanje. Ali dijaloga koji ne bi bio fingiran i konstantno zloupotrebljavan zarad sticanja domaćih političkih poena, već dijaloga koji bi za cilj zaista imao normalizaciju prilika na ovim prostorima.

O čemu da se vodi dijalog?

Ima toliko toga što do sada praktično nije ni dotaknuto, a bez čega nije moguće zamisliti mir i stabilnost za narednih nekoliko generacija. Recimo, pitanje imovine – privatne, državne, društvene – šta je čije, i kako o tome postići racionalan kompromis. Govorimo o desetinama milijardi dolara. Isto tako, od presudnog značaja je pitanje zaštite, statusa i garancija za Srpsku pravoslavnu crkvu na teritoriji Kosova i Metohije. Iscrpljujuće diplomatske bitke koje se svake godine odvijaju u UNESCO ukazuju da ne možemo biti nimalo ravnodušni kada je reč o pretnjama da bi neke od naših najvećih svetinja mogle postati predmet eksproprijacije ili preuzimanja od strane budućih albanskih državnih ili verskih institucija. Ne može se kosovski problem svesti na pitanje statusa u UN i toga gde će proći ova ili ona administrativna linija.

Srbija bez okončanog pitanja Kosova nije celovita država, ne zna gde su joj granice, ne postoji kao zaokružena država.

Granice Srbije su tamo gde su i bile pre jednostranog proglašenja nezavisnosti privremenih institucija u Prištini. Jedan deo državne teritorije nije pod upravom Beograda od 1999, što je definisano rezolucijom SB UN 1244. To, naravno, predstavlja problem, ali svakako ne najveći koji trenutno imamo kada je reč o funkcionisanju države. Ne mislim da su ambiguiteti koji proističu iz takvih ili sličnih okolnosti nužno fatalni za dugoročan progres ukoliko se prema tome odgovorno pristupa. Uzmite za primer Kinu i Tajvan. Da li se može reći i za jednu i za drugu stranu da se zbog svojih ne u potpunosti definisanih odnosa nalaze u nezavidnoj situaciji?

I Ustav iz 1990. je predviđao teritorijalni suverenitet, pa je taj suverenitet nestao u jednom trenutku na teritoriji Kosova. Ustav iz 2006. je preambulom predvideo da je Kosovo deo Srbije, pa je 2008. Kosovo proglasilo nezavisnost. Dakle, sve suprotno Ustavu.

Ustav je takav kakav jeste i neophodno ga je poštovati sve dok neki drugi eventualno ne stupi na snagu. To nekada nije jednostavno i iziskuje određene napore, ali svaka druga logika nesumnjivo vodi rasulu i dekompoziciji države.

Šta sa tim čuvenim mišljenjem Međunarodnog suda pravde (MSP) o tome da nije prekršeno međunarodno pravo proglašenjem nezavisnosti?

Uprkos brutalnoj režimskoj propagandi da nas je to mišljenje MSP dovelo u nepovoljnu situaciju, istina je potpuno suprotna. Upravo je mišljenje MSP potvrdilo da do promene međunarodno-pravnog statusa Kosova ne može doći bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. S obzirom da dve stalne članice SB imaju čvrst stav da neće dozvoliti promenu statusa teritorije bez saglasnosti Beograda, odluka je u našim rukama. Zato nas toliko i pritiskaju – zar ne mislite da bi to već odavno rešili bez Srbije, da se MSP nije tako izjasnio?

Ali, to mišljenje kaže da Albanci nisu prekršili međunarodno pravo kada su proglasili nezavisnost.

Znate kako, ako bismo Vi i ja danas na salveti potpisali da proglašavamo da ova zgrada u kojoj se nalazimo postaje nezavisna država, time ne bismo prekršili međunarodno pravo, ali bismo se i dalje nalazili na teritoriji Republike Srbije. MSP je istakao da usvajanje deklaracije o proglašenju nezavisnosti od strane privremenih organa u Prištini ne krši međunarodno pravo, baš kao što ga ne bi prekršila ni naša potpisana salveta. Ali ponavljam, MSP je podvukao da što se tiče statusa te teritorije, svaku odluku o njenoj promeni može doneti isključivo SB UN. To je verovatno najjači adut koji u svojim rukama ima neko ko u ime Beograda pregovara ili će pregovarati u budućnosti.

Dobro, šta je to što bi Srbija prihvatila?

Mislite da bi bilo prikladno reći u jednom intervjuu šta je kompromis koji bi bili spremni da prihvatite u jednom složenom pregovaračkom procesu? Bojim se da to ne bi bilo previše odgovorno. U takve pregovore se ulazi sa jasnom platformom koja je potkrepljena vašim političkim uverenjima i pravnim propisima koji vas obavezuju. U našem slučaju, to ne može biti ništa drugo osim Rezolucije 1244 i Ustava Srbije.

Albanci su predstavili svoju poziciju.

Jesu, i to je potpuno legitimno. Ne smatram da bi zbog toga što nam se njihova pozicija ne dopada trebalo odustati od pregovaračkog procesa.

Pa dobro, koja je pozicija Srbije, ako već postoji albanska pozicija?

Mogu da govorim samo u svoje ime. Imajući u vidu da su razlike u pogledu statusa pokrajine teško premostive, trebalo bi težiti punoj normalizaciji životnih prilika, tako da činjenica da drugačije gledamo na to da li su Kosovo i Metohija i dalje u okviru granica Srbije ni na koji način ne sputava bilo koga ko tamo živi. Dakle, da može da se normalno trguje, putuje, leči, da se priznaju školska svedočanstva, da bezbednosni aparati pragmatično sarađuju u borbi protiv organizovanog kriminala itd. Ništa od toga nije nemoguće ukoliko bi bilo političke volje.

To je, dakle, pozicija Vlade Srbije 20082012.

Nakon jednostranog proglašavanja nezavisnosti 2008. godine, albanska strana nije bila spremna da o bilo čemu pregovara. Upravo smo ih našim diplomatskim i pravnim angažovanjem, uključujući i MSP, privoleli da se vrate za pregovarački sto. U međuvremenu se situacija u Srbiji promenila, i za sto su u ime Beograda seli neki drugi ljudi, a ne ja. Ti pregovori su, nažalost, vođeni tako da se nivo pregovarača samo podizao – sve do nivoa predsednika Republike – a da za razliku od albanskog, nijedan ključni interes srpske strane nije ostvaren. I sada se došlo do toga da se razgovara o tzv. "razgraničenju" ili razmeni teritorija po etničkom principu. Bude li se to dozvolilo, otvoriće se Pandorina kutija u regionu – sasvim sigurno će neko drugi za tim presedanom posegnuti. Pre proglašenja nezavisnosti 2008, u razgovoru sa visokim međunarodnim zvaničnicima istakao sam da ćemo, ukoliko se ono desi, deceniju kasnije i dalje lomiti koplja oko granica u regionu. Nisu mi poverovali, ali bio sam, nažalost, u pravu. Sada ponovo kažem – počnemo li 2019. da crtamo nove granice na Balkanu, 2029. ćemo to i dalje činiti. To ne može biti u interesu bilo koga ko ovde želi da živi i podiže porodicu.

Kada ste pre nekih mesec i po bili u Evropskom parlamentu zajedno sa Draganom Đilasom, postavljeno vam je zanimljivo pitanje – "abrakadabra", i došli ste na vlast, šta je ono što radite kao prvu stvar, šta je drugi korak?

Prvi korak bi morao biti uspostavljanje slobodnih institucija i vladavine prava, koja je u Srbiji skoro u potpunosti suspendovana.

Na koji način? Kako urediti sudstvo, tužilaštvo?

Složeno pitanje, na koje nije jednostavno odgovoriti u ovakvoj formi. Mislim da je neophodno napraviti radikalni rez sa prošlošću i ugledati se na moderna evropska društva u kojima efikasnost pravosuđa počiva na potpunom razdvajanju izvršne i sudske vlasti. U Srbiji je sudstvo danas sve osim nezavisnog. Od toga bismo morali početi, kao i od donošenja zakona o lustraciji i poreklu imovine. Ukoliko se ne preseče začarani krug pukog preuzimanja dizgina i privilegija vlasti od one prethodne, i ukoliko se drakonski ne kazne oni koji su je u prethodnom periodu teško zloupotrebili, ništa nećemo uspeti da promenimo, koliko god bili sposobni ili imali dobre namere.

Dosta ljudi koji su sad u SZS već su bili na vlasti, uključujući vas. Jednostavno pitanjezašto to tada nije bilo urađeno?

Uz sve dužno poštovanje, mislim da nisam najbolja adresa za to pitanje. Spreman sam da diskutujem o svemu iz domena moje odgovornosti u tom periodu – pre svega o spoljnoj politici, na čije vođenje nisam imao zanemarljiv uticaj. Moguće ne presudan, ali svakako nezanemarljiv.

Ko je imao presudan uticaj?

Predsednik Republike.

Pa, je l’ to bilo normalno?

Građani su 2012. godine imali priliku da se o učinku dotadašnje vlasti slobodno izjasne na potpuno fer i poštenim izborima. Rezultat je bio tesan, ali blaga većina se opredelila za promene za koje su verovali da će im doneti boljitak. To danas u Srbiji nije zamislivo, što je daleko nenormalnije od bilo čega što iz tog perioda eventualno zavređuje kritiku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net