foto: marija janković
U SRCU ŠUMADIJE: Milorad Mirić na deponiji

Sanitarna Srbija >

Život ispod smetlišta

Koliko je u Srbiji važno da li živite u blizini sanitarne ili nesanitarne deponije? Ima li razlike ako je dom porodice Mirić iz Belanovice vazdušnom linijom od smetlišta udaljen 250 metara, kako oni tvrde, ili 800, kako kaže direktor komunalnog preduzeća iz Ljiga, ili 587, koliko je izmerio sajt Geosrbija

Put u pakao popločan je dobrim namerama. Miloš Mirić je početkom devedesetih, kad se vraćala nacionalizovana zemlja, dao svojih 16 ari mesnoj zajednici Belanovica da se tu napravi malo smetlište za njihovo selo. "Usmeni dogovor je bio da se to koristi 20 godina i da se posle zatrpa zemljom", kaže za "Vreme" njegov sin Milorad, koji sa suprugom Vericom već dve godine pokušava da objasni kako se smeće u ogromnim količinama preliva na privatnu imovinu Mirića i da sve zajedno predstavlja potencijalnu ekološku katastrofu. Pisali su svim, osim jedne, instancama vlasti, a odgovori koje su dobili smešteni su u rasponu od nenadležnosti za konkretan problem do uveravanja da je situacija pod kontrolom.

"Ako hoćete da slikate kamion kako istovara đubre, poranite", poručila je Verica Mirić reporterskoj ekipi "Vremena" i naglasila: "Oni jutrom, oko osam, dolaze u Belanovicu na istovar." Belanovica, selo u opštini Ljig, na sat i po vožnje od Beograda, poznato je i kao vikend naselje. Reporteri "Vremena" stižu u ponedeljak u pola osam i Verica dolazi po nas u lokalnu kafanu. Na pitanje koliko Belanovica ima stanovnika kaže da je na poslednjim izborima bio upisan 201 glasač. "Treba leti da dođete, tada je ovo sve puno", savetuje nas Verica.


STO TONA NEDELJNO

Zaista, izgled i infrastruktura odudaraju od činjenice da je mesto tako slabo naseljeno: ima dve-tri ulice, nekoliko javnih zgrada, više kafana od kojih neke, po svemu sudeći, rade samo u sezoni. Na našu želju da što pre odemo do deponije ne bismo li fotografisali istovaranje smeća, Verica kaže da ne žurimo jer će njoj jedna žena javiti kad bude videla da kamion prolazi kroz usputno selo na putu Ljig – Belanovica. Ipak, na naše insistiranje ubrzo odlazimo do smetlišta. Smešteno je u dubokoj jaruzi, okruženo mešovitom listopadnom i četinarskom šumom. Verica kaže da je prilaz sa asfaltnog puta proširen i to na uštrb parcela koje su i dalje u vlasništvu Mirića. Velike količine različitog otpada odgurane su do ivice jaruge kojoj se ne može prići. Svuda okolo vetar je razbacao lakše smeće, plastične flaše, kartone i papire, a drveće je nekoliko desetina metara u dubinu šume "okićeno" plastičnim kesama. Nekoliko gavrana kruži iznad đubreta, a Verica objašnjava da tu dolazi mnogo pasa i mačaka, ali smo ih mi sad preplašili. "Ovo je naš put", pokazuje Verica na šumski put koji se nastavlja od glavnog dela deponije i dodaje: "Mi tuda idemo u drva, ali sad ne možemo, vidite kako je zakrčeno." Stiže bager, sklanjamo se u šipražje malo iznad smetlišta. Bager razgrće smeće, gura ga ka ivici. Verica objašnjava da je tako svakog dana, da bager pravi mesta za naredni istovar i da bi uskoro i đubretarski kamion trebalo da stigne. Bager odlazi, a stiže Veričin muž Milorad.

Problem sa prekomernim gomilanjem otpada na lokalnom smetlištu u Belanovici nastao je izgradnjom deonice autoputa Ljig – Preljina na Koridoru 11 kada je deponija Cvetanovci u blizini autoputa morala da bude zatvorena iz bezbednosnih razloga. To je bila deponija na koju se odlagao otpad iz cele opštine Ljig, od oko 12.000 stanovnika. "Ranije nije bilo mnogo smeća", objašnjava Milorad: "Belanovica je malo mesto. Bio je jedan kamion, veliki, na šest meseci. Šut što su meštani istresali nije smetao ništa. U aprilu 2017. počeli su da istovaraju smeće iz Ljiga. Tad je bio po neki kamion, a intenzivno su počeli polovinom 2018. svaki dan. Sto tona nedeljno."

foto: marija jankovićIMA PLAN: direktor JKP "Komunalac" iz Ljiga Gradimir Filipović:

Sa ovim se ne slaže direktor Javnog komunalnog preduzeća "Komunalac" iz Ljiga Gradimir Filipović: "Kada je zatvorena naša deponija, mi smo napravili dogovor u ministarstvu da vozimo smeće u Gornji Milanovac. I jesmo izvesno vreme. Pošto je izašao zakon da jedna opština ne može da ima dva komunalna preduzeća, spojen je ‘Komunalac’ iz Ljiga sa JKP ‘Šumadija’ iz Belanovice, koja je imala svoju deponiju. Onda smo počeli da koristimo tu deponiju i doveli smo je malo u red. Imam ja tu i slika. Sad radimo sanaciju zatvaranja deponije u Ljigu i zatvaranje deponije u Belanovici dok ne dođe Kalenić."

Kalenić je projekat regionalne deponije u koju je uključeno jedanaest gradova i opština Zapadne Srbije od Uba do Ljiga. Taj projekat traje veoma dugo i još uvek nema naznaka da će u skorije vreme biti završen. Do tada opština Ljig planira da koristi deponiju u Belanovici. "Treba za to vreme", kaže Filipović i savetuje: "A do tada moramo da se strpimo. I mi i oni."

Milorad Mirić smatra da nema vremena za čekanje: "Opasan je ovaj otpad što ima mnogo hemije, baterija, litijum, to su stvari nekontrolisane. To sve truje prirodu i sve nas. Pisali smo prvo opštinskoj inspekciji, oni nisu ništa preduzeli. Onda smo pisali republičkim organima, Ministarstvo za ekologiju je u novembru prošle godine reklo da nije nadležno za zagađenje životne sredine na nivou opštine. Takav smo zvaničan odgovor dobili na sastanku sa Trivanovom državnom sekretarkom kod Pantelića, na Novom Beogradu. Kad oni nisu nadležni, šta ja ima kome da se obratim."


JEDINO VUČIĆ VODI RAČUNA O SRBIJI

Kad je Milorad pisao opštinskoj inspekciji u Ljigu, dobio je odgovor da "inspektor za zaštitu životne sredine nije nadležan za kontrolu upravljanja komunalnim otpadom", a potpisala ga je upravo inspektorka za zaštitu životne sredine Gorica Sajić. Kada je posle pisao Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, vrlo brzo su mu javili da su njegovu predstavku uputili lokalnim vlastima "radi preduzimanja daljih mera iz njihove nadležnosti". Još brže je stigao odgovor i Miloradu i ministarstvu koji je opet potpisala Gorica Sajić, ovog puta kao načelnica odeljenja za inspekcijske poslove, u kojem objašnjava čitavu istoriju i sve uzroke zbog čega se otpad odlaže u Belanovicu. Ona napominje i da se Miloradov otac Miloš 29. 12. 1994. na javnoj raspravi saglasio da njegova parcela od 16 ari pređe u vlasništvo opštine i da se može koristiti za deponiju, kao i da je istim zapisnikom Milošu Miriću određena novčana nadoknada "za zemljište koje trpi uticaj odlaganja smeća na deponiju". Nema reči o tome da smeće odavno prelazi okvire parcele od 16 ari i valja se po privatnom imanju.

Dok čekamo na smetlištu u Belanovici da stigne kamion, Milorad pokazuje kolac za koji tvrdi da ga je geometar postavio i pokazuje da je sve iza njega privatna imovina na kojoj je naslagan otpad. Spušta nas u jarugu odakle čitav breg od smeća izgleda zastrašujuće. Kaže da je tu bio i jedan izvor, sad ne može da ga nađe. Samo četiri dana ranije, 28. marta, došla je delegacija iz opštinske uprave i predstavnik Instituta "Jaroslav Černi". "To što ‘Jaroslav Černi’ radi nema veze sa strukom", odlučno tvrdi Milorad: "To nije stručna analiza problema, to mogu da kažem i njima i njihovom direktoru i kome god. Ja sam kao mašinski inženjer gledao mnoge projekte. Ono što su oni nama prezentovali u mojoj kući nema veze sa projektom: niti ima protivpožarnu, niti ima ekološku zaštitu – nema ništa. Stavljaju jedan običan zid da bi proširili smetlište... Kad sam ih pitao gde im je projekat protivpožarne zaštite, oni me gledaju. Pitam: Kako ćete da zaštitite da voda sa đubreta ne odlazi u prirodu? Ko će da vam radi reviziju projekta? Oni ćute. Šta onda mi imamo da pričamo? Neka tu ima igranka da se od države uzmu pare. Mislim da ovi varaju državu. Da ti kažem, meni je žao i predsednika i predsednice vlade što imaju ljude koji su neiskreni prema njima. To je neiskrenost prema državi. Ja sam radio u državnoj ustanovi 40 godina, stekao uslov za penziju i nikad u životu nisam dozvolio da se tako radi. Znači, ti prvo napišeš da je to deponija, a nije deponija već divlje smetlište i to pola na državnoj, pola na privatnoj imovini, samo da bi od države uzeo pare. Pa, ne treba da uzmemo od države, treba da joj pomognemo. Tu sam se mnogo razočarao u ljude iz ‘Jaroslava Černog’ i naše opštinare. Njima je cilj da se uzmu pare od države, a nije važno za šta."

Kako se čekanje kamiona produžilo skoro celo prepodne, ekipa "Vremena" odlučuje da ode do Ljiga ne bi li uspela da razgovara sa nekim od zaposlenih u opštinskim službama. Posle desetak minuta vožnje zvoni telefon. Verica kaže da joj je prijateljica javila kako je kamion prošao i da je na putu za Belanovicu. Ponovo sa Mirićima dočekujemo kamion koji stiže sa vozačem i dva radnika i oni rutinski istresaju 15 tona smeća ne obazirući se mnogo na posmatrače. Ovog puta nema sukoba. Naime, letos je Verica dobila prekršajnu prijavu da je komunalnom kamionu preprečila put, a zatim da je psovala dvojicu radnika. Ona kaže da to nije istina, već da se ona uplašila njihove vožnje sredinom puta i da joj se zbog toga ugasio kombi. U utorak 9. aprila mora da se javi u Prekršajni sud u Valjevu u svojstvu okrivljene.

Na rastanku Milorad rezignirano kaže: "U rudniku sam proveo 40 godina i došao da živim ovde u đubretu. To je katastrofa mog života, ali to je lična katastrofa. Verovatno ćemo mi da se selimo kao porodica ako se ovo nastavi. Jer niko nije blesav da izabere život ispod smetlišta. Da provedeš ostatak života, da li će biti pet ili deset godina, u đubrištu. Najbolje je pisati pismo Vučiću. Da mu kažem da je on jedini čovek koji vodi računa o Srbiji. Jedini on može da reši, drugi ne može niko. Svi drugi su džaba. Vučić bi pomogao, ali on ne zna šta mu ovi rade ovde. Ja tako mislim."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net